Beše to pre dvadeset osam godina. Ček’ da proverim, možda je
ipak osamnaest. Na žalost, 1994. je bila pre dvadeset osam godina, imao sam
osamnaest godina, bila je druga polovina jula, Svetsko prvenstvo u fudbalu tek
što se završilo, Brazil je pobedio Italiju, gledao sam tu utakmicu u irskom
pabu, punom Iraca, logično, ali ne mogu da se setim da li je pobeda bila na
penale, ili je sviran jedan penal za Brazil, međutim, to i jeste fora sa ovom
pričom – neću da gvirim u gugl. Probaću svega sam da se setim. Pobedio je,
dakle, Brazil, a ja sam se nalazio u Limasolu, na Kipru.
Gde je za to vreme bio Davor, moj drug iz osnovne škole, s
kojim sam iz Srbije otišao na Kipar, “da radimo”? Pamćenje mi veli da sam ga,
po povratku s utakmice, zatekao na terasi našeg prizemnog apartmana, nekih pet
do desert minuta pešice od irskog paba, kako pije alkoholno piće; pivo? votka?
vinjak? otkud vinjak, mada, leteli smo iz Budimpešte do koje smo se dokotrljali
autobusom, svašta je tada moglo da se nosi avionom; sa Batom, tridesetogodišnjim
dripcem iz Gornjeg Milanovca, koji je insistirao da ga zovemo Bata Šumadinac.
Možda mu je bilo i više od trideset godina. Sigurno ne više
od četrdeset. Možda i nije bio iz Gornjeg Mianovca. Jedan od onih kretena koji
klincima pokušavaju da prodaju lovečke priče, jedan od onih jebeno napornih
kretena, kog nam je u apartman uvalio bradati (mislim da je danas mrtav, ako
jeste, Bog da mu dušu prosti) koji nas je poveo na Kipar. Bradati je obećao
poslove Davoru i Bati, a meni je pošteno rekao, dečko moraćeš sam da se
snalaziš za posao. I pored ovog upozorenja, koje je mirisalo na fijasko, otišao
sam. Otišao sam iz jebene Srbije. Samo da vidim kako je otići iz tog jebenog
pakla.
I bilo je divno pobeći odande, naročito na mesto kakav je
Kipar, mediteranski grčko-britanski raj, gde se plaćalo kiparskim funtama i
vozilo pogrešnom stranom ulice. Ogroman kej, odnosno plaža, u stvari kej, jebem
li ga, možda ipak plaža, puna palmi, dobro ne baš puna, ali bilo je palmi,
niskih, zdepastih čupavih palmi, duž celog tog sranja, keja ili plaže. Dakle,
pošto je bio jebeno naporan i odvratan, a ja nisam trpeo nova lica u svom
životu, Bata je spavao sa Davorom u krevetu, sa Davorom, koji je, za razliku od
mene, trpeo nova lica, a naročito goveda i vucibatine. Njih je naprosto
obožavao.
Došao sam s tekme, a njih dvojica su, recimo, pevali
narodnjake. Ili su možda puštali narodnjake s kasetofona? Da li je, međutim,
bilo koji od njih dvojice bio toliko lud da je na Kipar, gde je trebalo da
rintamo, nosio kasetofon i kasete s narodnjacima? Ne bih rekao. Pevali su.
Pevali su na sav glas, pa kad se neko približi, onda u pola glasa, pa kad
prolazi pored, onda su pevali šapatom. Čim bi taj neko, bilo ko, jer bili smo
“ilegalci” na ostrvu, odmakao, pevanje bi krenulo opet iz sveg glasa.
Idućeg dana probudio sam se dovoljno kasno da ne zateknem ni
jednog ni drugog. Bradati nije našao posao Davoru, on ga je zapravo zaposlio
kao čistača svoje kancelarije u centru, to jest jednom od centara Limasola,
kako to sad izgleda u mom mozgu, bio je taj jedan centar malo gore, gde je
bradati imao kancelariju, pa jedan centar malo dole, kao neki stari grad i
turistički centar u tri pičke materine uz kej, odnosno niz kej, kog sam malopre
pokušavao da se setim, a u kom smo živerli nas trojica.
Dobro, da li ih nisam čuo, ili sam se pravio da spavam dok
nisu odjebali, obe verzije su moguće, druga verovatnija. Krenuo sam onda i ja
napolje – da tražim posao. U Limasolu, to se radilo na sledeći način: dođeš do
zone s kafićima koji gledaju na more i ideš od kafića do kafića i moliš za
posao. U hotelima je takođe, možda, bilo posla, ako si profesionalni kelner,
kuvar ili kurva. Ja sam bio profesionalni pravni tehničar, četvrti stepen.
Luksuzni hoteli ostaće godinama nedostižni za mene, a ko zna, da nije bilo
Plejboja i Maksima, možda i doživotno. Čekajte, samo da pustim suzu.
