Beleške za uvodno predavanje, Berkli 1955.
O važnosti
postavljanja pitanja: Sokrat. Svako učenje se odvija putem postavljanja
pitanja. Naš glavni interes nisu teorije raznih ljudi nego razumevanje
ko je čovek ukoliko je političko biće, ili ukoliko živi u zajedničkom
svetu sa drugima, ili ukoliko egzistira u pluralu, ili kao stvaralac
javnog sveta, itd. Mi želimo da razumemo stvari. Makijaveli je rekao da
postoje tri tipa ljudi: oni koji razumeju stvari bez ičije pomoći, oni
kojima je potrebna pomoć i znaju da je iskoriste i oni koji čak ni uz
pomoć ne razumeju. Mi spadamo u drugu kategoriju i tražimo pomoć. Ispit:
Jeste li sposobni da na pravi način iskoristite pomoć?
Tehnikalije
1.
Diskusija nakon što je obrađena jedna tema ili ličnost, ne nakon svakog
predavanja. Prvo odgovori na posebna pitanja koja moraju biti
formulisana na papiru i dostavljena meni. Posle toga diskusija od jednog
sata na svaka tri do četiri sata. Završni ispit i kolokvijumi. Tekst,
prikaz i komentar: razumevanje.
2. Udžbenik. Ovaj naš (G. H. Sabine A History of Political Theory
1950) je koristan i adekvatan. On nam daje kontinuitet i istorijsku
pozadinu koje nećemo izlagati u predavanjima nego ćemo ih pretpostaviti
kao već poznate. Ipak, bolje je pročitati Burkharta. Razlika je u tome
što Burkhart ne može zastariti. U izvesnom smislu on je otkrio renesansu
i nije važno što je na nekim mestima dao pogrešne ili nedovoljne
podatke.
Još važnije: U udžbeniku ćete naći mnoge ličnosti koje ja
neću čak ni pomenuti. (Glavni test je modernost. Makijaveli je moderan
jer kao i svi ostali kojima ćemo se baviti tvrdi da je otkrio nešto
potpuno novo. To tvrdi svaka od naših 10 ličnosti. Posle Marksa niko
više, ali to je i kraj političke nauke.) Neke od tih ličnosti su zaista
velike poput Bodena, neke su imale sveobuhvatan uticaj poput Kalvina i
Lutera, a neke su još uvek veoma fascinantne poput Rišeljea. Mi nemamo
dovoljno vremena da pokrijemo čitav period koji se, u razlici spram
modernog sveta, može nazvati modernim dobom. Na njegovom pragu stoji
Makijaveli, na njegovom kraju stoji Marks. Makijavelijev uticaj na vreme
posle njega može se dovesti u vezu sa uticajem koji Marks još uvek ima
na naš svet. Međutim, oni sami su izvan toga. Makijaveli još nije imao
ono presudno iskustvo koje je centralno za moderno doba, iskustvo
mnoštva otkrića moderne nauke. (Makijaveli nije bio naučnik u modernom
smislu. Poslednji pogled na antiku možemo baciti iz ponovnog
oživljavanja antike u renesansi. Važno je ali je zaludno sad spekulisati
šta bi se dogodilo da nije bilo moderne nauke. Jedna stvar sigurno –
nacionalna država, ali sve drugo je u mraku. Makijaveli ovde spada u dva
pogleda – država i nešto novo.) A Marks još nije imao presudno iskustvo
našeg veka, to jest da je sve moguće a ne samo dozvoljeno. A ovo
iskustvo je presudno zato što je iskušano istovremeno i u svetu nauke
(čak i planeta može biti uništena) i u političkom svetu sa
totalitarizmom koji od te pretpostavke polazi da menja prirodu čoveka.
