Nakon Podgorice, Beograda, kao i drugih većih
gradova u regionu, Minjina želja je bila da takav događaj organizuje i
Banjaluci.
Minja je doktorantkinja
na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu – Odsjeka za
kulturologiju, gdje je najpre diplomirala politikologiju, a potom na Studijama
roda i masterirala kulturologiju.
Minja Marđonović je i
autorka mnogobrojnih autorskih tekstova i kolumni, u kojima nam na osnovu
svojih stečenih akademskih znanja, jednako kao i putem svoje romantične
beletristike, nudi jedan alternativniji pristup životu današnje žene.
Minja, veoma se radujemo
promociji tvojih knjiga u Banjaluci, u Domu omladine i nadamo se da će ovaj 22.
februar biti samo prvi u nizu tvojih budućih susreta sa banjalučkom publikom.
Možeš li najpre da nam demistifikuješ motiv imena Jefimija, kao glavne
junakinje tvoja dva romana?
Etimologija
života i imena jeste ono u šta sam zašla u sopstvenoj plovidbi ovim svetom,
koja svakako pretpostavlja i moj literarni poriv da zađem u konstrukcije i
značenja moje junakinje i njenog imena, koje apsurdom života nije ni birala, no
joj je rođenjem dato. Jefimija, kao ona koja sluti dobro i zvuči
molitveno, jeste ujedno i spomen na prvu srpsku pesnikinju i umetnicu
srednjeg veka – Jelenu Mrnjavčević, ali i simbolični ulaz u polje konstruisane
neslobode i nepravde ženskog života u savremenom patrijarhatu, a koje u svojim
romanima nemilosrdno razlažem kritički. Stoga, Jefimija nije jedna određena
žena već moja zamisao da kroz jedan glavni ženski lik prikažem osnovne ženske
političke zahteve koji se upravo ne tiču jedne, no politike ženskog opstanka
žena u patrijarhatu. Jefimija možda nije ni jedna od nas, a možda smo baš sve
mi u njoj sabrane. To je već slobodan prostor tumačenja glavnog ženskog
lika, koje i ostavljam slobodnim do kraja svojim čitateljkama kako bi poželele
i uspele da jedan delić svog ženskog političkog bića pronađu u Jefimijinoj
transparentnoj životnoj borbi za bolje sutra.
Kako si pojasnila, Jefimija na prvu zvuči zavičajno i poznato, ali
ujedno zvuči i kao zagonetka koju treba odgonetnuti, jer ona najpre
čeka. Da li je to Jefimijino čekanje ono koje inspiriše ili ono koje pritišće?
Ko čeka taj i
traži jeste teza iz mog prvog romana JEFIMIJA, ŽENA KOJA ČEKA, a koja
objašnjava upravo to – šta znači čekanje i koliko ono nije i ne sme biti
pasivno već aktivno poput traganja i traženja koja opet, s druge strane, ne
smeju biti sumanta već vođena čistotom našeg srca i naše duše! Za čim
Jefimija traga? Šta ona čeka? Ona čeka ono za čim vapi ovaj nemirni svet –
LJUBAV u sebi i ljubav prema drugima!
Poniranje u najdelikatnije
dileme, ali i odgovore koji provejavaju unutrašnjim bićem tvoje junakinje,
pretpostavljam nisi crpila samo iz svog ličnog iskustva, već su ona
nadograđena i sticanjem akademskih znanja? Da li nam Jefimija otvara
horizonte novih mogućih promišljanja na osnovu tih spoznaja?
Lično je
političko jeste najverodostojnije objašnjenje feminističke politike, koja je na
Balkanu nažalost idalje targetirana kao ,,opasna, uvezena, plaćena i
inostrana,,. Upravo u Jefimijinoj feminističkoj lirici se krije istina tog izrazito
političkog u najličnijem ženskom – pitanja ženske seksualnosti,
majčinstva i materinstva, abortusa, silovanja i nasilja, prostitucije,
karcinoma dojke ili grlića materica… Sva ta, i još mnoga druga, pitanja jesu
pitanja ženskog života u muškom društveno-političkom i ekonomskom sistemu, koja
upravo Jefimija kroz oba romana razlaže, ali nadasve živi i to po cenu
sopstvenog života. Jefimija nas suočava sa drugačijom postavkom sveta i
poretka, i nudi nam jedan nov pristup ženskom telu, ženskoj duši i
ženskom umu.
Okrenuta si duhovnosti, a na pijadestalu svojih uzora držiš i Njegoša.
To je dodatni obris koji te kao književncu utemeljuje i širi perspektivu koju
si utkala u svoju književnu naraciju. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Njegoš je moj
blizak prijatelj iz prethodnog vremena ili bivšeg života s kojim se srećem u
svakom vremenu i svakom životu. On je u mnogo navrata života moga sa svojim
mikrokosmosom bio moja luča, moje svetlo u tunelu, i moj spas u beznađu. On je
moj plam u plamu, moj junak u najgorem, i moj saputnik na brdu i
saborac u kamenu. Taj moj crnogorsko-hercegovački geografski identitet koji je
Njegoš osvestio nije identitet podele već ujedinjenja. Tu vežem svoj
mikrokosmos s njegovim – u ideji ujedinjenja zarad oslobođenja. Tako u svom
drugom romanu JEFIMIJA, ŽENA KOJA NEĆE, nastavljam s razlaganjem duha i tela,
sasvim sigurna da ideja feminističkog sestrinstva i spasa počiva na duhovnom
ujedinjenju raštrkanih žena zarad zajedničkog oslobođenja, kao
društveno-političkih i ekonomskih subjekata, od muškog prava, zakona i
kapitala. Solidarnošću sestrinskom do sestrinskog ujedinjenja i oslobođenja! U
to ja verujem kao Njegoš u Spasenje svog plemena.
Da ne bismo previše otkrivali o samom
sadržaju knjiga, možeš li nam reći sa kojim dilemama današnjice zamišljaš da se
nosi neko kome se putem svojih knjiga obraćaš? I vrijedi li čitati jednu knjigu
bez druge?
Sve što se tiče
našeg tela, našeg srca, i naše duše jeste od vitalnog značaja za naš celokupan
život u ovom prostoru i vremenu. Filozofija i filologija svaodnevnice jeste srž
života. Zar život i nije satkan od svakodnevnog življenja? Jefimija nas u
svom prvom naletu i podseća na život, i tako nas odvodi na kraj sveta – na
ostrvo ljubavi i bogova – Bali. Mada, vodi nas najpre do dubine svoje duše,
sasvim spremna da ne preza ni od čega već da upoznaje sebe kroz upoznavanje
sveta koji je spletom veselih i neveselih okolnosti okružuje. Jefimija nam daje
svoj život na dlanu, odlučna da svima koje je upoznaju dopusti sve ono što su
do Jefimije smatrale neprimerenim ili nemogućim za promišljanje u svom
neslobodnom ženskom životu. Nakon povratka iz Indonezije u Beograd, ona
pokušava da pomiri svoju politiku tela sa svojom politikom duše svesna da je
mentalno zdravlje osnova postojanja, a da je sloboda izbora ipak sasvim
relativna u konstrukcijama i značenjima ženskog i muškog bivstva u savremenom
kapitalističkom patrijarhatu.