Danas više ne sarađuje sa tim bendom, ali pozitivna strana te priče je što sada ima i više vremena da se bavi autorskim radom. Njegova ljubav prema muzici seže još od klinačkih dana kada mu je otac kao dvanaestogodišnjaku poklonio akustičnu gitaru. Prve bendove je osnivao u rodnom Zaječaru, a kasnije se muziciranjem nastavio baviti i u Beogradu, gdje se školovao za snimatelja tona. Trenutno boravi u Čačku, gradu u kojem je stekao porodicu. Zoran iza sebe ima album ”Ponovo mlad”, objavljen u onlajn izdanju, a trenutno radi na novom materijalu koji bi uskoro trebao da bude objavljen na nosaču zvuka. Ćaskajući sa Zoranom Mladenovićem saznali smo više o njegovim muzičkim počecima, karijeri, saradnji sa kolegama muzičarima, te planovima i budućim muzičkim projektima.
Poslušajte cijeli razgovor:
Zorane, kada i zašto si dobio nadimak Kiza Bluza i kada je počela tvoja zaljubljenost u gitaru i rokenrol?
Nadimak Kiza Bluza sam dobio 2000. godine kada smo svirali po prvi put momci iz ekipe Kularis, Igor Damjanović i ja. Pre toga su me nazivali raznim nadimcima. Ali to tako biva u malim sredinama kakav je moj rodni Zaječar, gde čim se razlikuješ od drugih bivaš proglašen ”crnom ovcom”. Generalno, moji muzički počeci kreću od moje dvanaeste godine kada mi je moj pokojni otac dao pare da kupim žice za gitaru Melodija Mengeš, koju mi je kasnije poklonio. Tada sam se prvi put susreo s štimanjem žica i upoznao sa još nekim stvarima vezanim za intrument, a koje do tada nisam znao. Moj tata me je svemu učio i bio moj heroj. U tim godinama učim i prve akorde i počinjem da smišljam pjesme. U svojoj pjesmi ”Trice i ku*čine” detaljno opisujem period iz tog životnog doba.
Šta te posebno veže za rodni grad Zaječar?
Pa za rodni grad me u principu vezuju uspomene sa nekim jako divnim ljudima koji mi generalno nedostaju. Naravno, nedostaju mi moja rodna kuća, nedostaje mi majka, nedostaju mi prijatelji. Pomalo sam sam i usamljen u ovom Čačku, ali sve to nije tako strašno, jer porodica nadomesti sve nedostatke. Međutim, postoji jedno parče čoveka u njegovoj duši koje jedino može biti ispunjeno sa prijateljima. Mnogo je bitno kada imaš prijatelje koji te vole. U principu muzičari sa kojima sam svirao, čak i van rodnog grada, uvek su bili iz Zaječara.
Jedan period boraviš i u Beogradu. Kako je tvoja muzička karijera tekla u tom gradu?
Kada su došle te surove dvehiljadite, došlo je i do smene generacija u mom gradu. Bile su to baš nezgodne godine i počelo je svašta nešto da se dešava, pa sam shvatio da je najbolje da promenim životnu sredinu. Zahvaljujući svojim roditeljima otišao sam u Beograd, prvenstveno da bih završio neku školu. Tamo sam išao na kurs za tonskog snimatelja. Malo pre toga sam upoznao drugara koji je imao svoj studio ”Skalamerija”. Tu smo vežbali, družili se. Kasnije sam upoznao jednog pravog prijatelja Sašu, koji je ljubitelj muzike, fotografije, filmova i videa. Zahvaljujući njemu, mnogo je nekih materijala i zabeleženo u video formatu, i ostalo kao svedok jednog vremena. U tom periodu, negde 2005 godine, počinje sa sviranjem i taj Kiza Bluza Bend. Upoznao sam Vladana Rajovića, bubnjara Kande, Kodže i Nebojše, i na njegov predlog počeo sam da sviram sa njegovim rođenim bratom Nikolom Rajovićem. Nikola je bio bubnjar, a bas gitarista Srđan Nikolić, ortak iz Zaječara sa kojim sam svirao još u osnovnoj školi. Tako se i stvorila prava i jedina ekipa koja je svirala do kraja. 2015. godine izbacili smo album pod nazivom ”Ponovo mlad” za produkciju ”Odličan hrčak”. Pre toga smo zaista puno svirali. Album smo izbacili samo onlajn i nikada neću prežaliti što nismo imali dovoljno finansija, niti prave sponzore, da bi se to izdalo na pravom nosaču zvuka. Ali evo, sada spremam drugi album i nadam se da ću uspeti to da iznesem na pravi način.
Jedan si od osnivača tribjut EKV benda ”Deca iz vode”. Kako je došlo do stvaranja tog benda?
Sve je počelo tako što smo mi iz benda svirali pesme EKV-a još dok smo bili članovi svojih ranijih sastava u Zaječaru, a kasnije smo nastavili da sviramo njihove pjesme i kao Kiza Bluza Bend, dok smo boravili u Beogradu. Kao klinci imali smo priliku i da ih slušamo uživo, pa čak i ponekad popričamo s članovima EKV-a. Kasnije se u nekadašnjem klubu ”Blue Moon”, gdje su se okupljali muzičari, zadesila ekipa koja je u tom prostoru organizovala beogradski ”Demo fest”, a koja je mene angažovala da budem njihova tehnička podrška. U toj ekipi su bili Bane Lokner i Aleksandar Šarčević, koji su, između ostalog, u par navrata čuli kako i mi iz Kiza Bluza Benda sviramo, a naročito im se svidelo kako sviramo pesme EKV-a. Onda je Šarčević došao na ideju da napravimo ortački bend. U to vreme, kao što rekoh, ”Blue Moon” je bilo mesto u kojem su se okupljali muzičari i u kojem se razgovaralo o muzici, bendovima i budućim projektima. Ja i Šarac smo tu i stvorili bend koji u početku nije ni imao ime, pa mi je pala ideja da se nazovemo ”Deca iz vode”. Na klavijaturama je u toj prvoj postavi bila jedna sjajna devojka nadimka Zvrka, ali je nakon prvog nastupa otišla iz benda. Umesto nje na mesto klavijaturistice dolazi Luna Škopelja. Luna je devojčica iz muzičke porodice i njeno prirodno okruženje su bili umetnici. Čak ju je i Margita Stefanović, dok je Luna bila mala, jedne prilike držala u krilu. I eto, sa njenim dolaskom u bend sve se nekako poklopilo.
Da li je taj tribjut bend bio zaista ortački, ili se radilo samo o biznis projektu?
Ja sam na sve to gledao kao na ortačku priču, a u stvari se ispostavilo se da je sve to poslovna saradnja. Kada sam to shvatio, došlo je do raspada moje saradnje sa tom ekipom. Sad ne znam šta se dešava sa njima, ali šta god da se dešava mislim da će to biti samo tezgarenje i pljuvanje po nečemu što se zove umetnost. Ja nikada nisam bio u tom fazonu, niti ću ikada biti.