(Tokom celog modernog doba priroda čoveka i priroda prirode ostaju
nepromenjeni, mogu se menjati samo veze između čoveka i prirode: progres
u ovladavanju prirodom i veze između ljudi – novi tipovi vladavine. U
novom svetu su, naprotiv, oboje postali sumnjivi: danas manje nego ikada
znamo šta je priroda i ko je čovek. A veze između
njih najviše zbunjuju: težeći da ovladamo prirodom otkrili smo sredstva
kojima možemo uništiti čovečanstvo i svu organsku prirodu.) Da je sve
dozvoljeno ako se čini zbog određene svrhe već je bila Makijavelijeva
pretpostavka. Marks to nije promenio. Iz ovog možete videti da moja
namera nije samo da toliko mnogo velikih ljudi izostavim zbog nedostatka
vremena. Ja želim da vam pokažem izvesne elemente modernog doba,
elemente koji su još uvek jasno vidljivi u našem svetu. Moj kriterijum
je da je svaki od ovih 10 ljudi kojima ćemo se ovde baviti bacio po
jednu reč u naš svet i tom rečju ga obogatio zato što je ispravno i
dubokoumno odgovorio na određena presudno nova iskustva svog vremena.
Drugim rečima, mi nismo zainteresovani za to da budemo iscrpni niti za
to da budemo sposobni da trasiramo uticaje jednog na drugog. Da budem
još određenija: mi smo toliko malo zainteresovani za to koliko se
Makijavelijevog učenja može naći u ogledalima raznih vladalaca koliko i
za to u kojoj meri je Hobs uticao na Loka ili Spinozu itd. (Jedini
izuzetak od ovog pravila je veza između Rusoa i Kanta, zato što je Kant
posebno ističe.)
Ovim se ne kaže da uticaji nisu važni, ali oni
spadaju u domen istoričara a mi našem predmetu pristupamo kao
politikolozi. Mi ćemo o pojmu istorije govoriti veoma opširno, ali to je
opet nešto sasvim drugo. Istoričar je uvek pričalac priča, ako nije
onda nije istoričar. A da se može ispričati čisto duhovna priča, priča o
idejama, ono što nazivamo istorijom ideja a što Nemci nazivaju
Geistesgeschichte, to je veoma sumnjivo i to iz tri razloga:
a)
Priča se može ispričati tek kad je došla do svog kraja. Istoričarov
pogled unazad. Sporno je to da jedna ideja može imati kraj kao neka
priča.
b) Još očiglednije: ideje su za razliku od događaja same po
sebi fluidne, uvek se mogu razvijati jedna iz druge; razlike nisu
dovoljno oštre. Ništa novo pod suncem važi za sve misli. Wer
kann was kluges wer was dummes denken was nicht die vorwelt schon
gedacht / Nema te misli, pametne il’ glupe, o kojoj neki predak već nije
promislio (Gete, Faust II, prevod Branimira Živojinovića).
c)
Najvažnije: veza između mišljenja i događanja. Nijedna ideja nikad nije
proizvela neki događaj. Ne može se reći da su Niče ili Šopenhauer
učinili ateizam prihvatljivim. Jer to je jedan događaj. Oni su bili
prihvaćeni zato što je on postao prihvatljiv. Ideje ne prave istoriju,
ne zato što je prave materijalne sile ili proizvodne snage ili šta sve
ne, nego zato što ništa, nijedna jedina stvar, ne pravi istoriju.
Istorija se ne pravi, istorija nastaje ukoliko se događa, svi mi delamo
ali niko pojedinačno nije autor istorije. Čovečanstvo nije proizvod
istorije nego, u svom pluralitetu, njen jedini autor.
S druge
strane: istorija, a ne istorija ideja, je sine qua non političke nauke.
Bez istorijskog znanja mi ne bismo znali šta radimo i o čemu govorimo.
Politička teorija između istorije i filozofije: sva njena iskustva su
istorijska, ali svi njeni termini su termini koje je u neko vreme
iskovala filozofija.
