Kada je pisao scenario za novog filmskog Batmana, Matt Reeves kao da je sledio smernicu
čuvenog strip-scenariste Gartha Ennisa: Batman je milijarder i
aristokrata koji prebija siromašne. Istina, rad na filmu uveliko je bio
počeo kada je u maju 2021. Ennis to rekao. Ali, kada se u ovoj 2022.
gleda Reevesov film „The Batman“, naprosto je to utisak, barem na
početku. Kritičari su požurili da film uporede s čuvenom trilogijom o
crnom vitezu Chritophera Nolana, uglavnom na štetu Reevesa i (novog)
Batmana Roberta Pattinsona. Istina, Christian Bale je izvanredan glumac,
pa tako i (stari) Batman. Malo ko bi se mogao meriti s njim. Ali izvan
tog poređenja, Pattinson je sasvim pristojan glumac, i da Reeves nije
odlučio da ga tretira (još jednom) kao lepotana (iz „Sumrak sage“) za
tinejdžerke, on bi i kao (novi) Batman uradio dobar posao, uostalom kao i
u drugim svojim filmovima. To je, otprilike, i jedini ozbiljan Reevesov
propust. A ni taj nije veliki, pošto je Pattinson u filmu uglavnom pod
maskom.
Mimo toga, Reeves je napravio odličan film. Uradio je tačno ono što
rade svi dobri autori kada im se ukaže prilika da rade na Batmanu, bilo u
stripu ili na filmu: ispričaju svoju priču unutar zadatog obrasca.
Zato, umesto da se poredi s filmovima ili stripovima o Batmanu, novog
Batmana bi možda trebalo gledati u kontekstu opusa samoga Reevesa i
povezati ga, recimo, s njegovim filmovima „Cloverfiled“ (2008) i,
pogotovo, „Let Me In“ (2010). Naravno, kritičari nisu propustili priliku
da razne elemente iz Reevesove priče povežu
sa stripovima: od „Duge noći veštica“ (autora Jepha Loeba i Tima
Salea), preko „Suda sova“ (Scotta Snydera i Grega Capulla), „Muka“
(Jepha Loeba i Jima Leeja), „Godine nulte“ (Scotta Snydera i Grega
Capulla) do „Zemlje jedan“ (Geoffa Johnsa i Garyja Franka). Tom nizu
mogla bi se dodati i „Godina stota“ (Paula Popea), ne zbog sličnosti u
pričama, jer nema ih, nego po atmosferi i mraku koji preovlađuju u
njima. Barem jedna scena tuče Batmana protiv grupe kriminalaca u mračnom
hodniku, vizuelno je gotovo istovetna s nekim kadrovima iz „Godine
stote“. Ali, sasvim je moguće da Reeves nije bio pažljivi čitalac
stripova o Batmanu (pogotovo „Godine stote“). Sličnu atmosferu zapravo
imaju i njegovi ovde pomenuti rani filmovi.
Jedan drugi strip, „Kult“ (Jima Starlina i Bernieja Wrightsona) ima
pak identičnu narativnu osnovu kao i „The Batman“ – pogon priče pokreće
bes i pobuna potlačenih, diskriminisanih, od društva zaboravljenih
žitelja Gotama, a Batman treba da spasi grad od njihove osvete.
Siromaštvo, bes, osveta i strah – to su čvorišne tačke i „Kulta“ i „The
Batmana“. Naravno, i izvanrednog filma
„Joker“ iz 2019. Ako bi već trebalo pronaći filmskog para „The
Batmanu“, onda bi to po glavnim temama zaista pre mogao biti „Joker“
nego „Dark Knight“.
Reevesova priča o Batmanu ima, grubo govoreći, dve ravni. Jedna je
socijalna, a druga lična. Na kraju, kako i treba u dobroj priči, te dve
ravni će se preklopiti. U socijalnoj ravni priče imamo grad ogrezao u
zločinu i usamljenog borca protiv kriminala. Na početku, kao kriminal
vidimo sitne pljačke i nasilje nad slučajno izabranim žrtvama. Batmanove
intervencije u tom kontekstu gotovo su komične. Sva njegova sila i
bogatstvo usmereni su protiv uličnih kradljivaca i siledžija. On sam
požaliće se da i pored svih njegovih napora, stvari postaju sve gore.
