Ovo je priča o sto maraka. Ovo je priča o sto maraka i jednoj Francuskinji. Ovo je priča o sto maraka, jednoj Francuskinji, nama „pametnima“ koji nemamo ništa i njima „glupima“ koji imaju sve!
Neke sarajevske zime došli su nam gosti Francuzi da se zajedno „metiljamo“ po pozorištu i radimo zajedno. Došla je i Emma. Sićušna Francuskinja koja je cijeli boravak kod nas provela pogubljena u našem ludilu. Često se okretala oko svoje ose poluotvorenih usta, nišanila svojim plavim očima sve oko sebe i nas.
Dobili smo honorare pa smo poveli Emmu u obližnji restorančić na prave domaće uštipke sa kajmakom, finu mirisnu kafu i sok od zove. Slatkiše nije jela, malo je razgledala, neke je i probala.
Sve je polako jela i hvalila, čudila se ukusu tako jednostavne hrane. Ma čudila se Emma na sve kod nas, a i mi na njeno čuđenje.
U sred ručka Dado joj je dobacio ako nastavi da se čudi i sporo žvaće da će joj on maznuti ostatak uštipaka i da se ne folira već da prione na klopu.
I tome se čudila.
Tako napojeni i nahranjeni više nizašta, grabili smo sarajevskim strmim ulicama po snijegu i nekom ludačkom vjetru nazad, u našu oazu mašte, na probu u ledenu salu bez grijanja. Mi to nismo primjećivali, ona se naravno čudila.
Po povratku nova kafa u našem zaklonu od svijeta. Emma nema kondicije za toliku dozu kofeina, a ni za našu filozofiju. Bosansku.
Raspištoljili smo se jer nije svaki dan honorar, a ni pauza između dvije probe tolika, da lijepo na tenane jedemo, cijedimo kafu i priču.
Dado je platio klopu, i kafe. Puklo sto maraka, ukupno i ukrupno!
A svi smo svakako imali ukrupno, što nije česta pojava da se ne lažemo. Lako se mi porefenamo već sutra, kad' rasitnimo. Tako vam je to sa honorarima.
Samo Emma ništa ne konta i nudi neke pare da plati dio za ručak i kafu u svom bunilu.
Ponavlja neumorno da je puno sto maraka, da sad ima ništa, da to nije pametno, gura svojim suhonjavim ručicama Dadu koji beknuti ne zna francuski, a engleski ko eto razumije, Emma nabada. Engleski.
Kada mu se popela na vrh glave prasnu ko bomba :
– Ma popusti me ženska glavo više, jebo sto maraka! Života vam prevedite joj!
– Bukvalno ili…?
– Bukvalno, od riječi do riječi!
I mi prevedosmo, njoj…
Ništa joj nije jasno, prevedemo njemu.
- Je li ona glupa ili se pravi glupa?
Dado se baš pošteno iznervirao, povuče svoje samtarice, malo ćušnu kolegicu da se pomjeri i zasjede uz Emmu. Ona ga gleda, oči joj kao na ulju titraju, drži u ruci dvadeset maraka i šuti. A onda je počeo čas matematike i samo nama znane filozofije u sred pozorišta…
- E vidi lutko moja, obrati se Emmi, nek' neko prevodi kako zna.
Šta tebi nije jasno u rečenici jebo sto maraka? Šta? Vidi…
Kad imaš para svejedno ti za stoju kapiraš? Imaš para pa imaš i sto maraka. Znači jebo sto maraka!
Kad nemaš para, od sto maraka ne možeš ništa! Malo ti, kontaš sad?
Eto. Kako god okreneš jebo sto maraka!
Mi prevodili, ona slušala, i samo klimala glavom.
Nemam pojma da li je do te matematike i filozofije zajedno ili možda do prevoda, ali sijecite me na pola ako ga je skontala!