Dolazi iz tmastih, potklobučenih oblaka koji se, kao prekrivač, navuku preko krovova grada i najpre otpočinu tu neko vreme, neutrališući prevaljenu razdaljinu, sve dok ne utihne i najbrbljivija ptica na grani, i najsitnija zverka u žbunju, a zatim ispuste iz sebe gomilu sitnih strelica, ispaljenih u nekoliko plotuna, tek da bi upozorili na ono što sledi. Kapi kiše koje poteku nakon toga naduvene su kao kakvi vodeni baloni. Padaju na nedovršene kućerke u faveli Vilja El Salvador, siromašnom predgrađu Lime, kao da žele da ih uruše. Tanke grede jedva drže improvizovane krovove sklepane od kartona i dasaka, tek ponegde od lima, dovučenih sa obližnjeg đubrišta na koje komunalni radnici noću istovaruju odbačene stvari iz centra grada koje su se, nakon kratke upotrebe, smučile njihovim vlasnicima, ili su ih u nastupu besa izlomili. Kroz sastave počinje da kaplje voda i sliva se u polumračne, uske prostorije. Gospođa Vargas gura u žurbi škripava ulazna vrata koja udaraju o spoljašnji zid kuće i, uz rastegnuto ciiiik, ostaju odškrinuta. Saginje glavu kako ne bi lupila čelom u okvir vrata, psujući muža, i državu, i kišu, i iskoračuje na trem, na koji, istovremeno, ne može stati više od dva čoveka. Huan, Alehandro! Huaan… Alehaaandroo!!! Dolazite ovamo da mi pomognete! Brzo, brzo! Okreće se i ulazi u kuću, ne sačekavši odgovor, besna što su joj sandale već natopljene vodom i sada škripuću pri svakom njenom koraku. Grabi iz tesne, prenatrpane kuhinje metalnu šerpu i dve plastične posude i otrčava u sobičak. U brzini, na ulazu u sobu, staje nogom na masne korice modnog magazina koji je njen muž Giljermo ukrao sa posla pretprošle nedelje, kada je išao u glavnu zgradu na razgovor sa tehničkim direktorom, kako bi po drugi put opravdao svoje pijanstvo na radnom mestu. Noga joj, zajedno sa časopisom, prokliza po drvenom podu i ona se sruši, udarivši desno rame u metalni okov kreveta, nakon čega joj iz ruke poispadaše posude. Ciknula je od bola i odmah se pridigla na kolena, brže bolje pokupivši suđe. Oseća kako joj ruka trne od udarca i u očaju posmatra vodu kako curi sa krova i sliva se na drugi ležaj, preko puta nje. Gde su ta deca?!, prolazi joj kroz glavu, i, bauljajući na kolenima, postavlja šerpu na mokru posteljinu, a zatim i plastične posude na dva ovlažena mesta na podu. Prokleti Giljermo i njegov časopis! Njeno, inače kameno lice, dobi prezrivu grimasu pri pomisli na svog muža.
