Od društvenih mreža koristim samo fejs. Imam profil sa 345 prijatelja i stranicu „Stan na dan Leštane“, koja ima 520 pratilaca. Ko iznajmljuje stan na dan u Leštanu? Dve su grupe mušterija: jedni su korisnici obližnje sale za svadbe i druga slavlja, koji se napiju do te mere, da sam im ja poslednje utočište, ili pojedini svatovi požele da budu intimniji…; druga grupa su migranti, koji kod mene prespavaju noć ili dve, pre nego što nastave dalje.
Joca, moj drug iz srednje, švercuje ih još od 2015. Trebalo mu je zgodno mesto, da preseku drkanje od Preševa, a „Stan na dan Leštane“ je, zapravo, kuća koju sam sagradio od šverca nije bitno čega, sa četiri stambene jedinice, za migrante može i tavan, a nalazi se tačno preko puta kuće u kojoj stanujemo žena, deca, ja i moj burazer, koji je u bekstvu od murije, zbog nekih gluposti koje je pravio.
Uveo sam „dvostruku proveru autentičnosti“ na fejsu, osim šifre za otključavanje telefona, čisto da žena ne naleti na moje dopisivanje sa Dacom iz osnovne. Popizdeće bezveze, to je samo zezanje, pa i kad Daca i ja odemo preko puta u „Stan na dan Leštane“, i to je zezanje, ne bi ona moja to shvatila. Šta kažete, murija? Poreznici? Sve sam ja to odavno podmazao, ne znate vi šta je Leštane. „Dvostruka provera“ samo zbog žene, majka je rodila ljubomornu, šta će mučenica.
Elem, jednog dana, maj je bio prošle godine, ugovaram ja prenoćište na mojoj stranici i vratim se na profil, kad prc! Kaže „Sesija istekla. Ponovo se prijavite.“ Kakva bre sesija majke ti ga nabijem, kako da se ulogujem, gde se sećam šifre, uhvatila me blaga panika. Kliknem ja na svoj profil, a on mi, uesto da traži šifru kaže: „Da biste se prijavili, unesite kod koji smo vam poslali SMS porukom.“ Dve sekunde kasnije, od nekog Verify stiže SMS: „Upotrijebite 928452 za dvostruku provjeru autentičnosti.“
Jebala te ijekavština, pomislim, ukucam šifru i op’ eto me na profilu. Vidim, predsednik sprema vanredno obraćanje, kliknem, pročitam, navijem sat da slučajno ne propustim, vratim se na profil, kad – „Sesija istekla. Ponovo se prijavite.“ Pa, jebala te sesija da te jebala, nije ni dva minuta trajala! Kliknem da se ulogujem i eto ti njega opet: „Potreban je kod, kurac, palac…“ Pet sekundi kasnije, eto ga i Verify sa novim brojem: 882771. Ukucam i op’ eto me nazad na profilu.
Na profilu dosada živa, a stiglo mi obaveštenje da imam poruku na stranici. Posao zove. Kliknem, bez problema odem na stranicu, stižu migranti oko jedanaest uveče, taman posle Vučkovog obraćanja. Vratim se na profil i jebo vam pas mater, mene neko ovde opasno jebe. Sesija istekla! Novi kod: 679001. Uđem na profil. Zovem Mileta, on radi u VBA, kažem mu tak’a i tak’a stvar, jebe me fejs, šta god da kliknem sesija istekla, ukucaj kod, jebo vas kod da vas jebo.
„Jes čudno“, kaže Mile. „Apdejtuj aplikaciju.“ „Šta, bre?“ „Idi na Gugul Plejstor, nađi fejs i apdejtuj.“ Poslušam ga, kad đavola – nema apdejtuj, samo otvori ili deinstaliraj. Gde fejs da deinstaliram, šta će mi od života ostati. Kliknem „otvori“, kad ono piše „niste ulogovani“. Pa, kako jebo ti pas mater onu bezobraznu, šta sam ako nisam ulogovan?! Stiže SMS: 544919, ukucam, uđem na profil. Stanem malo. Ne znam kud ću, šta ću, jebaće me šta god da uradim.
Zovem Mileta. „Navrzli se na mene, samo me gase!“ „Pa, jel te ponovo upale, kad ukucaš taj kod?“ „Upale.“ „Dobro, bar te upale. Jebiga, baguju aplikacije, nikad nisam čuo da se to nekome dešava, ali bitno je da možeš opet na svoj profil. Samo nemoj da pizdiš toliko i ne zovi me, osim ako nije baš neka drama.“
Još sedam puta tog dana i te večeri isto se dešavalo. Završena sesija, unesite kod, eto ti ga Verify s brojkama, unesem, uđem i šta god da kliknem, a da nije moj profil – sesija istekla. Al’ u pravu je Mile. Dok god mogu ponovo da uđem na profil, dobro je. Samo da žena ne vidi SMS, pa da mi ona uđe na profil, e, tad sam ga najeb’o. Ne zato što nešto loše radim s Dacom, nego žena ljubomorna, jebo je ja ludu.
