Da li ste čitali roman “Pun pansion“?
Niste.
Ja, jesam.
Dobila sam ga od jedne klijentkinje.
Prvo sam pomislila da je reč o piscu kojeg obožavaju psihjatrijski pacijenti. Inače psihjatrijski pacijenti uvek daju odlične preporuke za čitanje. I više čitaju. I više vole da čitaju. Svaka knjiga koju sam dobila od klijenata je bila vredna čitanja.
Znala sam da će i ovaj roman biti dobar, međutim, prevarila sam se, roman je odličan.
Pošto se prvi put srećem sa autorom, počela sam da ga guglam, i da se informišem. Postalo je jasno, koliko je pisac talentovan, i sjajan čovek. Muzičari su inače sjajni ljudi, i briljantno kombinuju medicinu sa svojim talentima. I medicina je na neki način umetničko delo, i sam život je umetničko delo ako umemo da koristimo vreme, i svoje kvalitete u njemu. Autor ove knjige to nesumnjivo ume, i to vrlo uspešno radi.
Devedesetih godina sam radila na neuropsihjatrijskoj klinici u Kliničko bolničkom centru u Prištini. Tih nekoliko godina nosim u veoma lepom sećanju, a doživljaje s posla ljubomorno čuvam, vrlo su interesantni. Sam kolektiv je bio sastavljen od ljudi koje sam za vrlo kratko vreme doživljavala kao članove svoje porodice.
Znate ono, kad kažu neki : “Mi smo jedna velika porodica” , e nije to. Mi smo stvarno bili jedna velika porodica, solidarni jedni prema drugima, uvek orjentisani da pomognemo pacijentima i da se dobro zezamo, ali se tačno znalo kada radimo, kada se zezamo, kada možemo i da radimo i da se zezamo. Kada bi se dešavali prijemi u pola noći, sa svih odeljenja bi dolazili na odeljenje gde je prijem, i pomagali da se spasi ljudski život. Sada će oni fajteri, da kažu, : “šta ima da se spašava na psihjatriji?”. Da vam kažem, ima, ta klinika je obuhvatala neurologiju i psihjatriju, uvek je bilo prilike da se spašava. Nisu svi ljudi dolazili zato što su malo “onako”. Dolazili su kada imaju neurološke ozbiljne probleme, imali smo pokušaje suicida, hemoragije, hipertenzije, kvadriplegije, intoksikacije…
Jao, koliko sam se raspisala o mom radnom iskustvu, kad budem otišla kod autora knjige zbog kardioloških smetnji koje realno imam, mislim da će mi zbog ovog teksta uraditi umesto ekagea, eeg.
Ja sam u stvari nameravala da pišem samo o romanu “Pun pansion“, nego mi žene, znate kako to ide, kad krenemo da pričamo o jednoj stvari, prebacimo se na drugu, pa dok se vratimo na tu prvu, ode četiri minuta čitanja. Izvinjavam se.
Dakle, kada sam dobila roman, tog istog dana, za vreme pauze koju sam imala između posla u kancelariji, i odlaska na suđenje, sednem u jednoj bašti, naručim kafu, i parče torte i krenem da čitam Pun pansion. Očekivala sam da je knjiga ozbiljna, sa nekim kardiološkim sardžajima kad ono…
Mislim knjiga jeste veoma ozbiljna, ali rečenice su takve da jednostavno ne možete da se ne smejete, glasno, onako slatko kako se niste odavno smejali. Još ako ste po zanimanju zdravstveni radnik, ili ste bili pacijent Urgetnog centra, to je tek ugođaj. Ja sam se zagrcnula od smeha, više puta, isflekala sam kafom i knjigu, i košulju i suknju, imala sam više fleka na sebi, nego kada sam sa šest godina pravila sendviče sa pudingom, i dzemom od šljiva. Nikada neurednija nisam ušla u Osnovno javno tužilaštvo, ali nikada. Izgledala sam kao da sam došla sa “šabačkog vašara” a ne iz jednog od najlepših restorana u gradu, u čijem je produžetku hotel sa pet zvezdica. Po povratku kući, imala sam ideju da spakujem svu odeću i da je pošaljem na dresu Urgentnog centra, pravo autoru, i molim lepo, kad pišete već tako kako pišete, sada snosite troškove hemiskog čišćenja, molim lepo.
Fakat, uz “Pun pansion” treba prodavati jednu portiklu za odrasle osobe, kutiju papirnatih maramica i tablu nekog analgetika, može i pola table, otprilike se sa četvrtom tabletom završi čitanje romana. Analgetik iz razloga, što vas sve boli od smeha, od vilice, do stomaka, što je veći stomak, to je veća bol. U romanu ima dosta likova koje boli duša, koje boli život, koji ne znaju šta da rade, koji su kardiološki pacijenti, kojima je dosadno, koji se plaše bolesti, smrti. U romanu su svi likovi pomalo mi. Da, mi smo u njemu na neki način svi zajedno. Ne znam sada kako to da objasnim rečima ali kada budete čitali knjigu, videćete da moje pisanje o ovom romanu nije tako uvrnuto kao što izgleda.
Sada će opet neki hajter da pita : ” zar ne treba prikaz romana da briljira?”, pa ne može da briljira prikaz, briljira sadržaj romana. Nisam ja tako talentaovana kao profesor Predrag Mitrović, da mogu da vam opišem sve te stvari, koje je on napisao, ja bih sama napisala do sada jedan roman, ili dva, tri i to o mom poslu na neuropsihjatriji. A planirala sam, dobro, i pokušavala sam ali mi nije išlo.
Ženama treba zabraniti da pišu prikaze odličnih romana, malo, malo pa skrenu sa teme. Izvinjavam se po drugi put. Zato i ne pišem recenzije. Ali ovu moram, zato što :
Knjiga je ozbiljna genijalština. Uz knjigu dobijate i muziku koja prati dešavanja u romanu. Muziku je komponovao autor, i kako je izjavio u jednom od intervjua, muzikom je dao svoj lični pečat na prozno delo. Jedinstvena knjiga u svakom smislu, i jednistvena na svetu. Na veoma duhovit način, napravljen je sjajan presek realnog stanja u našem zdravstvenom sisitemu, i našem društvu. Zahvaljujući smislu za humor, autor je tako dobro rekonstruisao “onu oslabljenu scenu života” na kojoj svi mi, izvodimo svoje nastupe, nekada prve, nekada još jedan u nizu, nekada na žalost poslednje. Za nastup na toj sceni nije potreban talenat, dovoljno je da smo iskreni prema sebi, prema svom lekaru, i da autetnično iznesemo kako se osećamo. Na toj sceni ne prolazi foliranje, ono gubi smisao čim krenemo da se foliramo na njoj. Ta scena, na kojoj gledamo u lice rizicima, koji mogu ozbiljno da naruše naše zdravlje, ta scena na kojoj smo ono šta uistinu jesmo, ta scena, sa svim njenim kulisama, i dešavanjima iza kulisa, glavnim glumcima, pomoćnim radnicima, i propratnim rekvizitima, opisana je uprvo u ovoj divnoj knjizi. Roman o životu, talasima vremena, detinjstvu, pokušajima snalaženja, predaje, i pobede, jeste roman koji će nas nasmejati, rasplakati, rastužiti i naučiti zbog čega je važno da čuvamo svoje srce.