Napolju, kiša pljušti po uličicama siromašnog predgrađa, a kapi se, poput mitraljeske vatre iz aviona, zabijaju u zemlju i svako mesto ranjavaju po hiljadu puta. Gomila dece juri za fudbalskom loptom, ne želeći da se skloni sa kiše. Kosa svakog od njih već je potpuno mokra i sjajna, dok im se voda sliva niz lice i razmazuje tragove mokre zemlje koja zajedno sa loptom poleti nakon šuta nekog od njih. Noge im posustaju od umora i trčanja po blatu, lopta se sve teže kotrlja od jednog do drugog improvizovanog gola, načinjenih od metalnih kanti koje njihovi očevi koriste za pretakanje benzina iz rezervoara nezaštićenih automobila, kada se noću spuste u centar grada, a koji kasnije prodaju na crno po duplo jeftinijoj ceni. Pošto se niko od dečaka nije setio da napuni kante vodom, one padaju pri bilo kakvom dodiru sa loptom, i to nervira svakog od njih. Sada ih obara i svaki malo jači nalet kiše, što golmane izluđuje jer moraju svakog časa da se šetaju od jedne do druge stative i da ih nameštaju, ne uspevajući tako baš da prate igru. Sedmogodišnji Alehandro stoji ispred protivničkog gola i premešta se sa noge na nogu. Mrzi ga da stalno trči od gola do gola, rešio je da ostane tu, nekoliko metara od golmana, i sačeka priliku da postigne pogodak. Kroz jaku kišu posmatra svoje drugare kako se grčevito bore da dođu do lopte, u gužvi, njihovi mutni obrisi se čine kao da će se preliti jedan u drugi i zaista mu je teško da razazna pojedina lica. Briše oči nadlanicom, ali je kiša toliko jaka da mu se čini kao da hoće da mu zatvori kapke. Čuje glas svog brata Huana, tri godine starijeg od njega, kako viče „ja ću, ja ću!“ a zatim prepoznaje i pogurenu siluetu koja se uputila u njegovom pravcu. Duge, mišićave ruke i stopala koja Huan iskrivljuje dok vodi loptu, kao što je, kako sam kaže, video prošle godine kod brazilskih igrača, kada se iskrao iz kuće i kroz gužvu provukao na stadion da gleda utakmicu kvalifikacija protiv Perua, dobro su mu poznati. Alehandro je plakao tada, pošto brat nije hteo da ga vodi sa sobom, i šutirao je besno loptu u zid sat vremena, sve dok više nije mogao da izdrži, a zatim je otišao da ga tuži ocu. Kada se Huan to veče vratio kući, sav znojav i ushićen, otac ga je, s leđa, uhvatio za kosu i, dok se pribrao od iznenađenja, već je bio pribijen uz zid i udaran šibom po dupetu. Alehandro je sedeo na krevetu, zajedno sa majkom, i kršio prste. Pri svakom udarcu, trzao bi se nagonski i zatvarao oči. Dreku oca kao da nije ni čuo, kroz nju se probijao jasan fijuk pruta koji se završavao kratkim „šljis“. Kada je Huanu, niz zadnji deo butine, skliznula prva brazda krvi, Alehandro se prestravio i prekrio lice dlanovima. Te noći Huan je spavao ječeći nesvesno, dok je on, kao u groznici, buncao i prizivao Svetu Rozu od Lime i Bogorodicu da mu oproste što je ocinkario brata.
Huan! Dodaj mi! Dodaj mi! Alehandro počinje da podvriskuje, mlatarajući rukama i poskakujući kao da je video zmiju. Huan, u naporu da dovoljno jako šutne loptu iz blata, kako se ne bi desilo da je pretrči i ostavi za sobom, čuje iza leđa tutnjavu koraka svojih drugova. Zamišlja kako ga jure lame, a ne dečaci, i na njegovom stegnutom licu pojavljuje se titraj koji više liči na tik, nego li na smešak. Brzo nestaje, kao da ga je oprala kiša. Najpre je čuo Alehandrov glas koji je uzbuđeno vikao, a zatim ga je, podigavši glavu, i video kako se baca u vazduhu kao majmun. Malo govno je suviše lenjo da bi potrčalo, pomisli približavajući se golu. Dobacuje mu prezriv pogled i protrčava pored njega, ignorišući sada već plačni bratovljev glas. Pre nego će šutnuti loptu, Huan opsova u sebi tog malog ljigavog pacova kome ne bi dodao loptu ni za živu glavu. Promašio je. Iz daljine, čuje uspaničeni glas svoje majke kako ih doziva i okrenu glavu u pravcu kuće. Alehandro mu prilazi i besno ga udara svojom malom šakom po leđima. Zašto mi nisi dodao?! Zašto?! Huan oseća kako ga obuzima bes, u brzim naletima, kao udarci šibe one noći. Grabi ga za ramena i svom snagom mu pritiska tanku kožu, stišćući je između palca i kažiprsta. Alehandro zacvile od bola. Ako ga udari, otkinuće mu glavu! Umesto toga, gurnuo ga je snažno i ovaj ljosnu u blato. Dečaci stoje na potopljenom igralištu, nepomični kao spomenici, i posmatraju Huana kako odlazi kući, na drugi kraj ulice. Po njihovim musavim licima udaraju kišne kapi, koje se nakon dodira sa blatnjavim mladežima slivaju i cure niz čvrste vilice. Alehandro se podiže sa zemlje i odlazi za bratom, pokušavajući da potisne suze, barem dok ne izmakne pogledima svojih drugova.
