Ređaju se, jedna za drugom, tridesetogodišnjice nezavisnosti, početka
rata, prvih žrtava, pokolja, otvaranja logora, opsedanja gradova: cela
decenija biće obeležena tridesetogodišnjicama tačaka jugoslovenskog
raspada i ratova. Tridesetogodišnjice su neuporedivo značajnije of
desetogodišnjica i dvadesetogodišnjica, a i pitanje je da li će
četrdesetogodišnjice još nekoga zanimati. Razrediće se učesnici, možda
će i okolnosti biti sasvim drugačije. Moglo bi se reći da je
tridesetogodišnjica važna stepenica sećanja, ona u kojoj su pamćenje
živih i rekonstrukcija novih živih zadnji put zajedno. Druga Jugoslavija
živela je četrdeset i pet godina. Njene naslednice žive trideset, dve
trećine toga vremena. Oni koji se živeli u Jugoslaviji biće za petnaest
godina prava retkost. Šta bi dakle mogao biti bilans
tridesetogodišnjica, računajući od 1990?
Trideset godina od
početka drugog svetskog rata, 1971, Jugoslavija je prošla kroz ključnu
fazu pobune protiv sistema (1968), konsolidovanja sistema pomoću
unutarnje represije i istovremeno uvođenja potrošačkog društva i
izvoženja radnika kao sredstva rešavanja socijalne krize. Bio je to
početak shizofrene decenije pojačavanja idolatrije Tita i opuštanja svih
drugih obruča, sem oko intelektualnog i kulturnog stvaralaštva. Tragovi
rata nestali su već u prvih deset godina posle rata, obnova zemlje i
društva bila je zadivljujuća. Četrdeset godina od kraja drugog svetskog
rata, 1985, isprobane su potrošačke krize (nestašice, inflacija), ali je
pritisak na kulturu bio manji, disidencija vidljiva i glasna, društvo
funkcionišuće i otvoreno svetu, i u opštem bogatstvu misli pojavila se i
priča o naciji, koja je uspešno progutala drveni partijski jezik.
Sloboda izražavanja, ljudska prava i višepartijski sistem bili su javno
raspravljane teme, mnogi su bili uvereni u superiornost takve mislenosti
u poređenju sa nacionalnim buncanjem. U završnoj, četrdeset i petoj
godini Jugoslavije, dinar je povratio vrednost zahvaljujući reformi,
pojavile su se partije, bili su pravi izbori, sastavljali su se
parlamenti i postavljala nova ekonomija.
Ne ulazim u republičko
razdvajanje i ono što smatramo uzrocima za raspad i rat: zanima me samo
okvirni pomak (ili uzmak) koji je obeležio narednih trideset godina.
Nove države platile su ogromnim žrtvama nezavisnost – Slovenija, Crna
Gora i Makedonija neuporedivo manje nego ostale. Tragovi rata još uvek
su posvuda, u Hrvatskoj očuvani za opredeljeno sećanje, u BiH
svedočanstvo nebrige za sećanje, drugde je uglavnom reč o spomeničkim
politikama. Višepartijska parlamentarna demokratija smanjila je ljudska
prava, posebno ženama, otvorila široko vrata rasizmu i ksenofobiji, sem
opštevladajućeg nacionalizma. Velika industrija je posvuda propala, na
celom području nema nijedne koja bi bila ravna predratnoj. Na račun
puteva propale su železnice i nacionalni vazdušni saobraćaj radikalno je
smanjen. U jednim državama je ratno profiterstvo opredelilo oblike
kapitalizma, u drugima su to uradili već viđeni pljačkaški oblici
postsocijalističkog sveta. Celo područje danas socijalno najupadljivije
određuje siromaštvo – u Sloveniji skoro petina stanovništva živi ispod
praga siromaštva. Socijalna i zdravstvena zaštita posvuda su u rasulu,
nezaposlenost, prekarnost i ropski odnosi takođe su posvuda, ovo
poslednje prevladava u položaju „gostujućih“ radnika. Akademska sredina
guši se u obilju sumnjivih privatnih ustanova, najveći potencijal nauke
je u ogromnoj dijaspori. Pa ipak, glavna međudržavna komunikacija
postala je kultura: čudo sarađivanja delom zavisi od evropskih
mogućnosti, ali stvara se lokalno. Vreme, u poređenju sa drugom
Jugoslavijom i opštim društvenim progresom, protiče u ovih trideset
godina neuporedivo sporije i slabije, retrogradno i konzervativno.
Ostavljam
po strani važno pitanje javnog govora, medija, spuštanja i nestajanja
osnovnih kriterijuma, merila, uljudnosti, uticaja društvenih medija,
opšte smušenosti i nedostatka koje školstvo pokazuje, istorijskog
revizionizma, odsustva navike razmišljanja i kritike, i emocije koja sve
to drži u gvozdenim okvirima – straha. Jedna druga emocija se razvila,
jer emocije su neraskidivo povezane sa kulturom, kao logičan izlaz iz
sumarno opisanog stanja – nostalgija.
Nostalgiju duboko prezirem,
jer iskrivljava sećanje, koje inače teško sastavljamo i razumemo.
Nostalgija ogromne rupe zaborava pokušava da prikrije besmislenim
ukrasima. Obično joj se pripisuje pasivnost sa melanholijom: naprotiv,
mora joj se u ovom slučaju pripisati pozitivna uloga u oblikovanju
koliko-toliko kritičkog odnosa i političkog stava koji ima dobre
socijalne argumente. Tokom trideset godina trajanja, kome ni ulazak u
EU, ni guranje pred njom nije mnogo pomoglo u poboljšanju života ljudi,
nostalgija je stekla nešto moći da bar izazove neko početno buđenje
građanina.
Trdidesetogodišnjice su, po svom neuspehu u izgradnji
sećanja, sporosti, haotičnosti i stalne pretnje nečim, najčešće ratom,
nešto najžalosnije među godišnjicama ovog područja, i pri tome ih sada
sledi mnogo. Mogu se preživeti – za razliku od preživljavanja ljudi –
samo ozbiljnim radom na ustanovljavanju i kritičkom oblikovanju sećanja,
pri čemu se računa na uobičajeni dobrovoljni rad nauke i kulture,
onoliko jači koliko je više prezren, odgurnut, izmučen i ogladneo.