Bio sam glup, obukao sam crnu majicu, nisam se namazao
kremom za sunčanje, ubeđen da ću u roku od dva kafića naći posao, na kom će me
plaćati dovoljno da na Kipru mogu da preživljavam, krijem se od vlasti i ne
zaradim ništa. Takav je bio scenario. Ali bilo kakav Kipar bio je neuporedivo
bolji i od mnogo boljeg Beograda od onog u kome sam pre Kipra živeo.
Krenem, dakle. Prvi kafić. “Dobar dan, treba li vam
radnik?”, tečnim engleskim obratio sam se debelom Grku, nemam pojma da li je
zaista bio debeo, a on je samo kratko rekao “Ne” i mahnuo krpom kao da tera
muvu. Ovo sa krpom sam uravo izmislio. O, jebote. Sledeći kafić. “Dobar dan,
treba…” “Zvaću policiju”. Nije to rekao, ne sećam se zapravo ni kafića ni
gazde, ali da bi vama bilo zabavnije pretio mi je policijom, eto. Kafić za
kafićem, pa onda i poneki preko puta i posle deset kafića znao sam da na ovom
ostrvu za mene neće biti posla. Znate kad nešto znate odmah? E ovo je bilo u roku
od jednog sata. A došao sam sa idejom da ostanem tu godinama.
U jednom kafiću desio se delimični uspeh. Gazda, koga ćemo
zamisliti kao nadrkanog, proćelavog brku, u crveno žutoj majici, rekao mi je:
“Može probni rad dve nedelje, pa ako si dobar, radićeš dvanaest sati dnevno za
deset funti. Dakle, kao kad bi ti neko danas rekao da ćeš prati sudove dvanaest
sati, za deset evra dnevno. Bio je to poslednji ekser u kovčeg moje šljake na
Kipru. Bio je to slikovit prikaz mojih najdaljih profesionalnih dometa na tom
mestu. Bio je to znak da sad mogu da se opustim, pa prvim avionom, nazad u dupe
iz kog sam se iskenjao. Tog trenutka bio je ponedeljak, prvi avion u petak.
Džep pun pozajmljenog novca od bližih i daljih rođaka. Polupun. Dobro, ajde,
prazan, jer sam skoro svu lovu dao bradatom za usrani stan koji sam delio sa
Davorom i Batom Šumadincem.
Posle ponude da radim besplatno, a onda za bedu, nisam više
ni tražio posao. Sunce, plavo nebo, plavo more s kog je duvao povetarac, niko
nije mogao da mi uzme. Serem, povetarca nije bilo, bila je jebena vrućinćina,
bez daška vetra. Svir svir. Svir svir. Šta sviraš, svirnem ti ga mislim se, kad
ono Ogi (nek počiva u miru)! Na motorcikliću! Da li se to baš tako desilo, ili
ga je ruka Božija spustila kraj mene, ili smo se na neki drugi način našli u
Limasolu, jebem li ga. A nemam koga da pitam. Zato, draga deco, ako vas
interesuje nešto iz vaše prošlosti, prošlosti vaših roditelja, deda, baba,
stričeva, ujaka, tetaka i strina, pitajte ih brzo, dok su još živi. Da vam se
ne desi ono što se meni dešava već dvanaest godina na svaka dva dana, da bih
nešto da priupitam ćaleta.
E, na žalost, isto tako je i s Ogijem, koji je bio godinu dana mlađi od mene,
išli smo u istu srednju, divno, divno, ljudsko biće, koje se našlo, eto tu, u
Limasolu, da mi makar malo ulepša govno od životnog plana. “Sedaj! Idemo do
mojih drugarica!”, dreknuo je, ili je samo dreknuo “Sedaj”, ma seo bih na taj
motor i da ništa nije rekao, ko zna, možda je baš tako i bilo, nije, previše
sam lepo bio vaspitan za takve stvari, ali odjednom, mi smo zujali
mediteranskim gradom, mediteranskim uličicama, kao da smo junaci nekog
italijanskog filma, ili još bolje francuskog, svakako ne srpskog filma, bio je
tu i povetarac, konačno, zbog brzine motora milovao mi je lice, dok je Ogi
ispred mene ispuštao urlike sreće: ”Viju, viju viii! Juhu uhu huuuu!” Nije
ispuštao urlike, možda je nešto govorio, možda sam mu ja nešto odgovarao, nije
ni bitno, ta vožnja njegovim skuterom, ah, da, ćale mu je radio na Kipru, pa je
kod njega provodio leto, ta vožnja je jedna od najlepših stvari koje su mi se
ikad desile.
Onda smo se zaustavili pored jedne debele i jednih sisa.
Tako sam ja to video u tim godinama. Evo, pokušaću da se prisetim malo bolje.
