Foto: BUKA
Novu rubriku na portalu Nova.rs „Gde je sad tvoj Beograd?“, u kojoj
ćemo se baviti isključivo našim glavnim gradom i njegovim stanovnicima,
počinjemo sa istoričarkom i profesorkom na Filozofskom fakultetu,
Dubravkom Stojanović, jednom pravom Beograđankom, u najboljem smislu te
reči. Njena knjiga „Kaldrma i asfalt: urbanizacija i evropeizacija
Beograda 1890-1914” (Udruženje za društvenu istoriju, 2008) sjajno
opisuje jedan davni Beograd i sve njegove probleme tokom razvoja, ali i
pored toga, Dubravka Stojanović je osoba koja voli Beograd i generalno
zna puno o njemu.
U kom delu grada ste odrasli i kako se sećate svog detinjstva u Beogradu?
– Odrasla sam u onom delu ulice Kralja Milutina koji se tada zvao
Đure Salaja, a danas Desanke Maksimović. Bez obzira na kasnija seljenja
po raznim krajevima grada, to je ostao Kraj. I danas se uvek trudim da
prođem tom ulicom, čak i onda kad mi uopšte nije usput. Tu su mi bili i
vrtić i osnovna škola i gimnazija, pa se moj deda šalio da ću sigurno
upisati Pravni fakultet da se ne bih ni slučajno odatle pomerila. Ali,
eto skupila sam svu snagu sveta i uputila se čak do Knez Mihailove, do
Filozofskog, zbog čega sam zavolela i taj kraj. Ali, detinjstvo je
vezano za Tašmajdan. Tek sada shvatam koliko je to skučeno, koliko sam
ličila na kućnog ljubimca koga izvedu da se istrči. Ali tad mi je bio
bio ogroman prostor slobode, takoreći avantura! Sve je tu – i park, i
bazen, i klizalište, i Šansa, i Madera. Pa, šta ćete više? To je ceo
svet.
Kada vas uhvati nostalgija kada ste negde u inostranstvu, šta
vam iz Beograda prvo padne na pamet, šta je vaš lični simbol grada i
zašto?
– Cvetni trg! To mi je nešto mnogo važno. Za mene je tu centralna
institucija samoposluga! Otvorena je još 1958. godine, kao prva moderna
samousluga i u nju se išlo kao u potrošački hram. Dolazili su ljudi iz
svih krajeva grada, kao u muzej. Bila je simbol tog jugoslovenskog
sistema, „socijalizma sa ljudskim likom“, koji je svoje građane zavodio
zapadnim stilom života, iako je u suštini bio vrlo daleko od toga.
Onda je tu, malo dalje i nešto kasnije, napravljena Beograđanka koja
je konzumerističku religiju podigla na novi nivo, sa više spratova
pokretnih stepenica, pa se tu išlo skoro kao na izlet. Nije beznačajna
bila i jedna prilično neugledna poslastičarnica preko puta samoposluge.
Pošto inače ništa nisam jela tu sam otkrila tulumbe, pa me je deda posle
škole tu vodio i nekako na prevaru sam stigla do toga da sam mogla
odjednom da ih pojedem osam! Vrlo značajna institucija bio je hotel
Park, gde se bežalo iz škole od prekoputa, u vremenu pre nego što su
uopšte postojali kafići. I onda, malo niže, Zona Zamfirova, isto sigurna
kuća. Pa onda, naravno, Cvetić – jedan od prvih kafića, u kome je uvek
bio neko. Tih nekoliko stotina metara mi je „kolevka“, to mesto uvek
pomaže.
Koliko se Beograđani danas razlikuju po karakteru,
temperamentu i stavovima u odnosu na vreme vaše mladosti? Da li su
ratovi 90-ih promenili DNK Beograđana?
– Za mene je on tada bio svetski grad. Sedamdesetih, kada sam išla u
školu, mnogo smo putovali, ali se između evropskih gradova i Beograda,
bez obzira što nije imao tu lepotu, nije osećala bitna razlika. Kao da
se Beograd uvek pravio da je lepši, važniji i veći nego što jeste. Tada,
kao glavni grad velike i važne države, imao je argumente da se pravi
važan, stalno su dolazili svetski državnici, održavala su se velika
svetska sportska takmičenja, na FEST, BITEF, BEMUS dolazila su svetska
imena. Beograd je uživao i kočoperio se u toj ulozi kosmopolitskog
centra i to mu je dobro stajalo. Onda su došle osamdesete i kriza
Jugoslavije, nestašice, restrikcije struje, uvlačio se strah, osećao se
nacionalizam.