Politička teorija je jedna vrsta mesta
susretanja ovih dvaju tipova: S jedne strane nalazimo filozofe koji su
se okrenuli onom političkom iz očaja zbog nepodnošljivosti određenih
istorijskih iskustava. To je bio slučaj sa Platonom, ali takođe i
Spinozom. Politika nije bila njihovo glavno zanimanje, istorija ih je u
to uvukla. S druge strane nalazimo rođene državnike i velike delatne
ljude koji su se opet iz očaja okrenuli filozofiji. To je bio slučaj sa
Makijavelijem i Tokvilom. Rezultat je u oba slučaja bila politička
teorija. I na kraju nalazimo filozofa koji se iz očaja nad filozofijom
okrenuo politici. To je Marks koji je želeo da „ostvari“ filozofiju. Ovo
opet ne iscrpljuje sve. Mnogi se ne mogu ubrojiti ni u jednu od ove dve
kategorije. Važno upozorenje protiv ovakvih kategorija i njihovog
kapaciteta: one se mogu iskoristiti da osvetle nešto, ali nikad ne treba
na njima graditi teoriju. One nisu tipovi, čak ni idealni tipovi. Ja
samo ukazujem na poreklo, na izvor iz koga sve teče.
Bibliografija: autori i komentatori
Autori su auctores,
to jest oni obogaćuju, augmentuju svet. Mi se krećemo u svetu koji su
autori obogatili. Bez njih ne možemo ništa, oni ovde spadaju na potpuno
drugačiji način od komentatora. (Komentatori dolaze i prolaze, autori
ostaju i biće čitani i nakon sto godina, kad drugi ljudi budu
augmentovali svet. Ubacivanjem ideje, nečeg samog po sebi permanentnog,
oni obogaćuju svet ukoliko je permanentan.)
a) Svet u kome se
kreću komentatori je svet knjiga; svet u kome se kreću autori je isti
svet u kome se mi krećemo, stvarni svet. Ili: Makijavelija je zanimala
Italija a ne politička teorija, čak ni njegova vlastita, da tako kažemo.
Samo komentatore zanima politička teorija sama po sebi. Ili: Platon je
bio zabrinut za Atinu i za ugroženost filozofa koji žive u polisu čega
je primer bio Sokrat. Ili još jasnije: filozofija je ljubav prema
mudrosti – šta god ona bila. Filozofe zanima sophia, mudrost, samo komentatore zanima filozofija. (Filozofi su zaljubljeni u biće (thaumadzein),
prirodni naučnici u univerzum, filolozi u knjige – svaki dobar
komentator je zaljubljen u štampanu reč.) Ili – da to prenesemo na
političku nauku: politički pisac voli svet, jer je svet, ljudski svet,
svet pragmata ton anthropon, predmet politike u najširem
smislu. Samo komentatore zanimaju političke teorije, samo komentatori
vole političke teorije. (Politikolog je zaljubljen u svet, u mundus a ne kosmos, u nešto što su Grci zvali polis, ono što ljudi čine. Ovo uključuje brigu za svet – bojimo se da bi se nešto moglo dogoditi mundus hominumu.)
Nama su potrebni komentatori ali moramo znati da se sa njima krećemo u
jednom svetu koji strogo govoreći nije više svet autora. Međutim, ako
nekog autora čitamo direktno mi se krećemo u istom svetu – samo što
dolazimo iz drugog kutka sveta koji je, između ostalih stvari, obogatio
upravo taj autor.
b) Klišei poput idealizma ili kolektivizma ili
individualizma su kategorije kojima komentatori pokušavaju da organizuju
svoj materijal, tu ogromnu biblioteku knjiga koja ih preplavljuje. One
su neadekvatne u smislu da nijedan autor nikad nije imao nameru da
postane kliše. Kad je Platon pronašao koncept ideja on nije imao nameru
da postane idealist. Isto važi za Marksa, ili za Rusoa za koga niko ne
zna da li je bio individualist ili kolektivist.
c) Opasnost se kod
komentatora sastoji u tome što su oni skloni da autora sahrane još
dublje pod gomilama knjiga komentara, a ipak podjednako je velika druga
opasnost da bez komentatora autor uopšte neće biti čitan. To ne znači da
možemo izbeći njegov uticaj, naprotiv (kao što je slučaj sa Hegelom, a
takođe i sa Marksom). Razlog za ovaj permanentni uticaj, bilo da autora
čitamo ili ne, je to što je on otkrio nešto što ne bi mogao otkriti
da već nije postojalo, a što ipak ne bi postojalo onakvo kakvo sada
postoji da ga on nije otkrio. Primer: Makijaveli je otkrio reč država,
on je prvi upotrebio tu reč kao što je Platon prvi upotrebio reč ideja.