’El mi verujete da se od tad nije desilo da sam kliknuo na profil na fejsu, a da mi nije tražio usrani kod. E, pa verujte mi, ja retko kad lažem, samo kad je tužilaštvo ili policija, onda jebiga, šta ću. Prođe leto, dođe jesen, deca omikron, žena omikron, ja omikron, pa još i u bolnicu, kažu visok ti pritisak, debeo si, da se ne iskomplikuje. I sve vreme, ali bukvalno sve vreme, mene fejs kara ko budalu. Ni sam ne znam koliko sam stotina šifri ukucao, postalo mi to k’o dobar dan – jebe me fejs, ja se natrtim i kažem daj šifru.
Prođe jesen, dođe zima, prođe korona, krene rat, Rusi jebu kevu, dabogda pobacali atomske bombe svuda po planeti, nek ide život. Tako se ratuje, majku vam ukrajinsku nacističku. Odem na stranicu „Srbi do koske“, napišem pozitivan komentar Vladimiru Vladimiroviču Putinu, konkretno napišem: „Volođa istresi sve bombe koje imaš zapadnim govnima na glave, mrtvu im mater jebem!“ Kliknem nazad na svoj profil – „Odjavljeni ste“. Dobro, idi u pičku materinu, daj broj. 883322. Malo mi je čudno bilo što mi fejs nijedan komentar nije izbrisao, a ljude su blokirali zbog mnogo blažih reči.
Zovem Mileta. „De si, burazeru, kad će Rusi da navale!“ „Pa navalili su, kud ćeš više.“ „Pa da navale kako valja, da pocepaju ova govna atomskim bombama.“ „Ej, bre, prvo ne seri tako otvoreno o tome sa mnom, nema ko nas ne sluša, drugo, kakve te atomske bombe spopale, svi ćemo da najebemo ako to krene.“ „Čekaj, stigla mi poruka od fejsa“, kažem mu i idem u poruke, da ukucam novu šifru. 784332. „Stani, jel ti i dalje ne možeš bez šifre da uđeš na profil?“ „Jok.“ „Sve ovo vreme?“ „Da. Već sam se navik’o, boli me kurac.“
Čujem ga kako toroče s nekim. Stari dobri Mile, uvek neka panika. Al’ bio dobar iz matiša. „Jel imaš kojim slučajem sve te šifre koje su ti slali?“, pita me. „Ne sećam se da sam ih brisao“, odgovaram. „Jel imaš, bre, te poruke, ili nemaš, čuješ li šta te pitam!“, dreknu, što već ne liči na njega. „Čekaj, evo da vidim“. „Verify“ mi je na vrhu, od njega najviše poruka dobijam. Vrtim palcem do u beskraj, sve do maja. „Tu su sve, k’o bi reko.“
Opet kenja tamo nešto s nekim. „Slušaj, sad ćemo da ti uđemo u telefon, da ih skinemo i proučimo.“ „Kako, bre, u telefon da mi uđete?“, usro sam se na trenutak, jer ako mogu da mi uđu u telefon, onda mogu da mi vide i sve poslovne transakcije u „Stan na dan Leštane“. „Lepo, uđemo ti u telefon, to nam je posao. Ne brini, ništa nećemo da diramo osim tih šifri.“ „Dobro, al obećaj.“ „Obećavam. A ti nemoj da ulaziš na svoj profil dok ti se ne javim, za svaki slučaj.“
Mile Paranoja. Bilo je lako prvih dvadeset minuta, jer sam gledao kako nepoznata ruka brlja po mom telefonu i kako, jedan po jedan, nestaju svi Verify SMS-ovi. Pu, daleko vam lepa kuća. Na jebenoj stranici na kojoj sam se, predostrožnosti radi, dopisivao sa Dacom, ništa se nije dešavalo. Radni dan, nema slavlja. Izbeglice prestale da dolaze iz pripizdina, kako je brat Vladimir krenuo da deli pravdu. „Dacika, si tu?“, pustim joj poruku, ima da popizdi jer joj je muž kod kuće. Ništa. Ne sme ni da gvirne u telefon, hoće taj njen čekićem za meso po prstima da je izlema. Odem na profil. Sesija istekla. Ma, puši govno. Kroz pet sekundi stiže SMS sa kodom. 666990. Ajde, Mile, javljaj se, smoriću se načisto. „Tata, tata“, hoće odjednom mali nešto. „Idi, sine kod majke, ona zna odgovore na sva pitanja“, odvraćam ga i nogom guram ka kuhinji, gde ova večito nešto čangrlja. Čarape imam na nogama, ne i papuče, da ne mislite da sam neki mentol.