Ali, bar početkom te decenije bilo je još uvek mnogo optimizma, bio
je to vrhunac jugoslovenskog roka, novog talasa, filma, pozorišta i
jednog osećaja da je stupila nova generacija koja je suštinski
jugoslovenska, sveža, talentovana i koja donosi nešto stvarno novo. Zato
je kao ogroman šok došla pobeda nacionalizma, baš kao neka osveta tome
novom što je nastajalo. A onda su došli i ratovi, Beograd je postao
glavni grad male države pod međunarodnim sankcijama, odbačene od celog
sveta, kažnjene zbog ratova koje je vodila po državama nastalim raspadom
Jugoslavije. Ljudi su masovno bežali odavde, a Beograd je sebi dozvolio
da ostane zarobljen tom destruktivnom ideologijom koja guši, sužava
vidike, mrzi sve oko sebe i nužno od grada pravi palanku.
Doduše, tokom Miloševićeve vlasti Beograd se i borio, od prvih izbora
centralne gradske opštine dobile su opozicionu vlast, od izbora i
protesta 1996-1997, i ceo grad je bio oslobođen. Ali, od dolaska
naprednjaka na vlast Beograd je sebi dozvolio nešto što je retko kada u
prošlosti činio – da pristaje na sve, pa i na samouništenje. I više nema
snage ni da bude svetski, a ni da se pravi da je to. Mislim da su mu
nacionalizam i ratovi „slomili kičmu“, pa sad tako taljiga i parohijalno
čeprka po sopstvenom pupku, ne dižući pogled, ne razumejući više svet
oko sebe.
Knjiga “Kaldrma i asfalt” je doživela veliku čitanost, ljudi
vole da čitaju o starom Beogradu. Prošlo je više od 100 godina od tog
vremena koji se opisuje u knjizi, šta je to što je ostalo isto u našem
gradu?
– Suviše toga. Radi se i dalje stihijski, bez ozbiljnog plana i
promišljanja o gradu i, pre svega, o njegovim građanima. Rade se fasade,
ali ne i ono iza njih. Ne radi se infrastruktura, ono što je za grad
ključno, jer je to skupo, teško i ne vidi se. Sve je nesolidno – radovi
traju predugo, rezultati traju prekratko. Ulice se kopaju po više puta,
pa na kraju pukne cev u kraljice Marije koja je godinama rađena! Prvo se
uradi ono što treba da bude poslednje, pa iz početka. Stalno zidamo
kuću od krova, kako su govorili kritičari gradske uprave početkom 20.
veka.
Zato je za mene pitanje beogradske kanalizacije paradigmatično.
Krajem 19. početkom 20. bilo je potrebno da prođe 35 godina od trenutka
kada je čvrsto odlučeno da se kanalizacija napravi do kopanja prvih
kanala. U knjizi Kaldrma i asfalt sam baš probala detaljno da analiziram
u čemu je bio problem, šta su radili 35 godina dok se kanalizacija
slivala ulicama grada? I znate šta je zaključak? Tadašnje vlasti su do
pitanja novca i finansiranja radova za kanalizaciju došli tek na kraju,
posle tridesetak godina! Do tada je jedna stranka bila za to da
kanalizacija ide u Dunav, druga u Savu. Jedna da se zajam uzme od ove,
druga od one banke. Jedna da projekat prave domaći, druga da to rade
strani stručnjaci…
I tako, od izbora do izbora, menjane su sve odluke, sve stalno iz
početka. Eto – u Beogradu danas trećina građana nema kanalizaciju, a to
što od kanala imamo izliva se u Savu i Dunav, bez prerade! Eto –
paradigma. Najtužnije je što su ljudi i tada i sada imali osećaj da o
Beogradu odlučuju oni koji ga ne vole.
Ko su po vama najvažniji Beograđani, ljudi bez kojih ovaj grad ne bio bio to što jeste?
