Njegov roman Komo iz 2006. godine ga je proslavio, ali osim njega objavio je i „List na korici hleba“ i „Ljudi za stolom“, knjigu pjesama „Džo Frejzer i "49 pesama“, zapise „Zimski dnevnik“ i „Dnevnik druge zime“, kao i dopunjeno izdanje „Džo Frejzer i 49 + 24 pesme“. Knjige su mu prevođene na francuski i švedski.
Promocija njegove najnovije zbirke priča ”Fric i Dobrila” desiće se danas, 21. marta u 19 časova u Vijećnici Banskog dvora u Banjaluci, povodom čega smo razgovarali sa Srđanom Valjarevićem.
Dugo se čekalo na Vaš novi roman. Da li je razlog tome što niste imali valjanu temu iz koje bi se izrodio roman, ili naprosto ne spadate u skribomane koji svaki dan moraju nešto da zapišu?
Nemam konkretan odgovor, bilo je tu svega, od toga da jedno vreme nisam uopšte ništa pisao, pa onda jesam pisao, ali nije mi bilo do objavljivanja, pa sve do ovoga sada, a to je da pišem svakoga dana i objavljujem.
Reklo bi se da živite skromnim povučenim životom. Mislite li da život pisca i treba, na neki način, da bude usamljenički?
Mislim da je život zanimljiv, jer osim sadržaja, život ima i svoju formu, svoj oblik. I kada se ovo drugo zanemari, tada mogu da nastanu nevolje, ako to samo po sebi i nije uzrok nevolja. Navike koje imamo i koje menjamo nisu samo pitanje sadržaja, nego upravo oblika, kakav život živimo. Ja nemam osećanje da živim usamljenički, to može neko drugi da ima, neko ko gleda sa strane. Ali jeste potrebno uložiti napor da bi se živelo mirno. Taj napor se isplati, to je sigurno.
Da li je korona, i sve to što se dešavalo oko pandemije, podstakla stvaranje vašeg najnovijeg romana?
Virus i pandemija su se dogodili usred života, kao neko nevreme koje je došlo iznenada, nepredviđeno. Na ono što radim nije uticalo, ali na život jeste, neke promene i prilagođavanje na uslove, to je bilo neophodno. Ali ne verujem u nekakve velike promene povodom virusa, osim poznate histerije, ništa se ni dobro ni loše neće izroditi iz svega ovoga.
U vremenu kada ljudi odlaze sa Balkana na Zapad, junaci Vašeg romana čine suprotno, vraćaju se sa Zapada u ove krajeve. Da li je na neki način Vaša knjiga nadrealna?
Kada bih znao šta je realno, siguran sam da ne bih ništa pisao, verovatno ne bih ništa ni radio. Dakle, bio bih realan. Ovako, sve je dozvoljeno i sve je moguće, tako da su se Fric i Dobrila vratili iz Švajcarske u Srbiju, da žive svoje živote. Kako se to lepo kaže: muka ih je naterala. Nekog muka natera da ode odavde tamo, nekoga muka natera da dođe ovde, to samo zvuči nadrealno, ali mislim da je moguće. Dakle, nadrealno je često vrlo moguće.
Glavni likovi Fric i Dobrila žive od švajcarske penzije sa tridesetogodišnjim sinom koji zajedno sa njima uživa ne radeći ništa. Da li oni zapravo žive san prosječnih Balkanca?
Teško da mogu precizno da odgovorim, san prosečnog čoveka može da bude teška bolest, što najčešće i jeste. O mentalnoj bolesti pričamo, i možda je ta bolest nešto vidljivija na Balkanu, ali razlog za to može da bude i što nam je Srednja Amerika daleko. Ne verujem da smo mi koji živimo na Balkanu jedini obdareni bolesnim snovima i željama.
Čini se da se u mentalitetu ovdašnjeg čovjeka nije promijenilo ništa, iako je došlo do sloma stare države i promjene društvenog uređenja. Da li je ovdje na tlu Ex-Yu vrijeme stalo?
Nije vreme stalo, meni se tako čini, stalno se ide iz lošeg u još gore. Tako da je verovatno tačno ovo prvo što ste rekli, nije se zapravo ništa promenilo. Ovo možda samo zvuči komplikovano, ali nije, vrlo je jednostavno: mi, ljudi, ne volimo promene.
Živimo u vremenu gdje dvadeset i četiri sata vlada vanredna situacija. Na koji način čovjek današnjice da sačuva zdrav razum?
Ima jedna divna Vitgenštajnova rečenica koje sam se setio: Sačuvaj me Bože mentalnog zdravlja. Dakle, što manje brige o zdravlju, i brige uopšte, veće se šanse da se razum očuva. Možda je to način.
Postoji li neka knjiga koja je posebno uticala na Vas, koja je promijenila Vaš svjetonazor?
To je nezgodno pitanje, ne bih mogao jednu knjigu da izdvojim, ne bih mogao ni dvadeset da ih izdvojim, bilo ih je mnogo tokom života, ali to nije stvar samo sa knjigama, jednako su mi važni i Čarli Čaplin i Biblija.
Šta radite kada ne pišete? Imate li neki hobi?
Hodam, jedem, čitam, spavam. Mislim da je to sve što radim kad ne pišem.
Kakav je Vaš odnos sa drugim piscima, družite li se sa njima, da li se viđate sa njima po književnim večerima i udruženjima, ili smatrate to nepotrebnim?
Sigurno je da to ne smatram nepotrebnim, ali ne mislim ni da je neophodno ili važno. Ne poznajem mnogo pisaca, ali i to je na kraju svejedno, i pisac i poštar i pekar i konobar, svi smo potencijalno izuzetno dosadni. Da ne kažem nešto još gore i teže od toga, jer smo svi potencijalno sve ono i najgore i najbolje.