S kuhinjskog prozora svoje pokretne kuće u Obernu u Ilinoisu Ešli Oldridž imala je nesmetan pogled na železničku prugu udaljenu stotinak metara.
Kad je ta 19-godišnja majka prvi put ugledala čoveka u invalidskim kolicima, upravo je završila davanje ručka svojoj dečici od jedne i tri godine, te je nastavila da pere sudove – još jedan u beskonačnom nizu kućnih poslova. Dignuvši pogled, primetila je da se invalidska kolica ne kreću. Zaglavila su se između šina. Čovek je zvao upomoć, a jedan motociklista i dva automobila prošli su bez zaustavljanja.
Oldridžova je požurila da pozove komšiju da pripazi na decu kako bi mogla da pomogne. Utom je začula sirenu voza i zveket rampe koja se spušta, što je značilo da se voz približava. Potrčala je bosih nogu preko šljunkovite staze duž šina. Kad je stigla do čoveka, voz je bio udaljen manje od kilometra, a išao je brzinom od oko 125 kilometara na sat. Nije uspela da oslobodi invalidska kolica, pa je stala iza čovekovih leđa, obavila mu ruke oko grudi i pokušala da ga podigne, ali nije uspela. Dok je voz jurio prema njima, povukla ga je svom snagom, pala unazad i pritom ga izvukla iz sedišta. U sledećih nekoliko sekundi voz je smrskao invalidska kolica, odnoseći komade čelika i plastike gotovo kilometar niz šine.
Čovek koga je Oldridžova spasla tog posle-podneva septembra 2015. godine bio joj je potpuno nepoznat. Njena nepokolebljiva odlučnost da ga spase uprkos opasnosti po vlastiti život izdvaja je iz mnoštva. Taj herojski čin spasavanja primer je onoga što naučnici nazivaju krajnjim altruizmom – nesebičnim delima da bi se pomoglo ljudima s kojima nismo ni u kakvim odnosima, a uz veliki rizik po sebe.
Ne iznenađuje što mnoge od tih junaka – poput Roja Klajna, majora izraelske vojske koji se telom bacio na aktiviranu ručnu bombu da bi spasao vojnike svoje jedinice – nalazimo u profesijama u kojima ugrožavanje sopstvenog života radi zaštite drugih predstavlja deo posla. Međutim, ostali su obični muškarci i žene – poput Rika Besta, Talijesina Namkaj-Meša i Majka Flečera, koji su skočili u odbranu dve mlade žene, od kojih je jedna nosila hidžab, od čoveka koji ih je verbalno zlostavljao na antimuslimanskoj osnovi u putničkom vozu u Portlandu, u Oregonu. Zlostavljač je svu trojicu izbo nožem, a samo je Flečer preživeo.
POMOĆ NEPOZNATIMA
Flečer i još dvojica muškaraca branili su dve žene – od kojih je jedna nosila hidžab – od čoveka koji ih je vređao na antimuslimanskoj osnovi u putničkom vozu u Portlandu. Ubica je svu trojicu izbo nožem. Dvojica su umrla, a Flečer je preživeo iako je zadobio duboku ranu na vratu. Rekao je da je u situaciju uleteo nagonski, kako bi pomogao ženama. Kao dete je imao dijagnozu autizma i povremeno je bio zlostavljan i tučen. “Ako smo stvarno zajednica, onda od svakoga treba očekivati da se zauzme za drugog”, kaže.
Nasuprot takvim plemenitim delima, neki drugi čine strahote: ubistva, silovanja, otmice, mučenja. Setimo se samo pokolja koji je počinio čovek sa 32. sprata hotela Mandelej bej u Las Vegasu, u Nevadi, zasuvši mecima publiku na festivalu kantri muzike. Tri nedelje kasnije zvanični izveštaj potvrdio je da je 58 osoba smrtno stradalo, a 546 ih je ranjeno. Ili razmislite o jezivoj bezobzirnosti serijskog ubice Toda Kolhepa, agenta za nekretnine u Južnoj Karolini, koji je, izgleda, ostavljao tragove o svojim ubilačkim navikama u bizarnim internet recenzijama za razne proizvode, na primer za sklopivi ašov: “Držite ga u automobilu za slučaj da morate da sakrijete tela.” Iako su takve strahote nenormalne, pojavljuju se dovoljno često da nas podsete na mračnu istinu: ljudi su sposobni za neizrecivu okrutnost.
