Visoko na beogradskim zidinama jedan junak bdi nad svojim gradom. To je Meštrovićev Pobednik. Stilizovana elegancija, plemenita snaga, nepokolebljiva volja i izvanredna (iako neplanirana) lokacija čine ovaj spomenik prepoznatljivim i nezaboravnim među simbolima evropskih metropola. Ali Pobednik nikada ovde nije zaista prihvaćen. Njegova urbana prefinjenost nema utemeljenje u ovdašnjoj ruralnoj kulturi koja razume samo blisko i prepoznatljivo. Ni njegova herojska nagost nije tu mogla da rezonira svojim klasičnim idealima: za srpskog seljaka, neupućenog u estetsko-filozofska načela evropskog humanizma, nagost je obična golotinja, a golotinja, po njegovom shvatanju, ne označava herojstvo već sramotu.
Mnogo je bliža ovdašnjem senzibilitetu ona grdosija na Savskom trgu, u narodu poznata kao ’Sveti Nemanja’, što se sablasno nadvija sa nekakvog rasplinutog jajastog postamenta. To bi trebalo da bude spomenik Stefanu Nemanji, lokalnom velmoži koji je u nacionalnom imaginariju zamišljen kao osnivač srpske države. Radi se dakle o jednom anahronom nacionalističkom projektu koji autoritetom sile pokušava da uspostavi mimikriju državnosti i nacionalnog kontinuiteta. Neubedljivo, jer ta pogurena figura neplemenitog lika, obavijena olovno teškim plaštom, nije ni veličanstvena ni monumentalna, kakvom je zamišljaju njeni neuki sponzori, već samo groteskna u svojoj rogobatnoj pretenziji i nespretnoj izvedbi.
Za razliku od beogradskih spomenika Mihailu Obrenoviću i Stefanu Lazareviću, Enrica Pazzija i Nebojše Mitrića, koji se uz Meštrovićevog Pobednika, svaki u duhu svoga vremena, nadovezuju na estetsko-filozofska načela evropskog humanizma, ’Sveti Nemanja’ stoji sam. Neskladna forma i opresivna dispozicija ovog spomenika ukazuju na njegovo poreklo izvan evropske klasične tradicije, konkretno u ruskom socijalističkom realizmu. I zaista, autor je ruski akademik. Ali lenjinističku matricu iz koje je ponikao on sakriva ispod populističke ljušture proistekle iz post-sovjetskih mutacija lenjinističke estetike. Proizvod tih lutanja su detinjasto frivolne maštarije, naizgled bajkovite i folklorne, ali zapravo bizarno uznemirujuće, poput one halucinantne skalamerije u Moskvi posvećene Petru Velikom (delo nekog drugog akademika, uz to i Heroja socijalističkog rada), koja urbani milje ovog grada pretvara u košmarnu steampunk distopiju; ili pak one tragikomične lutkarske groteske u Londonu, takođe posvećene Petru Velikom, koja je tamo stigla kao poklon ’ruskog naroda’ (tj. Putina). Izdanak istog tog antiklasičnog populizma je i ovaj estetsko-ideološki hibrid u Beogradu. Ali ovde autor lenjinističku matricu ne modifikuje ovakvim folklornim maštarijama, već vizualno-narativnom shemom iz potkulture stripa i slavofilskih pseudo-srednjovekovnih fantazija. I zaista, taj ispijeni i lažno produhovljeni lik zlokobno mračnog pogleda, obavijen olovno teškim plaštom i sa preteće podignutim mačem, više pripada u nekom stripu ili na nečijoj patriotskoj tetovaži nego na gradskom trgu.
Ali ne treba kriviti samo rusofilske sentimente i lobije za taj upliv vulgarnog populizma u domen (oficijelne) visoke kulture. Izvor nalazimo ispod krhkog urbanog stratuma, u vekovnim naslagama agrarnog patrijarhata na kojima je sazdana ovdašnja kulturna matrica. Bez klasičnog senzibiliteta i kultivisanog estetskog suda, ovo ruralno okruženje može da proizvede samo vulgarnu formu, banalni sentimentalizam i megalomaniju. To prepoznajemo u ovom spomeniku. Prepoznajemo u njemu i zadah autoritarnog tradicionalizma, tako bliskog ovdašnjem ruralnom duhu, koji veliča državu kao instituciju sile, a ne kao garanta individualnih sloboda. Autoritarno mišljenje u civilnoj Evropi pripada prošlosti. Tako u Beču jedan po mnogo čemu sličan spomenik, posvećen Janu Sobjeskom (rad nekog Poljaka), gradske vlasti odbile su da prime sa obrazloženjem da su arhaična forma i militaristički sadržaj ovog spomenika neprikladni današnjem vremenu. Beč ne zaboravlja svoju mračnu etno-nacionalnu prošlost.
Balkan svoju još uvek proživljava. Spomenik na Savskom trgu se nadovezuje na nekadašnju praksu podizanja monumentalnih spomenika radi legitimacije države i političke moći. Ali značenje u ovom slučaju nadilazi sadržaj. Naime anahroni koncept i agresivna dispozicija spomenika, odnosno upotreba ruskog vizuelno-tematskog obrasca, razotkrivaju u pozadini ovog nacionalističkog projekta jednu duboko antimodernu i antievropsku motivaciju. Ovo je zapravo spomenik tradicijskom poretku — monumentalno svedočanstvo odanosti ruralne Srbije arhaičnom svetu vere i tradicije i simbol njenog otpora sekularizmu, liberalnoj demokratiji i globalizaciji. On označava trijumf ruralnog duha nad modernitetom. Ali ne samo kao simbol nego i kao plemenski totem oko kojeg cvet ruralne Srbije ritualnim etničkim plesom potvrđuje vernost tradicionalnom mitsko-magijskom mišljenju i iskazuje svoj prezir prema nauci i razumu. Ne plešu oni dakle u čast ovom srednjovekovnom feudalcu, nego iskazuju svoj otpor pokušajima da se porobi jedan slobodarski narod vakcinacijom, kapitalizmom, LGBT pravima, demokratijom, Evropskom unijom, NATO paktom, 5G mrežom i krađom narodnih resursa (Rio Tinto). Drugim rečima, globalizacijom. Ali iz perspektive tog istog globalnog sveta — ovdašnjim populacijama tako nedokučivog — ovaj nesrećni spomenik ne prikazuje Srbiju kao ponosnu i slobodarsku zemlju, kako to zamišlja ovdašnji ruralni duh, već je razotkriva kao zaostalu patrijarhalnu kasabu. U toj ruralnoj Srbiji je prirodno stanište ’Svetog Nemanje’.
