još jednom,
u suton, kao sve bleđi odsjaji zapadnog sunca
gasiti se u sopstvenom sećanju po ko zna koji put
nestajati u vrtlogu života
i istovremeno se sećati svih prethodnih smrti,
igrati se igre poređenja – koja je od njih više bolela
ona kada je otac dolazio pijan i silio majku na seks
pred tvojim nemoćnim očima,
ili kada su svi ti prizori iz ranog detinjstva
počeli da ti oduzimaju vid te si umirao
pri svakom nesigurnom koraku koji bi pružio u životu
možda one, u kojima si rođen u četiri države
poput nekog paščeta, ni kriv ni dužan
kao da si posledica silovanja u nekoj mračnoj ulici
znaš da su ta rađanja smrti same po sebi
jer sa nestajanjem svake tvoje zemlje venuo si i ti
kao Duškine muškatle na terasi
sećaš li se onih osam zatvorskih dana
samo tada si nekoliko puta dnevno umirao
poput nekog sakatog leptira
čija su krila još odavno potopile gorke kiše sudbine
igrajući šah sa ostalim zatvorenicima
mozak ti je radio kao u Kasparova
jer je bilo od velike važnosti namerno izgubiti partiju
a da to niko ne primeti
čak i sada
dok krstariš prstima po nežnoj koži žene koju si zavoleo
gledajući film Vivir es fácil con los ojoj cerrados
osećaš kako smrt ponovo nadolazi, lagano kao plima
u polumraku sobe na Dorćolu
ljubeći ključnu kost te nepomične žene pod sobom
shvataš koliko si duboko neželjen
i taj osećaj te raspolućuje kao svinju mesarska satara
vraćajući te u daleku prošlost
i scene koje si viđao kod svojih roditelja
počinješ da se gadiš samog sebe-oca
i nemo izlaziš is sobe jer osećaja kratkovidosti više nema
samo tvoja muškost koja landara u mraku
klateći se od jedne do druge butine
kao crkvena zvona koja oglašavaju nečiju smrt
ležeš na pod kao neki beskućnik
tonući lagano u još jedan nedoživljeni san
na kraju, ostaješ tu gde jesi
sveden na životinjski instinkt od malena
odrastajući u nekoj perverznoj džungli života
i već ti pomalo postaju dosadne te smrti koje se ponavljaju
i večna uloga Šredingerove mačke
stavljaš ranac na leđa i bez daha putuješ ka reci
kao što je Zagajevski putovao u Lavov
otvaraš ponovo Uelbekovo Pokoravanje
i pre nego što počneš da čitaš bacaš pogled oko sebe
posmatrajući lepotu ono malo ostale, prljave netaknute prirode
osmehuješ se setno
i pitaš sebe, u tišini, da li ćeš ikada doživeti
ono jedino što si oduvek želeo
– neoborivi oslonac u pogledu žene koja te voli
tada,
tada možeš zaista već jednom umreti