Krajnji altruisti i psihopate primeri su za naše najbolje i najgore instinkte. Na jednom kraju moralnog spektra jesu žrtvovanje, velikodušnost i druge plemenite osobine koje poznajemo kao dobre; na drugom kraju su sebičnost, nasilje i destruktivni porivi u kojima vidimo zlo. Istraživači kažu da se u korenu obe vrste ponašanja nalazi naša evolutivna prošlost. Njihova pretpostavka je da su ljudi – a u manjoj meri i mnoge druge vrste – razvili želju da pomažu jedni drugima jer je unutar velikih društvenih grupa saradnja bila suštinska za preživljavanje. Budući da su se grupe međusobno nadmetale za resurse, presudna je bila i spremnost da se protivnik osakati, a eventualno i ubije. “Mi smo najdruštvenija vrsta na Zemlji”, kaže socijalni neurolog Džin Deseti s Čikaškog univerziteta, “ali smo i najnasilnija. Imamo dva lica jer su oba bila važna za preživljavanje.”
Vekovima je pitanje porekla dobra i zla i kako se u nama pojavljuju bilo predmet filozofske i verske rasprave. Poslednjih decenija, međutim, istraživači su napravili znatan napredak u naučnom razumevanju onoga što pokreće dobro i zlo. Izgleda da su oba povezana s ključnim emocionalnim svojstvom: empatijom – urođenom sposobnošću mozga da doživi osećanja drugih osoba. Istraživači su ustanovili da je empatija pobuda koja pokreće saosećanje u našim srcima, podstičući nas da pomažemo onima u nevolji. Takođe, istraživanja su nasilno, psihopatsko i antisocijalno ponašanje povezala s nedostatkom empatije, a koji, čini se, proizlazi iz oštećenja neuronskih veza. Ovi novi uvidi postavljaju temelje za režime vežbi i programe lečenja čiji je cilj da se pojača empatija u reakcijama mozga.
SVOJEVREMENO SU ISTRAŽIVAČI mislili da mala deca ne mare za dobrobit drugih – što je logičan zaključak svakoga ko je video nastupe besa male dece. Međutim, noviji nalazi pokazuju da bebe saosećaju s drugima mnogo pre svog prvog rođendana. Psiholog Majen Davidov s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu i njene kolege sproveli su neka od tih istraživanja, analizirajući ponašanje dece pred nekim u nevolji – detetom koje plače, ili samim istraživačem koji se pretvara da je povređen, ili pred majkom koja takođe glumi povredu. Mnoga odojčad reaguju na takve nadražaje već pre nego što navrše šest meseci, pokazujući to izrazima lica koji izražavaju zabrinutost. Neka od njih prave i brižne pokrete, kao što je naginjanje napred i pokušaj da komuniciraju s osobom u nevolji. U prvoj godini života odojčad takođe pokazuju znakove da pokušavaju da shvate patnju koju vide. Već sa osamnaest meseci često svoju empatiju pretvaraju u pozitivno društveno ponašanje, kao što je zagrljaj ili davanje igračke nesrećnom detetu radi utehe.
Međutim, to ne važi za svu decu. Kod male manjine, već od druge godine života, istraživači primećuju ono što nazivaju “aktivnim zanemarivanjem” drugih. “Kad se neko požali da se povredio”, kaže Karolin Zan-Veksler, istraživač sa Univerziteta Viskonsin-Medison, “takvo mu se dete smeje, ili ga čak udari i kaže: ’Nije ti ništa’, ili ’Moraš da paziš’, i to osuđujućim tonom.” Prateći takvu decu do početka životne zrelosti, Zan-Vekslerova i njena koleginica Su Hjon Ri, psiholog sa Univerziteta Kolorado Bolder, ustanovile su da postoji velika verovatnoća da će se kod njih pojaviti antisocijalne sklonosti i da će upadati u nevolje.
