U knjižari SKC sinoć su se okupili Bekimovi bliski – njegova supruga i glumica Branka Petrić, zatim Božo Koprivica, Veran Matić koji je kao vlasnik Samizdata B92 objavio 13 izdanja knjige „Blistavo i strašno“, kao i Tanja Mandić Rigonat i Milan Marić, kako bi govorili o novom izdanju koje sada potpisuje izdavačka kuća Laguna. Ovom prilikom se putem video poziva javio i Bekimov sin Uliks.
– U ovim vremenima kada je teško biti pozitivan i ostati optimističan, iako mislim da bi to trebalo da nam bude dnevna rutina, kada sam ponovo prelistavao ovu knjigu shvatio sam da je jedna od najvažnijih njenih dragocenosti ta kako je Bekim uspeo da svoja sećanja zapiše kao nevini dečak i da se oslobodi svih iskustava koje je imao do tada. Te rečenice su pune života, dečačke radosti. Čitajući ih, mnogo bi nam značilo kada bi nam pošlo za rukom da uspostavimo vezu sa makar jednim malim delom našeg nevinog bića – kaže Uliks.
Priznao je da je razmišljao da li bi Bekim odobrio drugog izvođača, ali da je shvatio da je najdragocenije da ova knjiga nastavi da živi.
– Umetnici imaju sposobnost da posmatraju svet oko sebe, da prepuštaju svoje biće i oni opstaju. A ne ovi ljudi, koji nam ne daju mogućnost da krenemo dalje. Njih se niko neće sećati. Umetnici preživljavaju taj zub vremena i, ako posle mnogo godina bar jedan uzme u ruke ovu knjigu, ovaj potez će imati smisla.
Istakao je da govoriti o Bekimu samo kao umetniku je nemoguće.
– Ne možemo da ne govorimo o njemu kao političkom biću i biću koje je bilo svesno sveta oko sebe. Ne možemo da govorimo o njemu, a da ne kažemo da je Albanac nad Albancima. Kada bih sada pokušao da nađem jednu vest u medijima u kojoj se o čoveku albanskog imena govori pozitivno, morao bih baš da se namučim da nađem izuzetak. Zato je značajno da se večeras u Beogradu govori o čoveku koji je bio itekako definisan svojim poreklom – smatra Uliks.
Priznaje da ga takve stvari jako diraju, te da, dok čita knjigu, ne može da bude na potpunoj distanci kao čitalac.
– Mene ne dirnu rečenice u knjizi, jer on piše bez sentimenta i patetike, ali me fascinira njegova fotografska memorija. Lično opstajem u životu tako što se treniram da zaboravim, a njegova najveća muka je bila što to nikad nije mogao. Imao je konstanatan sukob u svojoj ličnosti između prestrašne kompjuterske memorije i nemogućnosti da se istina zanemari. To ga je činilo najlepšim i to ga je uništavalo – zaključio je Uliks.
Nova.rs