– Emilijan Josimović, Fransis Mekenzi, Vladan Đorđević, Đorđe
Stanojević, Branko Pešić. To su bili ljudi koji su razmišljali o gradu,
koji su znali šta hoće i koji su imali plan! Josimović je po nalogu
kneza Mihaila prosekao današnju glavnu pešačku ulicu i sredio dorćolsku
padinu kojom su pre toga išle krivudave, dijagonalne ulice. On je bio
taj koji napravio modernu rešetkastu strukturu, da se ulice seku pod
pravim uglom. Mekenzi je kupio, rekli bismo danas, plac od Beogradske do
Kalenić pijace i takođe ga rešetkasto isparcelisao.
Njihove vizije i njihovo delo do danas čine dva najlepša i
najuređenija dela Beograda. To su užasno važne lekcije, ali i
upozorenje, jer pokazuju kako su dugotrajne posledice urbanističkih
zahvata i koliko je nepovratno strašno kad se grad uništava kao što je
to danas slučaj. Vladan Đorđević, inače predsednik vlada, ministar,
lekar, osnivač čitavog niza važnih institucija bio je, između ostalog i
gradonačelnik Beograda 1885. godine. Videvši u kakvom je stanju grad on
je poslao komisije po evropskim gradovima da bi se u Beograd iz tada
najrazvijenijih evropskih gradova prenela najuspešnija rešenja za
vodovod, kanalizaciju, saobraćaj, ulično osvetljenje…
Naravno, svrgli su ga sa tog mesta posle godinu dana, ali to je ostao
najbolji primer transfera najsavremenijih rešenja, umesto da stalno
krećete iz početka i ponosno otkrivate toplu vodu. Đorđe Stanojević je
bio profesor Beogradskog univerziteta i kao svoj opsesivni cilj je
postavio uvođenje struje u Beograd. Nema šta mu nisu radili i kako sve
nisu probali da ga spreče svi – od gradskih vlasti, preko medija do
građana. Raznosili su vesti da će svi oslepeti ako se uključe ulične
lampe na struju i tako dalje. On se nije dao. Neviđenom upornošću uspeo
je, pa je Beograd mnogo pre mnogih velikih gradova dobio struju i
električni tramvaj. To je lekcija o tome da često nisu u pitanju ni
novci, već dobar koncept i da, na žalost, kod nas suviše toga zavisi od
upornosti i snage pojedinca, jer nema sistema.
Branko Pešić je prava slika tadašnje Jugoslavije – ambiciozne i
spremne na velike zahvate. Našu propast najbolje vidite upravo iz tog
primera, jer su u gradu i dalje Terazijski tunel, Gazela i Mostarska
petlja najveća i najmodernija infrastrukturna dostignuća, a sve je to
uradio jedan gradonačelnik, Branko Pešić, sedamdesetih godina. Svi su
oni pokazali ne samo da se može, nego da čak nije ni teško. Samo treba
razmišljati o gradu, raditi po planu, raditi ozbiljno, raditi stalno. I
voleti Beograd.
Beograd je često u odnosu na ostatak Srbije doživljavan kao
anacionalan, više kosmopolitski, zašto je to tako i da li se to zadržalo
i danas?
– Jeste. To je isto vrlo staro i vrlo ideološko pitanje. Na žalost, u
Srbiji su od kraja 19. veka, od radikala Nikole Pašića, pa skoro u
kontinuitetu do danas, na vlasti populističke stranke i režimi. I oni su
vrlo svesno razvijali taj odnos prema Beogradu. Zato krajem 19. veka
Narodna skupština nije usvojila Zakon o glavnom gradu koji bi omogućio i
bolje planiranje i finansiranje. Ili, na primer ukinut je deo
Građevinskog zakona koji je podsticao građane da podižu višespratnice i
to sa argumentima da „našega seljaka“ vređa kad vidi kako se Beograd
gradi.
