izdati sebe
u praskozorje
sedeći na terasi i posmatrajući vrhove udaljenih brda
koja nikada neće umreti
makar ne na način na koji umire čovek
dok nebo još nije ni dobilo svoju plavu boju
i nema ranih ptica
ranih automobila
samo ranih jada i teškog mirisa kafe
čija oporost nikada neće biti teža od tvoje
dok se Divna Ljubojević moli da bude voljena
ne shvatajući da utehe nema
osim ovog vazduha pokošene trave
koji ti puni nosnice
i nagoni te da razmišljaš o tezi za diplomski
smrt uprkos svemu
nije trošan ovaj mlin pred tobom
niti zgrada železničke stanice
ove kuće
i kapije crne od korozije
ubijene su
u nekom mirnodopskom ratu
trošnom svešću ljudi
maločovečnošću
sekundarnom sirovinom straha
nema ovde više bitaka dostojnih heroja
samo umirućih trzajeva poezije
i prenaglašenih utvara
jer tako je lako biti
princeza na zrnu praška
majka neonacije
mitrovićeva zvezda danica
i ti znaš da je došlo vreme da odeš
ali ne znaš kako da izdaš
umorno Miletovo lice
Marijin tumor
Petrovo i Goranovo šepanje
Minina invalidska kolica
zato ćutiš
izbacuješ kolutove dima
u ovo praskozorje
koje više i ne prepoznaješ u sebi
već samo u svojim očima
preteškim da više razumeju bilo šta
osim tog skoka odatle
i jedino što želiš
jeste da si tamo negde daleko
u nekoj neotkrivenoj šumi
taj cvet koji je udahnuo, dodirnuo život
i isto tako ga izdahnuo, nestao
neviđen i nedodirnut ni od koga
osim života samog
ali motori automobila već počinju da bruje
i lepet ptičjih krila osvaja nebo
to nebo plave boje
i znaš da ne možeš da izdaš
već ulaziš u sobu tresući se od hladnoće
koju nije izazvala
niska temperatura ovog praskozorja