Ponekad ne mislim na tebe,
Kad se iskradem u sopstveni život
I odradim nužnosti, slično mašini,
Trećoj u redu, u serijskoj proizvodnji.
Obavljam stvari bez neophodne ljudskosti,
Savršeno precizno.
Gaće spuštam po dijagonali,
Leva ruka mi je duža od druge,
Mokrim, po navici starijoj od razgovetnih reči,
I ispuštam iz čaure vodenog leptira,
Što umire pre nego se do kraja izlegne.
I ne sećam se čedomorstva svoga
Jer oči mi blenu u vlagu na zidu,
I njenim oblicima tvoje nadimke dajem,
Te se zajedno smejemo, kao nekada.
I tek po neka zaboravljena kap,
Prošetavši po meni,
Nagna me da zubima stegnem svoje lice,
U život,
Sve dok se krivac ne ohladi na meni
I postane ja.
Ne nedostaje mi seks sa tobom
Već ona prezrela bliskost u njemu,
Otisci što naležu jedan na drugi,
Oslobodjeni zadah tvoje kože,
Bradavice na jedinoj majici koju si nosila naopako
(ili sam te ja naopako gledao).
I kada se izborani budemo sreli,
Kao Barbara Strejsend i Robert Redford,
I setimo se kakvi smo bili nekada,
Ti ćeš gutati sebe
A ja ću gutati tebe,
Zajedno sa krtim omotom od bola.
Ni tada ti neću priznati
Da sam živeo tvoj život uporedo sa tobom,
Glumio u njegovom neprikazanom rimejku,
I da sam ga, možda, bolje odigrao.