A zajmovi za vodovod ili kanalizaciju odbacivani su u Skupštini sa
argumentom da Beograd ne treba da se licka i doteruje! To je bila vrlo
jasna socijalno egalitaristička ideologija na kojoj je Pašić vladao
skoro pedeset godina. Uz to, pojavili su se i nacionalistički argumenti
da Beograd kvari ljude, da tu žive nekakvi mekušci koji, kako se takođe u
Skupštini govorilo, neće moći da osvete Kosovo. Tako se pokazalo da
pozivanje na Kosovo znači u stvari način da se obustavi modernizacija i
svaki razvoj Srbije. I onda, i sada. Zbog toga se vrlo vešto vode te
politike po kojima je Beograd izvor svakog otuđenja, „krug dvojke“
temelj svakog zla i takozvanog samoporicanja. Kao da toga svega nema gde
bi nam bio kraj! U suštini je to duboko konzervativna politika koja
koristi nacionalizam protiv modernizacije, koja se često slamala upravo
preko leđa Beograda.
Šta je to vam najviše smeta u Beogradu ili kod Beograđana?
– Ne bore se više za svoj grad. Smoreni su, što kažu deca. Pristali
su na šta nisu smeli da pristanu. Na groteskne spomenike od Alijeva i
Pavića na Tašmajdanu, preko pretužnog Tesle na aerodromu, do kolosalnog
Nemanje u monaškoj odori koji vitla i preti mačem. Čim ih vidite znate
da taj grad brzo ali sigurno postaje kasaba, jer samo u kasabi misle da
spomenik snagu dobija grandioznošću i ljutitim pogledom. Ništa koncept,
ništa poruka. Samo da je veliko i skupo. Ali, to su samo simboli novog
doba, samo spoljašnji znak onoga što je ovde počelo da se dešava pre
četrdesetak godina.
Jer, mnogo pre svega ovoga građani su pristali na nacionalizam, pa na
Miloševića, pa na ratove. Pa na promene imena gotovo hiljadu ulica i
brisanje antifašizma iz svog grada… Pa tek onda na SNS i radikalno
uništavanje grada, države, društva, svega. Prihvaćena je dilema – ili
pristani ili idi. A to je onda kraj.
Imate li utisak da osim navijača nema drugih potkulturnih
grupa među mladima, da je agresivnost u Beogradu u međusobnim odnosima
kod tinejdžera pojačana? Da li je sve to posledica ratova ili ima i
drugih elemenata?
– Nema rokenrola. To me zapanjuje. Šta mu se desilo? Nije to bio samo
muzički žanr, bio je to i ventil, artikulacija pobune, prostor u kome
su mladi bili svoji. Pa se znalo se i u gradu gde izlazite ako ste
hipik, roker, panker ili ste novotalasni. Dobro, ima i danas tih
prostora, ali se oni doživljavaju kao marginalni i alternativni, kao da
se ti mladi kriju i šunjaju po tom malom prostoru, po tim katakombama
koje im je ostavio mejnstrim. Treba to razumeti. Današnji mladi su deca
onih mladih iz devedesetih. Njihovi roditelji su živeli u izolaciji,
nisu imali avione, imali su sankcije i vize. Niko im posle nije objasnio
zašto im je bilo tako, a ni oni se nisu raspitivali. Nije ih baš
zanimalo da postave ključna pitanja, a pre svega – kako smo dotle
stigli?
Nastavili su da žive po inerciji, sistem „ne okreći se sine“, da
slučajno ne pogledaju nazad i ne vide sve ono zbog čega im je život bio
tako bedan. A političari su ih uverili da je to tako jer su svi protiv
nas, a protiv nas su jer smo tobože mnogo važni, veliki, najveći, jer
smo sazidali kuću na sred puta, kako se to obično kaže. Tako se napravio
jedan tragični i ubitačni spoj arogancije, osećanja više vrednosti i
realnosti koja je jad i beda.
Sa tim kao društvo nismo imali hrabrosti da se izborimo, glasali smo
za političare koji su se dodvoravali i laskali najnižim instinktima, pa
smo tako, tokom više decenija, dobili jedno mrtvo društvo koje, čini se,
ne bi reagovalo ni da ga polijete ključalom vodom. Mladi samo žele da
pobegnu iz toga, verovatno vide da tu više nikakve nade nema. A nema
većeg poraza društva nego kad tu više niko ne želi da živi.
Kako biste voleli da Beograd izgleda za 50 godina?
– Kao grad u kome će ljudi želeti i voleti da žive.