Giljermu Vargasu neće niko da soli pamet!, a ponajmanje Luis Mendoza, técnico director, čije debelo dupe vidi gradilište samo kada dođe da otpusti nekog. A kako mu je samo podmuklo pretio pre dve nedelje, bez galame i umilnim rečima. Smeškao se pakosno onim svojim razvodnjenim očima, koje su na jakom suncu postajale još svetlije, skoro providne, dok su mu se brkovi znojili od besa, uprkos suzdržavanju. Video je to Giljermo, nije on kakav balavac koji je tek počeo da radi, ili glupak koji će potuljeno da sluša svako naređenje! Zato je ispod te maske srdačnosti i naslutio jasno upozorenje. Ne mari on za njih, to im je pokazao i time što je krišom pokupio modni magazin iz kancelarije Mendozine sekretarice, iskoristivši njenu odsutnost. Dok navlači na sebe odelo za rad, Giljermo se, prožet ovim sećanjem, ceri u sebi, ponosan na sopstvenu hrabrost. Sačekao je da svi radnici izađu iz barake, a onda je izvukao flašu ispod police sa alatom i potegao dva, tri dobra gutljaja. Već se bolje osećao, pustio je da mu se vrelina raspline po stomaku, a zatim je potegao još jednom. Huknuo je zadovoljno i protresao flašu. Ostalo je dovoljno za kraj smene. Vratio ju je na mesto, pazeći da je položi nežno, kako se ne bi razbila. Otvorio je vrata i izašao, udišući i izdišući vazduh iz sebe što jače može, pošto će tako, verovao je, ublažiti zadah alkohola u ustima. Požurio je da sustigne kolege kako ga ono đubre, espumar, Felipe, nadzornik, ne bi uzeo na zub i ponovo ocinkario kod Mendoze. Podiže pogled ka nebu, smračilo se, oblaci su mrtvi stajali u mestu, učinilo mu se da tišina oko njega nadjačava zvuke sa gradilišta. Hajde, Giljermo, požuri! Ne vuci se kao kakva baba! Trgao se na zvuk Felipeovog glasa iza svojih leđa. Ne seri, mumla Giljermo sebi u bradu, jedva se suzdržavši da se ne okrene i saspe mu u lice sve što misli o njemu. Šta hoće taj mamlaz, da trčim?! Ubrzao bi korak još više, ali osećao je da baš i nema sigurnost u nogama i da lako može da se zatetura. A to Felipe i očekuje, kako samo vreba svaku njegovu grešku! Stavlja kacigu na glavu, poštujući propise, a rukavice, koje mu više smetaju pri radu nego što mu koriste, nabija pod pojas pantalona, i penje se na skelu.