Njih dve su se čvarile na nekoj maloj plaži, samo njih dve su bile, debela,
koja možda nije uopšte bila debela pričala je srpski, a možda i nije, a sise su
pričale francuski. O Bože, Bože, kakvo je ovo rajsko mesto, nije čudo što se
baš ovde ispilila Afrodita, gle jebote ove sise, tu na metar i po pored mene! I
to lice! To prelepo lice! Da, imala je i lice i bila je prelepa. I kratku kosu,
mislim. Tamnu skvakako. Sve oko nje izgledalo je ružno i debelo i Ogi i debela
i ja i more i palme i hoteli i sunce i nebo. Vau. Crne sise od silnog sunčanja
sisa, sise neverovatnog oblika, onaj najlepši oblik sisa, znate, e pa taj, ne
prevelike, ne serite, ne, ne, idealne.
Sad, da se razumemo, do tad sam imao uspešne susrete sa bar
tri para sisa, od kojih su jedne bile jedne od najboljih sisa koje sam ikada
gledao, mesio, sisao i tako to, ali ove, na ovoj, gle, pa ona govori, i to
francuski, ah da, napisao sam to već, pa da, u francuskom filmu smo, govori,
najopuštenije moguće, kao da nema ispod vrata te dve predivne potamnele stvari.
Ja da imam takve sise, sigurno ne bih tako opušteno pričao. Govorio bih:
“Gospodo, da li ste videli moje sise? M? Šta velite? Poklonite im se. A sad, da
vam nešto kažem…” Ko zna, možda je upravo to i govorila, jer ja francuski ne
razumem.
Auf sunce ti jebem, ala je bilo vruće, a ja nisam imao ni
kupaći šorts da se okupam, pa još crna majica, jebote, izginuću, ali sedeo sam
se i smejuljio se, dok bi ona povremeno na francuskom progovarala: “Gledajte,
gledajte moje sise, gok ih još ima. Gledajte ih dok imate oči, jer život je
kratak, a ove sise jedno su od njegovih čudesa. Dobro ih pogledajte, jer nikada
ih više nećete videti.”
To je otprilike kako se ja sećam tog susreta na toj maloj
plaži. Ovo sad izmišljam: “Ortak, moram da krenem, hoćeš da te odvezem
donekle”, pitao me Ogi, a ja sam ga zamolio da me odveze do irskog bara u kom
sam prethodne noći gledao fudbal. Onda smo se, ovo ne izmišljam, opet malo
vozili motorčetom i ja sam izašao kod irskog paba, a s Ogijem sam se sigurno
nešto dogovorio, jer tada nije bilo mobilnih telefona, jedva da je bilo i
telefonskih govornica, a sećam se da smo te ili naredne večeri Ogi, Gile, otkud
sad taj na jebenom Kipru, ah, da, sestra mu je tamo živela, ali kako smo se
jebeno sreli, kako, kako, dobro, Ogi, Gile i ja smo otišli u jedan bar i tamo s
neverovatnim neuspehom muvali sve žensko na šta smo nailazili.
Ovoga sad se dobro sećam: Prilazeći kući u kojoj smo
iznajmljivali stan, bacim pogled na hotel, a odande, sa recimo četvrtog sprata,
kunem vam se svime, dve Finkinje mi mašu i zovu gore. Pretpostavio sam da su
Finkinje, jer su bile plavokose i jer je ispred hotela stajao bus iz kog je
izlazilo nekoliko njihovih klonova, koje su govorile finski, koji je vrlo lako
mogao biti i švedski. “Evo, evo, samo da ostavim grožđe!”, viknuo sam na
srpskom i pokazao grožđe koje mi se najednom stvorilo u rukama, jer sam se
upravo setio da sam na tezgi kraj paba kupio kilo grožđa, neverovatno velikog
crnog grožđa, grožđa ubranog pravo u raju, toliko ludog grožđa da sam morao da
ga kupim.
Ulazim na gajbu, kad tamo, nema Batinih stvari. Stvor je
zbrisao. Uhapsili su ga. Kako god, nije više tu! Ura! Ura! Skot nije tu!
Finkinje su tu! Ogi je tu! Sise su tamo negde! Ura! Ura! Eto ga, Davor, dolazi
s “posla”. Crko. Ne od brisanja, nego od kilometarskog šipčenja po vrelom
suncu. “Finkinje, Finkinje; Bata je nestao, Bata je nestao!”, objašnjavam ja. “Ura,
ura, ura”, vičemo, držeći se za ruke i
skačući u krug. Dobro, možda nismo baš to radili, ali radovali smo se.
Zvoni telefon. Kakav sad kurčevi telefon u sred ovog jebenog
stana. Javljam se. Bradati. Obaveštava me da je Bata pobegao, ukrao gazdi papuče,
šta, bre?, gazda se žalio na dreku iz apartmana, izbačeni smo. “Spremite se,
dolazim po vas, pa idete u podrum ispod moje kancelarije.” “Dobro, kad?”, pitam
i dalje maštajući o Finkinjama. “Tu sam za sedam minuta.”