Foto: Peščanik
Vučić, pre par dana: „Što se tiče srpskih žrtava, mi ćemo o tome morati da govorimo. Zašto niko nije napravio film o Jasenovcu?“
Dakle, filmovi, o Jasenovcu, od 1945. naovamo:
Jasenovac. Režirali Gustav Gavrin i Kosta Hlavaty. Zagreb: Filmsko poduzeće FDJ, 1945.
Jasenovac. Režirao Bogdan Žižić. Zagreb: Zagreb Film, 1966.
Evanđelje zla. Režirao Gojko Kastratović. Jasenovac/Zagreb: JUSP Jasenovac/Jadran Film, 1973.
Krv i pepeo Jasenovca. Režirao Lordan Zafranović. Jasenovac: JUSP Jasenovac, 1983.
Kula smrti. Režirao Vladimir Tadej. Jasenovac/Zagreb: JUSP Jasenovac/ Luna Film, 1988.
Jasenovac: Suština užasa. Režirao Milan Stevanović. Beograd: Filmske Novosti, 2008.
Što se igranih filmova o ustaškim zločinima tiče, pomenimo najpoznatiji i najupečatljiviji:
Okupacija u 26 slika. Režirao Lordan Zafranović. Zagreb: Jadran Film, 1978.
Što
se govora o žrtvama, jasenovačkim, tiče, pomenimo samo dvojicu autora s
više knjiga o Jasenovcu – Milana Bulajića i Vladimira Dedijera. Za
podroban pregled literature, filmova, izložbi o stradanju Srba u
Jasenovcu, radoznali čitalac treba da pogleda knjigu Jovana Byforda Genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na slikama: Fotografije zverstava i sporno sećanje na Drugi svetski rat u Jugoslaviji.
Byford pedantno beleži i pažljivo tumači kako se od 1945. do danas
menjao odnos prema pokušaju da se istrebe Srbi u NDH u 2. svetskom ratu.
O pogromima u 2. svetskom ratu na tlu Jugoslavje pisali su nedavno i drugi autori. Recimo, Max Bergholz u knjizi Nasilje kao generativna sila: Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskoj zajednici.
Za razliku od Byforda, Bergholza ne zanima isključivo kako su se (ili
nisu) u godinama posle rata predstavljali ti masovni zločini. On bi da
razume kako je do zločina uopšte došlo. Na osnovu podataka iz arhiva, on
pokušava da rekonstruiše jedan takav zločin – pokolj dve hiljade
muslimana u Kulen-vakufu 1941. Pokolj su napravili Srbi, prethodno
takođe žrtve progona. Zašto su se ubijali susedi – to bi da objasni
Bergholz.
Dakle, govori se, i danas, mnogo, i o žrtvama i o
zločincima, ko hoće da čuje. Govori se na razne načine. Byford bi da
pokaže kako se sećanje na zločine instrumentalizuje u skladu s potrebama
(političkog) trenutka. Bergholza pak zanima kako dolazi do nasilja i
kakve su njegove posledice. Bergholz će izaći i sa tezom poznatom iz
analiza ratova iz devedesetih. Nacionalizam ne mora uvek biti uzrok
masovnih ubijanja i pokušaja istrebljenja jedne određene grupe. Ponekad
je nacionalizam u stvari posledica takvih zločina, a vezuje se za
novonastale kolektivne identitete formirane u vezi sa zločinom.
Bergholz
se, utisak je, kreće na tragu dvojice istoričara: Jana Tomazsa Grossa i
Christophera Browninga, kako bi svoje provokativne zaključke izveo iz
ovdašnje arhivske građe. Byford je samo naizgled nešto manje ambiciozan,
on uredno beleži i tumači, a zaključci su mu na prvi pogled
jednostavniji i manje izazovni od Bergholzovih. Ali, obojica zapravo
pokazuju kako se kolektivni identiteti grade i s vremenom menjaju oko
zločina i sećanja na njega – bilo da govorimo o žrtvama ili o
počiniocima. Ako je čitalac sad zaključio da smo dvojicu autora ovde
spomenuli kako bismo Vučića uhvatili u laži – pogrešio je.
Vučić
svojim izjavama zapravo figurira kao junak – nažalost, ne izmišljeni –
Bergholzove i Byfordove akademske proze. Ovako još Vučić: „Jačanje
nacionalne svesti sa našim narodom niko ne može da nam zabrani. Uz neku
slavsku večeru možemo da pričamo o svim nepravdama. Mene je vaspitavala
baka, mi smo je zvali majka. Ona je provodila letnje vreme ovde, a ja
zimsko u Čipuljiću. Mnogo vremena sam provodio sa njom. Njoj su ubili
muža, pola familije, ona je iz Donjeg Vakufa, dok je moj deda bio iz
Čipuljića. Kao dečak sam učen, ne da mrzim, ali da ne volim one koji su
to učinili mojoj porodici.“
Ostavimo sad po strani da li Vučić
govori istinu. Neka bude da govori, iako je to malo verovatno. Zapravo,
nije ni bitno da li govori istinu, važno je da njegove reči imaju realan
učinak. Šta nam on ovde pokazuje? Ako sledimo Bergholza, onda njegov
kratki autobiografski osvrt moramo videti kao ilustraciju identiteta
izvedenog iz nasilja. Nasilje nad „familijom“ u Vučićevom slučaju, rekao
bi Bergholz, jeste generativna sila i proizvodi novi (kolektivni)
identitet. Kao i svaki identitet, jednom kada se uspostavi, on odmah
obeležava i druge – ako nikako drugačije, onda tako što ih Vučić ne
voli.
Ima tu posla i za Byforda. Jednom žrtva, zauvek žrtva – tako
Vučić vidi kolektivni identitet „svojih“ ili, ako je čitaocu draže,
„familije“. Da bi se održavao identitet žrtve, stalno se mora ponavljati
priča o „generativnom“ nasilju. A da bi se priča ponavljala, treba se
praviti kao da nikada pre nije ni ispričana, kao da se priča prvi put,
pa otuda – zašto niko nije napravio film o Jasenovcu? Iako jeste, više
puta. A o svemu tome 12. jula, dakle dan posle obeležavanja godišnjice
genocida u Srebrenici. Nije Vučiću taj način govora nepoznat, često ga
koristi: ko tebe Srebrenicom, ti njega Jasenovcem, što nas vodi do tema
iz Byfordove knjige.
Da zaključimo, u par rečenica Vučić nam je
demonstrirao huškačku kampanju iz osamdesetih. Ta kampanja razgorela se u
devedesetima, s pogubnim ratnim i kriminalnim posledicama. Pored te
demonstracije, Vučić nam je još pokazao da iz devedesetih ništa nije
naučio. Od tog poraznog iskustva iz devedesetih, za Vučića su i danas
važnije priče njegove babe. I on bi po njima da snima filmove. Byfordova
knjiga nas pak opominje – nužan je krajnji oprez s takvim
kinematografom u blizini.