Mirno je, oblaci su na ivici plakanja. Veličanstvena siva masa, nepokretna i zbijena iznad Lime, uspeva da produži trenutak. Giljermo briše podlakticom znoj sa lica i posmatra svoje kolege koji se, kao mačke, kreću po daskama. On nije posebno spretan u tome, ali, baš ga briga, ionako nikada nije žurio sa poslom. Zajedno sa ostalima, priča o ženama koje je video jutros na ulicama Lime, dok je dolazio na posao. S neskrivenom žudnjom govore o njihovoj lepoti i oblinama, zbog čega Giljermo oseća sve veću žeđ u ustima. Kako bi mu prijala ona rakija koja je ostala u flaši! Pokušaće da se izvuče za vreme pauze i potegne koji gutljaj, ne može da čeka kraj smene. Neko spominje Mariju, Felipeovu mladu ženu koja svakog dana mužu donosi ručak, i njene zanosne kukove, na šta Giljermo dobacuje kako bi voleo da mu padne šaka, samo da joj pokaže šta je pravi muškarac. Lica radnika se grče u smehu, dok se Giljermo smejulji, zadovoljan što može i ovako da napakosti Felipeu. Osetio je blagi ubod na vratu, kao da ga je pecnuo komarac, a zatim još jedan. Kapi kiše počeše da udaraju po kacigi i on podiže lice u pravcu neba. Jedna od njih se razbi na njegovim usnama. Obrisao ju je jezikom i pogledao u pravcu svojih drugara. Zgledali su se neko vreme, bez reči, srećni što će ih sitna kiša osvežiti i koliko toliko im olakšati rad. Vrelina u njemu je popuštala, Giljermo natuče rukavice i dohvati nekoliko dugačkih žica sa gomile, u nameri da ih razvuče po vrhu zgrade. Dok ih tegli, oseća kako vibriraju u njegovim rukama kao žive. Kiša postaje sve jača, a otežale kapi, kao otkinute s drveta, počinju nemilice da udaraju po njegovoj kacigi. Pljusak im sve više oslabljuje vidno polje i, uskoro, začuše sirenu koja označava prekid rada. Silazite dole! Odmah! Čuju Felipea kako se dere odozdo i počinju da psuju sve živo, proklinjući svoju sreću, sudbinu, otežalu kao njihove pantalone i košulje od kiše. Noge trupkaju po daskama, ruke stežu cevi klizave od kiše, sa kojih teške kapi spiraju prašinu. Prljave cipele instinktivno napipavaju oslonac, usta, svaka za sebe, ispuštaju nerazgovetne reči kroz molitve i kletve. Sa zemlje, kroz maglu kiše, ti ljudi liče na majmune koji se spretno spuštaju sa drveta, prebacujući se sa grane na granu. Giljermo Vargas ispušta žice iz ruku i požuruje da se spusti, imajući u vidu samo mogućnost da se krišom dokopa flaše. Zna da kiša, koja retko pada u Limi, ne može dugo da traje, i da će svi radnici stajati dole, u podnožju zgrade, čekajući da pljusak popusti kako bi se vratili na posao. Dok se spušta, brže nego ikad, pokušavajući da pretekne svoje kolege i dobije na vremenu, razmišlja o tome kako da nadmudri Felipea. Najbolje će biti da kaže kako mu se pripišalo i da otrči, navodno, u WC. Ha-ha! Prokleti Felipe neće ništa posumnjati! Sada je obuzet samo brigom koliko će kiša padati i kada će moći da im naredi povratak. Šmugnuće u baraku i potegnuti koji gutljaj. Giljermo, približavajući se zemlji, u mislima vidi sliku sebe kako drži flašu u ruci i nateže je, na kratko, zatvara oči i oseća kako mu niz grlo klizi pitka žestina alkohola. Kroz rukavicu, cev mu iznenada iskliznu iz šaka i on zgrabi vazduh svom snagom. Vrisnuo je kratko. U padu, zakačinje nogom nečiju kacigu. Začuo je psovku, a zatim tresnu leđima u zemlju i od udarca izgubi dah. Bol se u njemu raširi brzinom plamena, osetio ju je kao hiljade peckavih tačaka na svom telu. Ruke i leđa počinju da mu trnu i ima utisak da će se raspasti ako