On je to mogao učiniti samo zato što je u izvesnom smislu grad-država
Firenca bila prva moderna država, kako ju je Burkhart nazvao. Međutim,
Makijavelijeva imaginacija je bila ta koja je to proširila tako da
obuhvati čitavu Italiju i tako od reči država napravila ideju nacionalne
države – jedan narod na svojoj istorijskoj teritoriji pod jednom
vlašću, trojstvo država-narod-teritorija, nešto što se nipošto nije
podrazumevalo. I opet, da se stvarni razvitak nacionalne države, prvo
pod apsolutizmom a zatim nakon francuske revolucije, nije dogodio, i
firentinsko iskustvo i Makijavelijevo obogaćenje su mogli biti
izgubljeni. (Ovo ne znači da ideja zahvata mase, kako je Marks imao
običaj da kaže.) Pravi autor ne obogaćuje neki duhovni ili
knjiški svet, nego stvarni svet jer odgovara na to što se događa u
stvarnom svetu. Drugim rečima, on nikad ne spada samo u istoriju ideja
već je integralni deo istorije. Pravi autor zavisi od sveta u dva pogleda: iskustvo i sećanje.
Mnoga
iskustva su izgubljena, zato im je mnogo teže ući u trag. Samo jedan
primer: političke implikacije Isusovog učenja. Opraštanjem mogu
poništiti učinjeno. Mi još uvek govorimo: Što je učinjeno ne može biti
poništeno. Ovo neizbežno vodi osveti koja je igrala veliku ulogu kod
Makijavelija i Spinoze. Protiv toga Isus kaže: Pošto stalno delamo a ne
znamo tačno šta time činimo moramo pronaći način da poništimo učinjeno
ili ćemo upasti u neku vrstu automatizma, u proces gde jedno nužno rađa
drugo tako da ništa nećemo moći da učinimo. Osveta je bazičan primer
toga. Isusovo iskustvo nije potpuno izgubljeno, ali je rezervisano samo
za religijsku sferu – zavisi od božije milosti. To je upravo ono što
Isus nije mislio. Mi praštamo da bi nam se praštalo – uzajamni proces
koji se odvija jedino među ljudima. Kao takvo, ovo iskustvo je
izgubljeno zato što rana hrišćanska zajednica nije uspela da se razvije u
punokrvno političko telo, nego je bila apsorbovana od strane rimskog
carstva iz čega je izrasla rimokatolička crkva. Ono što smo dobili
umesto toga bilo je odustajanje od svetovnih poslova – što je u
priličnom skladu sa Platonom i Aristotelom.
d) Ove komentatore aleksandrijanizma,
koji su prilično neophodni i korisni, ne treba brkati sa izvesnim
modernim komentatorima koji sve čitaju novim očima. Njih ima jako malo
ali su presudni za moderno mišljenje – u političkoj kao i u drugoj
filozofiji. Oni gledaju na svet autorstva istim novim očima kakvim
Pikaso gleda na vidljivi svet, a rezultat je da su kao i on optuženi da
vrše nasilje nad svetom i izvrću ga. Žestoka borba se vodi između
komentatora i ovih novih – možda? – autora čije se najvažnije delo
ponekad sastoji u njihovim komentarima onoga što su drugi rekli. To nema
nikakve veze sa onim o čemu ovde govorimo nego spada u izvesne
zamršenosti naše savremene situacije – nakon sloma jedne velike
tradicije a pre početka nove.
e) Komentatori koje vam ja
preporučujem su samo sugestija. Obavezno štivo su samo sami tekstovi i
uvodi. Nakon njih možete koristiti šta god hoćete i kako hoćete, ali je
poenta da se uvek vraćate samim tekstovima i da se nikad ne gubite u
komentarima i objašnjenjima. Čitajte polako!
Preuzeto
i prevedeno iz: Hannah Arendt Papers: Subject File, 1949-1975; Courses;
University of California, Berkeley, Calif.; “History of Political
Theory,” lectures, 1955; Introduction
Preveo Branislav Dujmić