Iako detektiv, Batman neće sam pronaći srce tame. Ka središtu zla
usmeriće ga jedan drugi osvetnik i istovremeno otpadnik od zakona –
Zagonetač (The Riddler). Umesto da juri sitne kriminalce, Riddler je
udario na administrativni vrh grada – redom ubija gradonačelnika,
načelnika policije i glavnog tužioca. I pošto ih ubije, šalje u javnost
dokaze o njihovoj korumpiranosti. Poslednji na Zagonetačevoj listi je
Bruce Wayne, to jest sam Batman – Zagonetač, naravno, zna da je to jedna
ista osoba.
Istinu o zajednici tako otkriva kriminalac i ubica, a ne bogati borac
za pravdu i osvetnik na strani dobra. Korumpiran je čitav sistem, a zlo
se spušta s vrha hijerarhije vlasti ka osnovama društva. Zato je borba
protiv uličnog kriminala uzaludna, njome se ništa ne postiže – poručuje
Zagonetač, a ne Batman. Ova prva narativna nit odvrti se otprilike do
polovine filma. Čak i sam Zagonetač bude mnogo pre kraja smešten u
ludnicu Arkam. Ostatak filma vraća se na lični plan svakog od karaktera
ponaosob.
Svi glavni protagonisti u filmu su varijacija početne situacije – reč
je o deci koja su na razne načine ostala bez roditelja ili staratelja. U
početku, pravi se jasna narativna paralela između sina ubijenog
gradonačelnika i početne situacije u svim pričama o Batmanu – Bruce je
dečak čije je roditelje na njegove oči ubio ulični lopov. Ali, i
Zagonetač je napušteno dete: odrastao je u krajnjoj bedi sirotišta od
koga je zajednica digla ruke. Selina (Catwoman) takođe je napušteno
dete, odraslo bez roditelja. Njen je jedini cilj da se osveti ocu –
kriminalcu. Svako od njih je u većoj ili manjoj meri bio ranjiv i
izložen nasilju, a bez zaštitnika, izuzev samog Batmana, naravno. Svako
od njih je tako postao osvetnik, ali s različitim ciljevima. Selini je
na meti otac, Batman bi da štiti zajednicu i sveti se kriminalcima, dok
bi Zagonetač da razori zajednicu jer je korumpirana tako da nema nade za
oporavak.
Sve troje su pak jednako nasilni i bezobzirni prema izabranim
protivnicima. Reeves će kao objašnjenje za sklonost ka nasilju svojih
junaka ponuditi njihov – strah. Da bi izvukao tu liniju priče, poslužiće
se ne obrascem iz kanona priča o Batmanu, već narativnom osnovom iz
svog filma iz 2010. „Let Me In“. Taj film u stvari je prilično dosledan
remake izvanrednog švedskog horrora za tinejdžere „Let the Right One In“
(2008). Priča je to opet o dečaku koji odrasta samo s majkom. Naravno,
majka ima previše obaveza da bi obezbedila za sina i sebe kakav-takav
život, pa je dečak često sam i kao nezaštićen stalna žrtva vršnjačkog
nasilja. Dok se ne pojavi devojčica-vampirica koja ga uzima u zaštitu.
Zaplet bi bio bajkovit, da mala vampirica, inače isto dete bez
roditelja, doslovno ne ubija decu-siledžije. Dakle, ona je brutalna
osvetnica u bezazlenom dečjem svetu. Umesto da opravda brutalnost, autor
švedskog filma insistiraće na prijateljskoj i pomalo romantičnoj vezi
između dečaka i vampirice. Tako će na gledaocu ostati da izađe na kraj s
nelagodom – dečaci siledžije jesu kažnjeni, ali da li je kazna morala
biti baš smrt.
