Foto: Mašina
Međutim, priča o roze porezu nije (samo) priča o lepoti, iako je ružičasti brijač njen simbol, već je priča o ekonomskoj nejednakosti, sa kojom se žene, kao i u sferi prihodovanja, susreću i kao potrošačice.
Drugim rečima, pitanje ekonomskog položaja žena se ne odnosi samo na rodni platni jaz. Ekonomska (ne)ravnoteža u novčanicima, pored prihoda, poput plate, takođe obuhvata i naše rashode, odnosno, troškove, a pored toga što žene zarađuju manje obavljajući iste ili slične poslove u odnosu na muškarce, i to za čitavih 14%, od njih se očekuje da za iste proizvode ili usluge, samo zato što ih koriste žene a ne muškarci, i plate više.
Mnogo više od roze brijača
Pre skoro 30 godina, 1996. godine, Guverner Kalifornije, Pit Vilson, uveo je Zakon o ukidanju poreza na pol (Gender Tax Repeal Act). Ovo je usledilo nakon opsežnog istraživanja kalifornijske vlade koje je ukazalo na to da žene plaćaju više od muškaraca za određene usluge, poput hemijskog čišćenja ženskih, odnosno muških, košulja, frizerskih usluga za kosu iste dužine, ali i popravku automobila. Prevedeno u brojke, na godišnjem nivou, žene su u Kaliforniji na gubitku od 15 milijardi dolara, a ova razlika u ceni se naziva roze porezom. Iako je prva verzija Zakona o ukidanju poreza na pol obuhvatila i proizvode, ona nije usvojena.
Skoro dve decenije kasnije, u Njujorku 2015. godine, ovo istraživanje je ponovljeno. Rezultati su pokazali da žene u proseku plaćaju godišnje preko 1.300 dolara više za isti tip proizvoda u odnosu na muškarce. Razlika u ceni proizvoda koji su namenjeni ženama i muškarcima je iznosila od 4%, kada je reč o dečjoj garderobi, pa sve do 13%, kada je reč o proizvodima za ličnu higijenu. U ovom istraživanju je obuhvaćeno oko 800 različitih proizvoda, podeljenih u 5 različitih kategorija, a proizvedenih od strane 35 brendova. U svakoj analiziranoj kategoriji, prozivodi namenjeni ženama su bili skuplji od onih za muškarce.
Iako je u kategoriji proizvoda za ličnu higijenu uočena najveća razlika, u proseku od 13%, njujorško istraživanje je pokazalo da razlika postoji i u onim kategorijama koje se ne mogu podvesti pod „žensku taštinu“, kao što su dečja garderoba i igračke, ili proizvodi za zdravstvenu zaštitu namenjeni seniorkama, kao što su suplementi, proteze, štapovi, kompresione čarape, ali i pelene.
Po sebi, ovi podaci su uznemirujući, ali postaju zastrašujući ako ih posmatramo u okviru šireg društveno-ekonomskog konteksta, u kome se žene susreću sa institucionalnim preprekama prilikom ulaska na tržište rada (diskriminacija žena u reporoduktivnom periodu, maltretman trudnica i porodilja, ili sistemsko isključivanje žena 45+ iz sfere rada), diskriminacijom na tržištu rada (kada bivaju plaćene manje) ili čine nesrazmerno velik udeo siromašnih osoba, u meri da govorimo o feminizaciji siromaštva.1
Između kapitalizma, patrijarhata i neuroseksizma
Zašto proizvodi za žene koštaju više? Postoje barem četiri pokušaja objašnjenja za ovaj fenomen, koji variraju od kapitalističke propagande pa sve do blatantnog neuroseksizma.2
Sa ekonomske i proizvodne strane može se čuti argument da razlika u ceni potiče iz specifičkih potreba žena koje zahtevaju skuplje sirovine i komplikovanije procese u izradi proizvoda. I dok u nekim slučajevima, kao kod, na primer, šampona za hemijski tretiranu kosu ovo može biti tačno, ovo i dalje ne daje odgovor na pitanje zašto su pelene za odrasle žene skuplje nego pelene za odrasle muškarce ili zašto roze brijač više košta od onog plavog. Dodatno, razlika u ceni proizvoda je uočena i kod dezodoransa, iako su, po pravilu, oni muški dugotrajniji, te pružaju zaštitu i po 2 ili 3 puta duže nego ženski dezodoransi.