se pomakne. Kišne kapi se rasipaju po njemu i pretvaraju u krivudave reke, spuštajući se tako na zemlju. Giljermo čuje povike i korake ljudi oko sebe, a zatim ugleda Felipeovo lice koje se unosi u njega. Giljermo! Giljermo! Jesi li dobro?! Nadzornikov glas mu, na tren, skreće pažnju sa bola, pojačavajući osećaj prezira u njemu. Zna da Felipe više brine za štetu koju Giljermove povrede mogu naneti firmi, nego što je zaista zabrinut za njegovo zdravlje. Kučkin sin! Kiša, pomahnitala, sručuje se na njih sve jače, postavljajući vodenu zavesu između njihovih pogleda, kao da želi da prekine ovu igru sirove mržnje. Jesam, jesam, odgovara Giljermo teškom mukom, dok pokušava da se pridigne na laktove. Prilaze mu prijatelji i hvataju ga ispod pazuha nespretnom nežnošću, nenaviknuti na drugačiju, i podižu ga. Ej, polako, hoćete da me pokidate?! Dobro, Giljermo, dobro. Ništa se ne brini. Ej, imao si ludu sreću, da znaš… da si pao sa veće visine razbio bi se kao jaje! Šta bi ti žena onda radila sama?! Zarazan smeh se raširi gradilištem. Drugari ga tapšu po leđima, kezeći se sve jače, a Giljerma obli onaj osećaj bliskosti koju gaji prema njima i bi mu drago zbog toga. Idem do barake da se odmorim malo, dok ne stane kiša. Treba li ti pomoć, viču za njim. Odmahuje rukom, uplašen da će ga neko pratiti, i namesti se da hoda što pravilnije može. Mrdao je rukama i teglio se, razmrdavajući koske za koje mu se do maločas činilo da su smrvljene i da lebde razbacane po njegovoj utrobi. Bol je počela da popušta. Osim u trtičnoj kosti. Osećao je kako sve snažnije pulsira u tom delu, kao da ima užareni komad uglja u dnu leđa. Dodiruje rukom kost i nastavlja da se vuče ka baraci, sav ugruvan. Kiša mu je natopila kosu, sve do sada nije primetio da mu je kaciga spala sa glave nakon udarca. Ne pada mu na pamet da se sada vraća po nju! Potražiće je kasnije.
Zalupio je vrata, sklonivši se sa kiše, i požurio prema polici sa alatom. Trebalo je da se savije, to izazva još jači bol u donjem delu leđa, ali, stisnuo je zube napipavajući prstima po podu. Zgrabio je flašu za grlić i povukao je k sebi. Uspravio se s grčem na licu. Protrljao je bolno mesto na leđima i skinuo otvarač sa flaše. Pustio je da mu rakija klizi jezikom i nepcima, kao da ispira usta. Pio je dugim gutljajima, halapljivo, hvatajući duboko vazduh u sebe između dva natezanja. Vrata barake se odjednom otvoriše i Felipe ukorači unutra, sav mokar, brišući dlanom kišu s lica. Giljermo, doneo sam ti kaci… Šta radiš to?! Ovaj se okrenu naglo prema njemu, izazvavši tako još jedan nalet bola u vratu i leđima, koji ga natera da se strese. Ništa, promrmlja, pokušavši da sakrije flašu iza leđa. Daj mi tu flašu ovamo, povika Felipe prilazeći mu. Giljermo oseti kako u njemu navire bes i kako mu se zategla žila na vratu. Nema mira od ovih prokletnika! Evo ti, zareža na Felipea, i baci flašu na njega. Felipe se trže i postavi ruku ispred sebe, na vreme da flaša udari u nju i sruši se na pod, razbivši se u komade. Ostatak tečnosti zaplivao je u svim pravcima. Težak miris poče da se širi barakom. Felipe je cepteo od besa, zaprepašćen, dok mu je tup bol prolazio rukom. Pozvaću direktora Mendozu, glas mu je drhtao, pretivši da se raspukne kao boca pod pritiskom. Tresnuo je Giljermovu kacigu o pod, okrenuo se i izašao. Giljermo spusti bradu na grudi, teško je disao. Čuje Felipea kako vrišti napolju, kroz njegove razvučene reči dobovali su udarci kiše po krovu barake, sve jače. Opsova.