Ranjivost, strah, nezaštićenost i potreba za osvetnikom zaštitnikom
izaći će u prvi plan u poslednjem delu Reevesovog Batmana. U donekle
izmenjenoj ulozi male vampirice, u novom filmu će se pojaviti
Selina/Catwoman (da bi u jednoj prilici i doslovno spasila život
Batmanu). Sva je prilika da je Reevesova sklonost ka ovakvim karakterima
pomogla da Zoë Kravitz zablista kao Catwoman u filmu. Ali, nasilje koje
proizlazi iz straha i naizgled opravdane želje za osvetom u „The
Batmanu“ neće ostati neelaborirano kao u „Let Me In“. Sada je već opšte
mesto da je Nolan svoju trilogiju o Batmanu zamislio kao alegoriju o
brutalnoj reakciji Sjedinjenih Država na teroristički napad od 11.
septembra 2001. Samo u tom smislu, Reevesov Batman se nadovezuje na
Nolanovog crnog viteza: umesto nasilja proizašlog iz straha i želje za
osvetom, odgovor treba da bude obnova – poverenja. Tako stoji u „The
Batmanu“. Koliko god da zvuči idealistički i naivno, na istom odgovoru
je odmah posle napada na Njujork (Gotam, dakle) insistirao recimo čuveni
američki istoričar i javni intelektualac Howard Zinn.
Poverenje se obnavlja obnovom korumpiranih institucija. Koliko god da
je Zagonetačeva mržnja prema Gotamu opravdana i koliko god da je, vođen
svojim gnevom, Zagonetač vispreniji od Batmana u otkrivanju srca tame
na vrhu hijerarhije vlasti, njegov odgovor na nepravdu oličen u totalnom
razaranju Gotama nije prihvatljiv – hoće da kaže Reeves. Slično kao u
„Kultu“, autor je spreman da stane uz siromašne i razume njihovu pobunu,
ali ne ide tako daleko, kao recimo u „Let Me In“, da dopusti da se
ubija nekažnjeno. Ima tumača Batmana koji se ne bi složili s ovakvim
krajem. Oni bi rekli da takav kraj izneverava milje iz koga nam dolazi
Batman, a to je, barem od Batmana Franka Millera, tradicija tvrdih
krimića.1
Oni veruju da prosvetiteljski model problem/rešenje ne radi u tvrdim
krimićima i da problemi na kraju ipak ostaju nerešivi. Možda zato neki
kritičari misle da film traje predugo i vide njegovih poslednjih pola
sata kao (naivni) višak koji se ne nadovezuje na osnovnu priču. Ali, ako
se institucije zajednice vide kao neka vrsta roditeljskih ili
starateljskih ustanova za njene članove, onda priča o napuštenoj deci
postaje alegorija o žiteljima grada čije su institucije otete i
korumpirane na način da više nema ko da brine o njihovom zajedničkom
životu i uređuje ga, a pogotovo više niko ne štiti njihove gole živote,
izuzev osvetnički raspoloženih pojedinaca zanetih pravedničkim gnevom. U
poslednjih pola sata izvlače se upravo te linije filma.
Za domaću publiku, „The Batman“ u svom prvom delu doslovno radi kao
ogledalo – priča o korupciji i sprezi vlasti i kriminala deluje kao da
je preslikana iz domaćih medija. U još jednom smislu, film bi mogao
raditi kao ogledalo – pribegavanje nasilju iz straha u ovom trenutku je u
domaćoj javnosti opšte mesto kada se govori o razlozima za napad Rusije
na Ukrajinu. Lakoća s kojom se to tumačenje ovde primilo nam govori
ponešto i o (destruktivnom) svetonazoru domaće javnosti. Između
Zagonetača i Batmana, ovde kao da se bira Zagonetač, ili – kad smo već
kod toga – nesrećni i (auto)destruktivni Joker.
________________
- Terrence R. Wandtke, The Dark Night Returns: The Contermporary Resurgence of Crime Comics (RIT Press, 2015).