Druga istraživanja mere bezosećajnost i odsustvo izražavanja emocija kod adolescenata tako što postavljaju pitanja, na primer, o tome da li ispitanik oseća grižu savesti nakon što učini nešto pogrešno. Oni koji imaju izrazito visok stepen “bezosećajnih” parametara imaju i česte i teške probleme u ponašanju – na primer iskazuju krajnju agresiju u tuči, ili vandalizam. Istraživači su takođe otkrili da neki od tih adolescenata završe kao počinitelji krupnih zločina: ubistava, silovanja i nasilnih pljački. Neki su skloni tome da postanu potpune psihopate kad odrastu – osobe hladno proračunatog srca, koje ne bi trepnule ni dok čine najstrašnija zamisliva dela. (Većina psihopata su muškarci.)
KAKO MOZAK RADI
Gejdž, nadzornik na izgradnji pruge, preživeo je 1848. godine eksploziju koja mu je metalnu šipku zabila u levi frontalni režanj mozga. Posle oporavka više se nije ponašao prijateljski i s poštovanjem; postao je nemaran i ravnodušan. Jedan Kanađanin je doživeo sličnu promenu kad mu se u frontalnom režnju razvio benigni tumor. Nakon što je uklonjen 2016. godine, njegova supruga je timu lekara sa Univerziteta Šerbruk rekla: “Hvala što ste mi vratili supruga.” Njegovi MRI skenovi pokazuju stanje pre i posle operacije. Ovakvi slučajevi objašnjavaju kako i struktura mozga upravlja društvenim i moralnim ponašanjem.
Ako se nedostatak empatije, koji leži u srži psihopatskog ponašanja, može videti već u najranijem detinjstvu, znači li to da se zlo nalazi u genima, sklupčano poput zmije unutar DNK, čekajući na priliku za ugriz?
Odgovor nije ni kategorično da, ni kategorično ne.
Kao i kod mnogih drugih bolesti, svoje uloge imaju i priroda i vaspitanje. Istraživanja na blizancima utvrdila su da parametri bezosećajnosti vidljivi kod neke male dece i adolescenata uveliko proizlaze iz gena koje su nasledili. Ipak, u istraživanju sprovedenom na 561 detetu čije su majke pokazivale antisocijalno ponašanje, ustanovilo se da je mnogo manje verovatno da će bezosećajnost iskazivati deca koja kod hranitelja žive okružena toplinom i negom nego ona čiji su hranitelji manje brižni.
Deca rođena s genima koji će verovatno izazvati nedostatak empatije retko kad u životu dobiju pravu šansu. “Razumljivo je da će dete koje ne iskazuje ljubav na očekivani način, uobičajen kod dece u razvoju, koje ne pokazuje empatiju, izazvati u svojoj okolini – kod roditelja, učitelja, vršnjaka – sasvim različite reakcije od deteta koje je pristupačnije, koje je empatičnije”, kaže Esi Viding, psiholog s Londonskog univerzitetskog koledža. “Mnoga ta deca, naravno, žive u svojim biološkim porodicama, pa neretko imaju dvostruki problem, jer su im i sami roditelji često manje sposobni za ispunjenje roditeljskih obaveza, imaju manje empatije i lošije upravljaju vlastitim emocijama.”
VATROROGASCI u Darbiju, u Engleskoj, tokom ranih jutarnjih sati 11. maja 2012. godine očajnički su pokušavali da spasu šestoro dece porodice Filpot iz njihove kuće zahvaćene požarom. Vrelina i dim bili su, međutim, tako jaki da je, kad su se spasioci konačno probili na sprat gde su deca spavala, samo jedno od njih još je bilo živo. Dva dana kasnije i taj dečak je preminuo u bolnici. Policija je posumnjala da je požar podmetnut. Bilo je naznaka da je sve započeto ulivanjem benzina kroz otvor za poštu na ulaznim vratima.
