Herman Hese, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, važi za jednog od najpopularnijih nemačkih
autora u svetu, uprkos činjenici da je u svojoj domovini davno bio
otpisan, piše Deutsche Welle
Oduvek je znao da želi da bude pisac. To nije bio slučaj sa njegovim
roditeljima, otac, misionar u Indiji i majka, ćerka misionara smatrali
su da njihov sin treba da bude svešteno lice. Rođen je 2. jula 1877
godine u blizini Štutgarta. Kao malog roditelji su ga poslali u
protestantski manastir odakle je pobegao ne mogavši da se izbori sa
hrišćanskim odgojem.
Ili pisac ili ništa
Želeo
je da bude pisac i ništa drugo. Njegov put ka ostvarenju tog sna ličio
je na odiseju. Pohađao je razne škole, nije uspeo da se pronađe i u
depresivnoj fazi sa petnaest godina pokušao je da izvrši samoubistvo.
Potraga za vlastitim identitetom, težak proces samoostvarivanja – to su
teme kojima se vraćao u svojim romanima. Njegova dela bazirana su na
ličnim iskustvima, to su samoanalitičke poetske ispovesti. Heseov
biograf Gunar Deker interes za njegova dela u svetu objašnjava na
sledeći način: „Pitanje autonomije koje nadilazi verski nivo. Ono dolazi
nakon verskog shvatanja i nije militantno i misionarsko, otvoreno je za
druge načine života i za druge ideje. Ovo je veoma prisutno pitanje u
arapskom svetu.“ Hese je književni proboj napravio 1904. godine
sa romanom „Peter Kamencind“. Iznenada je mogao da živi od pisanja.
Oženio se prvi put i dobio decu. Ipak, brak nije bio za njega. Porodična
pouzdanost bila mu je suviše udobna. To je za njega bila muka. Odlazi
su u Šri Lanku i Indoneziju. Putovanje po Aziji je u velikoj meri
uticalo je na njegova kasnija dela, na primer na roman „Sidarta“. Po
povratku 1914. godine seli u Švajcarsku i na početku Prvog svetskog rata
dobrovoljno se prijavljuje u vojsku. Zbog lošeg vida, proglašen je
nesposobnim i umesto na front upućen je da radi sa nemačkim ratnim
zarobljenicima u Bernu.
Od dobrovoljca do izdajice
Ipak,
Hese je bio protiv rata i propagande. „Prijatelji, ne tim tonom“,
napisao je nakon izbijanja rata u članku u listu „Noje ciriher cajtung“,
kojim je želeo da upozori nemačke nacionalističke intelektualce da
manje polemišu i da budu humani. Kao rezultat toga, Hese je doživeo
neprijateljstvo, mržnju i podsmeh. Teško je doživeo sve što ga je snašlo
i 1917. godine zatražio je stručnu pomoć. Susret sa psihoanalizom Hesse
je opisao pod pseudonimom Emil Sinkler u romanu „Demijan“.
Prvi brak propada, Hese odlazi u Švajcarsku gde piše svoja najvažnija
dela „Stepski vuk“ i „Narcis i Zlatousti“. Godine 1924. uzima švajcarsko
državljanstvo i ženi se drugi put, sa Rut Venger od koje se rastaje tri
godine kasnije. Sa trećom ženom, istoričarkom umetnosti Ninon Dolbin,
Hese je ostao do kraja života.
Protivnik nacizma
Na
dolazak nacionalsocijalista na vlast Hese je gledao sa neodobravanjem i
zabrinutošću. Tokom rata on je podržao nemačke izbeglice nacističkog
režima, pružao je utočište Tomasu Manu i Bertoldu Brehtu. Tokom rata
napisao je svoje poslednje veliko delo, „Igra staklenih perli“. Nobelovu
nagradu za književnost dobio je 1946. Kada je Herman Hese
1962. u svom domu u Švajcarskoj umro, činilo se da je popularnost
njegovih dela sasvim izbledela. Kritičari su njegova dela nazivali
kičem. Tek je hipi-pokret njegovim delima doneo novu popularnost, koja
traje sve do danas.
Autorke: L. Dering / Ž. Bašić-Savić Odg. urednik: I. Đerković