Sa druge strane, psiholozi koji opravdavaju ovaj vid ekonomske diskriminacije navode da je reč o estetici, odnosno, da žene vole lep(š)e stvari, a da one koštaju više. Ali, da li je to stvarno slučaj? Bez obzira na to da li o ukusu govorimo kao o klasnom ili rodnom markeru, činjenica je da je on oblikovan spoljnim faktorima. Od najranijeg detinjstva pa sve do odraslog doba, učeni smo kako da primenjujemo određene kulturne i estetske kodove koji će drugima signalizirati da smo žene ili muškarci. A koliko je ovo naučeno, najbolje govori činjenica da roze boja, simbol feminiteta i – u slučaju roze poreza – skupoće, do pre samo jednog veka nije bila „ženska“ boja.3 Implikacija ovog neuroseksizma leži u ideji da muškarci nemaju osećaj za lepo, što nije tačno. Muška i ženska estetika i te kako postoje, a pravila za njeno kršenje su često veoma stroga, čak i prema deci – bilo da je reč o „muškaračama“ ili „ženskim Petkima“.
Ideja o postojanju specifične ženske estetike se može posmatrati i iz sistemske perspektive, kada govorimo o tome da je „prirodno da žene, više nego muškarci, budu lepe“. Šta ovo zapravo znači? U krajnjoj konsekvenci, ovo znači da je rezultat ženske socijalizacije u kojoj devojčice, devojke i žene treba da slepo prate ideal lepote, ideja da je glavni cilj žene, i suština feminiteta, lepota. I dok put lepote, sa jedne strane, prazni ženske novčanike, on ima još jednu, mnogo dalekosežniju, posledicu – ideju da su žene tu samo da (nam) budu lepe. Na ovaj način se žene svode na pokretne ikebane, što za posledicu ima oduzimanje moći delovanja, i društvenog, i političkog. I ovo je nešto što zaista imamo priliku da čujemo od malih nogu – „suviše je lepa da bi bila pametna“.
Četvrti argument za opravdavanje postojanja roze poreza se takođe naslanja na ideju neuroseksizma, a možda čak i čini njegovu osnovu. On se ogleda u ideji da je ženama „kupovina u krvi“. Predstava žena kao impulsivnih iracionalnih bića kojima samokontrole manjka česta je i u svakodnevnom govoru, ali i u popularnoj kulturi, i to u meri da, čak i kada je reč o proizvodima za muškarce, marketinške kuće često kao idealne kupce targetiraju žene. Međutim, ovde nije reč ni o kakvoj „ženskoj prirodi“ već o činjenici da je kupovina jedan od obilika neplaćenog kućnog rada koji pretežno obavljaju žene, bez obzira na to da li je reč o kućnoj hemiji, proizvodima za ličnu higijenu, dečjim igračkama, garderobi ili pelenama za odrasle – i svim navedenim slučajevima će kupovina i briga o drugim članovima domaćinstva, bilo o deci ili starijima, najverovatnije biti posao žene. Dakle, žene ne kupuju više od muškaraca zato što se ne mogu kontrolisati u „peglanju kartica“ već zato što se smatra da je kupovina „ženski posao“.
I kako nijedan od ova četiri argumenta ne daje odgovor na pitanje zašto žene plaćaju više kupujući identične proizvode kao i muškarci, samo zato što su oni, ili njihova pakovanja, roze boje, pitanje uzroka roze poreza ostaje i dalje aktuelno. Zašto žene plaćaju više?
Odgovor je vrlo jednostavan i leži u činjenici da roze porez nije nikakav porez, iako u nekim slučajevima on biva zamaskiran poreskim stopama, već je specifičan oblik diskriminacije žena. I dok ga ponekad možemo izbeći tako što ćemo kupiti plavi brijač, to nažalost nije uvek slučaj, jer određeni proizvodi neophodni ženama nemaju alternativu u „muškoj“ varijanti.
Tampon taksa – menstruacija kao ekonomsko pitanje
Jedan od najbrutalnih oblika roze poreza je tampon taksa (tampon tax) koja se odnosi na kreiranje cena menstrualnih proizvoda. Pored toga, ovo je jedan od retkih oblika roze poreza koji je najbukvalnije moguće institucionalizovan, kroz sistem oporezivanja. I baš zato što je pitanje menstruacije stigmatizovano u meri da se o njoj ne priča, tampon taksa je decenijama bila prećutkivana, iako menstruacija nije nešto nada čim devojčice, devojke i žene imaju bilo kakvu kontrolu. Brutalnost ove vrste roze poreza se ne ogleda samo u tome što tamponi i ulošci nemaju „mušku“ alternativu, već u tome što od njihovog pravovremenog korišćenja zavise žensko zdravlje i ženski život.
