„Trešnja je procvetala“ reče Marija majci. Ova joj ne odgovori. Skrenula je, na kratko, pogled u njenom pravcu i nastavila da oblikuje testo. Pravila se da joj je svejedno. Istresla je brašno sa dlanova, protrljavši ih, i prišla sudoperi. Sitan, crni pauk šetao je po zidnim pločicama, iznad nje. Nije ga dirala, ivicom dlana odvrnula je slavinu i oprala ruke. Obrisala ih je o kecelju, pogledavši još jednom u ćerku, a zatim se savila i otvorila vratanca radnog stola da potraži šerpu u kojoj će ispržiti uštipke. Sipala je ulje u nju i uključila ringlu. Marija je, za to vreme, rasčešljavala dugu kosu usporenim pokretima. Stajala je pored prozora, pognutih ramena, i posmatrala dvorište.
„Trešnja je procvetala“ ponovi Marija. Majka zausti da kaže nešto, ali se predomisli, stiskajući vilice nemoćno. Iz oka joj se odvoji suza, spusti niz lice i sa brade skliznu u šerpu. Zacvrča ulje. Poče da spušta testo u šerpu, pomislivši kako njene reči više nemaju snagu da dopru do Marijinog razuma. I kažu joj da oni uopšte nemaju trešnju u dvorištu.