Dobro, jebote, jedna šifra manje ili više. Bilo ih je milion. Ludi Mile, trebalo je češće da mu gasim pikavce po rukama u osmom. Ukucavam kod, međutim, izlazi obaveštenje „Sesija istekla“. Kako, bre, istekla, kad nije ni počela, govnjivu ti mater jebem! Ajde, daj SMS!. Daj novi SMS! Hoću šifru! Klikćem kao lud po svojoj glavudži na profilnoj slici, ali jok – neće sranje ni da čuje. „Ajde, pička li ti materina ona, satanistička! Daj broj! Hoću na profil!“, derem se naglas, a telefon odjednom zvoni. „Reci mi da si ukucao još jednu šifru?“, pita Mile.
Pokušaću da vam objasnim, iako meni ništa nije jasno. Mile i njegovi su poslali moje šifre Rusima, ovi ih gledali belo, pa su ih poslali Kinezima i čekali jebenih deset minuta da skontaju šta koj kurac to može da znači, za to vreme meni stigla poruka, ja ukucao šifru i iste sekunde preko 100 nuklearnih projektila poletelo na Ruse. Ovi da uzvrate, kurac, neko sranje s neba skenjalo im elektroniku. Ruska elektronika, klasika. Kažem ja Miletu, slučajnost, brale, idemo dalje. Biće sad dizel jeftiniji. Žao mi zbog Volođe, ali šta da se radi. Nemoj samo da serete da sam ja nešto kriv za to.
Kaže on, društvena mreža je krišom radila na opštem nuklearnom napadu. Veštačka inteligencija. Ma daj, bre, to je fejsčuga, kažem mu ja. Nije, zapeo Mile kao ker na hrskavicu, to je šifra koju si ti lično ukucao. Svaki šestocifreni kurac bio je deo jednog ogromnog kurca koji je na kraju završio u ruskom dupetu, bukvalno mi je tim rečima na kraju objasnio. Veću glupost nisam u životu čuo, jebeš mi sve. Mislim i meni je žao što nije bilo obrnuto, al’ sad da sve svalite na mene i moj fejs, ono, em nije fer, em je debilno. Pa, jel možeš sad na fejs, pita me on, a ja mu kažem da su me trajno banovali zbog nepristojnog komentara.
Joj, brate, kad je počeo da mi objašnjava, da mi dokazuje, da tu ima neke, ne znam ni ja kakve logike, da su to Ameri, lukavi, njihovi milijarderi svi rade za vojsku, dobro jebote, rade za vojsku, a odabrali mene iz Leštana da od maja do marta sklapaju šifru za… šifru za… za koji kurac, sav sam se pogubio. Šifru za opšti raketni napad, dernja se Mile. Aj, ne seri, šta da sam prestao da ulazim na profil. Da sam jednostavno ispizdeo? Ko zna koliko njih je bilo u istoj situaciji kao ti, ne prestaje Mile i ja zaključujem da ga na slavu neću zvati, a ako slučajno dođe, biću otvoreno nadrkan. Ko prvi stigne do kraja šifre, počinje lansiranje, zaključuje.
„Popili ste frku k’o ono kad smo pobegli sa časa“, kažem mu. „Pola odeljenja beži u park. Njih desetoro se vraća u učionicu.
Sedmoro ide da puši kod terena za basket. Jel se sećaš, Mile?“
„Kakve to veze ima sa bilo čim?!“, dere se.
„Ti si bio među onima koji su se vratili na čas. Evo sad opet. Ameri izrokali Ruse, a ja vam kriv. Slobodno povuci paralelu.“
„Nema paralele između te dve stvari! Nisi ti ništa kriv! Jednostavno su te iskoristili!“
„A šta Kinezima spremaju? Onaj ’tik tak’, što se Daca trti po njemu uz pesme za debile?“
„Ne, to izgleda Kinezi spremaju njima“, mrtav ladan kaže Mile i dodaje „Ne otvarajte prozore. Prvih 48 sati ne izlazite napolje.
Posle svakog izlaska tuširanje i pranje sapunom. I maska obavezna.“
„Šta, sad, opet brnjice? Vi ste prsli, keve mi.“
(Autor priče apeluje na mir u svetu i mir u regionu. Posebna podrška za braću i sestre iz Rusije, koji su digli glas protiv rata)