Žitelji Darbija prikupili su novac da roditeljima – Miku i Mered Filpot – pomognu da plate troškove pogreba. Na konferenciji za štampu održanoj da se zahvali tamošnjoj zajednici Filpot je jecao i brisao oči maramicom koja je ostala neobično suva. Pri odlasku s konferencije se srušio, ali se pomoćniku šefa policije pokrajine Darbišir, koji je išao iza njega, njegovo ponašanje činilo neobično neprirodnim. Osamnaest dana kasnije policija je uhapsila Filpota i njegovu suprugu. Istraga je utvrdila da su kuću sami zapalili, uz pomoć jednog saučesnika, nameravajući da svale krivicu na Mikovu ljubavnicu. Sud je presudio da su sve troje krivi za ubistvo bez predumišljaja.
Filpotova lažna žalost i odsustvo kajanja među osobinama su koje definišu psihopate, kategoriju osoba koje se danas uopšteno smatraju otelotvorenjem zla. Psihopate nimalo ne uvažavaju osećanja drugih osoba, mada izgleda nauče da oponašaju emocije. “Oni su stvarno potpuno nesposobni da uvaže bilo šta nalik na saosećanje, krivicu ili kajanje”, kaže Kent Kil, neuronaučnik pri Istraživačkoj mreži Majnd i Univerzitetu Nju Meksiko, kojeg je istraživanje psihopatije privuklo delimično i zbog toga što je odrastao u blizini nekadašnjeg doma serijskog ubice Teda Bundija. To su ljudi koji su “jednostavno krajnje različiti od nas ostalih”.
DAR ZAPANJUJUĆE VELIKODUŠNOSTI
Kao i njen muž, Juingova je poklonila bubreg strancu. Jedina joj je nagrada bila dobar osećaj koji joj je taj čin dao. Ona kaže da je taj njen dar bio odgovor na veliku količinu ljubavi koju je primila u životu. Istraživači su otkrili da altruistični donatori bubrega poput Juingove imaju veće i aktivnije desne amigdale, što ih čini osetljivijim na emocije drugih osoba.
Protekle dve decenije Kil je proveo u proučavanju te razlike tako što je skenirao mozgove zatvorenika. (Skoro 20 odsto odraslih muških zatvorenika u Sjedinjenim Državama i Kanadi ima visoke pokazatelje koji su obeležja psihopatije, a mere se pomoću kontrolne liste od 20 kriterijuma kao što su impulsivnost i odsustvo kajanja. U opštoj muškoj populaciji taj udeo je tek oko 0,7 odsto.)
Koristeći pokretni MRI skener instaliran u kamionskoj prikolici, Kil i njegove kolege su od 2007. godine do danas snimili više od 4.000 zatvorenika, mereći aktivnost u mozgu, kao i veličinu različitih područja mozga.
Kada bi ih podsetili na emocionalno nabijene reči koje su im bile prikazane nekoliko trenutaka ranije, poput “bede” ili “mrgođenja”, psihopatski zločinci pokazivali su manju aktivnost u amigdali, primarnom mestu za obradu emocija, nego nepsihopatski zatvorenici. U zadatku osmišljenom za proveru moralnog odlučivanja istraživači su od zatvorenika tražili da ocenjuju stepen neprijatnosti slika na monitoru, poput zapaljenog krsta Kju-kluks-klana, ili lica okrvavljenog od udaraca. Iako ocene psihopatskih prestupnika nisu naročito različite od onih koje daju nepsihopate – i jedni i drugi na slikama prepoznaju kršenje morala – psihopate obično pokazuju slabiju aktivaciju u područjima mozga ključnim za moralno promišljanje.
Na osnovu tih i drugih, sličnih nalaza, Kil je uveren da psihopate imaju oštećenja u sistemu međusobno povezanih struktura mozga – uključujući amigdalu i orbitofrontalni korteks – koje pomažu u obradi emocija, donošenju odluka, kontroli nagona i postavljanju ciljeva. “U mozgovima osoba sa izraženim psihopatskim karakteristikama te strukture sadrže oko pet do sedam odsto manje sive materije u poređenju s mozgovima drugih zatvorenika”, kaže Kil. Izgleda da psihopate ovaj nedostatak nadoknađuju tako što koriste druge delove mozga kako bi spoznajno simulirali ono što je inače u području emocija. “To jest, psihopata mora da razmišlja o dobru i zlu, a mi ostali to osećamo”, napisao je Kil u jednom eseju 2011. godine, čiji je bio koautor.
Više na OVOM linku