Noć je, Alehandro sedi na stepenicama ispred kuće i cupka nogama. Posmatra zatamnjeno nebo iznad sebe, i žmirkave zvezde koje su, u stvari, samo osvetljenje na nekim dalekim, nebeskim kućama, kao što su razbacane one prave, po okolnim brdima. Gospođa Vargas secka luk i stavlja ga u tiganj. Pravi predah, pipajući veliku modricu na ramenu, koja još bridi na dodir. Prokleta kiša, mrmlja nagonski, dok su joj misli usmerene ka Giljermu, za koga je sigurna da se ponovo opio nakon posla. Huan sedi na krevetu čija se posteljina osušila još pre nekoliko sati, listajući modni magazin koji je njegov otac doneo odnekud. Pošto ne ume da čita, samo gleda fotografije mladih žena, čija su lica lepša od lica njegove majke, a haljine raskošne kao u žena koje je viđao u bogatim naseljima San Isidro i Miraflores. Iz polumračne uličice probija se težak, promukli glas Giljerma Vargasa „… su bi-la… i lepaaa…“ Alehandro okreće glavu u pravcu pesme i podiže se sa stepeništa. „Po reci Rimak ribu sam lovio, lepe cure jurioo… mhm-brr… danima ploviooo…“ Tata, tata, povika Alehandro i stušti se prema njemu, preskačući po dva stepenika. Šta je?! Giljermo nesigurno zagrli sina, u nameri da se osloni. Tlo se ljuljalo pod njim, dosta je popio kod dona Hulije, želeći da ublaži bes zato što je dobio otkaz. Ko zna koliko je novih sola tamo ostavio, od bedne plate koju su mu isplatili. Ali, njemu više niko neće da naređuje! Alehandro se bori za dah da kaže nešto, pošto ga očeva ruka steže oko vrata. Sačekao je da se nekako popnu uz stepenice, na kojima je sada stajala gospodja Vargas, pridržavajući otvorena vrata rukom. Giljermo prođe pored nje ne pogledavši je, mrmljao je nešto sebi u bradu, psujući Felipea i njegovu mladu ženu. Tata, znaš, progovori konačno Alehandro vrpoljeći se oko oca, danas smo igrali fudbal i… i Huan nije hteo da mi doda loptu… znaš, da mi doda da postignem gol! Huan, ne dižući glavu, samo pogleda u oca i brata koji su već ušli u sobu, i procedi kroz zube, rata, pacov. Giljermo iznenada zgrabi Alehandra za kragnu majice, povuče ga ka sebi i odalami šakom preko lica, iz sve snage. Alehandro vrisnu i skljoka se na pod. Gospođa Vargas ulete u sobu i polete u zagrljaj sinu, vičući Giljermu da je poludeo. Ćuti, ženo! Mali, da te nisam više nikada čuo da cinkariš brata, jel ti jasno?! Jesi li me razumeo?! Nikada! Alehandro poče da cmizdri u majčinom zagrljaju, i dalje osećajući očeve vrele prste na obrazu. Klimao je glavom, još u šoku od udarca koji nije očekivao. Ništa mu nije bilo jasno. Huanu je srce lupalo u grlu, nije smeo da se pomeri. Mali gad je dobio svoje, pomisli. Giljermo se dotetura do kreveta i sruši. Ostao je tako nekoliko trenutaka, a zatim se okrenuo na bok, trljajući bolno mesto u donjem delu ledja, i zaspao.
Uskoro se u sobi čulo samo hrkanje, isprekidani jecaji i okretanje listova. Huan je posmatrao majku i brata, zagrljene na podu kuće. Video je Alehandrovo preplašeno oko kako ga krišom posmatra. Nakon nekog vremena mu se prispavalo i on se ispruži po krevetu, razmišljajući o tome da li će im majka poslužiti večeru ili ne. Posmatrao je mali deo krova napravljen od čvrstog kartona, uglavljenog tu nekako, usled nedostatka materijala. Na njemu se vlažni krug od kiše skoro potpuno izgubio.