Iako su cijeli radni vijek proveli radeći, gotovo 40 godina, a mnogi
od njih su se u proteklom ratu našli i na prvim linijama obrane, danas
penzioneri u Bosni i Hercegovini jedva sastavljaju kraj s krajem.
Ja ne kupujem meso. Nisam ljubitelj. Ujutro mazalice i čaj. Za ručak
skuham kupus. Ne kuham s mesom. Odnosno skuham komad, nekad s piletinom.
Teško je penzionerima s jednom penzijom još kad je čovjek bolestan,
kaže penzionerka Sevleta Ahmedinović za BHRT.
Sevleta priča, penzioneri sve manje uspijevaju ostvariti svoja prava i u
zdravstvu. Njezin suprug je teško obolio i kao takav našao se na
dugačkoj listi čekanja.
Ja muža sve privatno vodim, a jedan pregled je 50 KM. Na gastro me
nikada nisu pozvali. Slučajno sam pitala sestru, ko vam je od doktora.
Kaže doktor Salkić. Rekla sam joj da mi je on jako potreban, da godinu i
pol dana čekam i da me nikada nisu pozvali. A bolest ne pita. Bolest
napreduje i napreduje – kaže Sevleta Ahmedinović.
U razgovoru s penzionerima u Tuzli i sami kažu da je život postao umjetnost preživljavanja.