Menstrualni proizvodi, iako neophodni, podležu poreskim stopama. U zavisnosti od države, one variraju. Neke zemlje, poput Ujedinjenog Kraljevstva, Kenije, Kolumbije, Ruande, Indije, Kanade i Australije ne oporezuju menstrualne proizvode, dok ih neke druge, poput zemalja članica Evropske unije, oporezuju, neretko i kao luksuzna dobra. U zavisnosti od zemlje u EU, tampon taksa može iznositi 7%, kao što je slučaj u Nemačkoj, ali čak i 25% ili 27%, što je situacija sa Hrvatskom i Mađarskom. Iako je najavljeno smanjenje poreza na menstrualne proizvode do kraja 2022. godine u Evropskoj uniji, vrlo je upitno da li će se ovo desiti, ako imamo u vidu trenutno stanje globalne ekonomije.
U Srbiji su tamponi i ulošci oporezovani po poreskoj stopi od 20%, što je identična poreska stopa koja se primenjuje na, na primer, zlatan nakit. Nedavno pokrenuta inicijativa Gender Knowlege Hub-a iz Novog Sada zalaže se za smanjivanje poreske stope menstrualnih proizvoda na 5%.
Uprkos tome što nam reklame za uloške „prodaju“ menstruaciju kao ono „ekstatično doba meseca“, kada svaka žena, devojka ili devojčica dobije primalni nagon da se u belim pantalonama spusti niz gelender i ode na žurku, stvarnost je mnogo drugačija.
U proseku, devojčice prvu menstruaciju dobijaju sa 12 godina, i za neke od njih, pristup menstrualnim proizvodima može uticati ne samo na kvalitet njihovog trenutnog života, već i na njihovu budućnost. Kada govorimo o menstruaciji i školovanju, ne govorimo samo o devojčicama iz Indije ili neke od zemalja Afrike, već i o devojčicama na Novom Zelandu (29%) ili u Americi (84%), koje zbog nedostupnost uložaka izostaju iz škole.
Podaci o broju devojčica iz Srbije koje izostaju iz škole zbog nemogućnosti da sebi priušte menstrualne proizvode nam nisu dostupni, ali znamo da žene u Srbiji, za svog života, za uloške i tampone moraju da izdvoje od 250 pa sve do 360 hiljada dinara. Iako ova suma ne deluje mnogo, za nezaposlene žene, ili one koje rade za minimalac i/li neprijavljeno, ona je ogromna.
Strategije borbe protiv roze poreza
Kada govorimo o strategijama otpora i borbe protiv roze poreza, jer on, bez pogovora, čini ozbiljan oblik rodno-zasnovane ekonomske diskriminacije, nalazimo se na feminističkom terenu na kojem je lično uvek političko.
Zbog toga je prvi korak lične prirode, a on podrazumeva bojkot onih proizvoda koji su skuplji samo zato što su u rozem pakovanju ili su namenjeni ženama. Alternative u vidu muških proizvoda postoje, i podjednako su dobre, ako ne i bolje, pored toga što su jeftinije. Brijač je brijač, ma koje boje bio.
Na terenu političke borbe se nalazi osvešćivanje postojanja ovog fenomena, jer o njemu ne govorimo dovoljno. To može biti i razgovor o roze porezu, u javnosti, ali i sa prijateljicama i prijateljima, pa i gerila akcija koja će javno imenovati brendove koji primenjuju ovu praksu.
U društvu u kome su patrijarhat i kapitalizam, kao najbolji drugari, iznašli najrazličitije strategije diskriminacije i eksploatacije žena, samo zato što su žene, možemo se osloniti samo na sebe same. Jedan od razloga zašto roze porez perzistentno opstaje je to što je guran u senku, a ako nas je godina iza nas nešto naučila, to je koliko je ženski glas moćan kada se daleko čuje. U ovom slučaju, pred rafovima proizvoda, mi smo te koje imaju moć – vreme je da tu moć i iskoristimo!
Reference:
De Blasio, Bill & Julie Menin. 2015. From Cradle to Cane: The Cost of Being a Female Consumer – A Study of Gender Pricing in New York City. New York: New York City Department of Consumer Affairs.
Leythienne, Denis & Marina Pérez-Julián. 2021. Gender pay gaps in the European Union – a statistical analysis. Luxembourg: Publications Office of the European Union.
1. Oxfamovo istraživanje je pokazalo da 22 najbogatijih muškaraca na svetu poseduje više bogatstva nego sve žene u Africi.
2. Neuroseksizam je pojam koji je 2008. godine skovala psihološkinja i naučnica Kordelija Fajn kako bi opisala predrasude prisutne u neuronaukama o postojanju „muškog“ i „ženskog“ mozga u cilju predstavljanja žena kao inferiornih u odnosu na muškace ili nesposobne za obavljanje određenih uloga ili profesija.
3. Početkom XX veka, magazin “Earnshaw’s Infants’ department” objavljuje tekst u kome navodi da je roze jača i odlučnija boja, te je prikladna za dečake, dok je plava delikatnija i nežna, te je lepša za devojčice.
Izvor: Mašina