Foto: Predrag Trokicić
Probudite se jednog jutra u Srbiji, uključite televizor podešen na
Novu S i tamo vas u emisiji „Probudi se“ dočeka smak sveta u kome
gostuje istoričar dr Bojan Dimitrijević, koji potpuno neupućenom
voditelju objašnjava zbog čega je uspešno dovršen decenijski proces
sudske rehabilitacije četnika i ratnog zločinca Nikole Kalabića. Potpuno
je razdvojen pravni aspekt (ratni zločini) od ekonomskog (oduzimanje
imovine), kao i povrede časti, kaže Dimitrijević. Pa zbog čega je onda
pokrenuta sudska rehabilitacija ako suđenja Kalabiću nije ni bilo?, čudi
se voditelj. Eh zašto, vajka se dr Dimitrijević, pokrenuta je jer su
Kalabića nakon smrti proglasili „narodnim neprijateljem“ čime je bačena ljaga
na njegovo ime, a oduzeta mu je i imovina. Dr Dimitrijević dalje navodi
da se dobro zna kako je „Kalabić imao problematičnu ratnu prošlost“
(tj. naređivao je i sam učestvovao u ratnim zločinima nad civilima) ali
da je, eto, po drugi put donesena presuda o rehabilitaciji. Pritom, neki
drugi njegovi komandanti, kaže ovaj istraživač četničke žive prošlosti,
proglašeni su krivima iako su imali „mnogo čistije biografije od
Kalabića“. Voditelj se čudi tome, ali sa respektom ispituje svog gosta
ne bi li doznao više o sudskom procesu, jer izgleda kao da ni njemu
samom nije jasno ko je uopšte bio Kalabić i čemu tolika galama oko jedne
rehabilitacije, kad imamo toliko lepših tema kojima bismo mogli da
ispunimo naše avgustovsko jutro. Sličan stav ima i dr Dimitrijević, koji
je vidno prezasićen pričom o četnicima, budući da se njome bavi od
fakultetskih dana. S nestrpljenjem čeka čas kada će se konačno probuditi
iz ravnogorske kome i okrenuti narativima budućnosti.
Voditelj, s
druge strane, želi samo da se reši ove teme, mehanički postavlja
pitanja koja mu je neko pripremio. On veruje da će se ovaj proces voditi
još pola decenije a možda i duže. Sve je moguće, dodaje dr
Dimitrijević, ali izvesno je da u „hodu istorijske nauke ne postoji
revizionizam i da prekrajanje prošlosti nije moguće jer nauka napreduje
dalje“, odnosno psi laju, rehabilitacije se nastavljaju. Na tom putu
nema zaustavljanja. Ako je Draža Mihailović rehabilitovan, ako je
Dimitrije Ljotić proglašen za antifašistu, ako je sada to učinjeno i sa
Nikolom Kalabićem, onda zaista nema bojazni za „četničku stvar“. Ljaga
se skida sa istorijskih aktera kolaboracionističke konkviste u Srbiji
tokom Drugog svetskog rata, a njihovi naslednici mogu da se nadaju
obeštećenju koje će im država nadoknaditi iz poreza građana. Dakle,
Kalabić je, kako kaže i sam dr Dimitrijević, operisao sa svojim
jedinicama u „Oplenačkom, Orašačkom, Kosmajskom i Valjevskom srezu“
(gde su vršeni ratni zločini). Najteže mu padaju sukobi među samim
ravnogorcima, civili ga se mnogo manje tiču, jer se njihova eliminacija
podrazumevala, budući da su bili simpatizeri partizanskog pokreta. Jasno
je to i voditelju, a izgleda i njegovim urednicima, koji će ovaj sramni
prilog nasloviti citatom iz Dimitrijevićevog komentara: „Komunisti
skrivali svoje zločine“. Ovim naslovom je potpuno izmenjena osnovna
intencija priloga, pa je akcenat sa zapitanosti nad rehabilitacijom
četničkog zločinca prebačena na zle komuniste koji su izgleda krivi i za ishod sudskog procesa u Valjevu.
Ova
rehabilitacija, zaključuje dr Dimitrijević, nema veze sa ideologijom
vlasti u Srbiji danas, jer predsednik Vučić „više baca na Jasenovac i
NDH dok mnogo manje simpatiše Ravnogorski pokret“. Ovo bi zvučalo
kontradiktorno da nije komplementarno, jer se uspon četništva i
„negovanje ustaštva“ u javnom diskursu ravnomerno praktikuje od
zagrljaja Vojislava Šešelja sa četničkim vojvodom Momčilom Đujićem u SAD
1990. Od tog momenta, preko potonje fuzije sa protoformacijama Vuka
Draškovića i osnivanja Srpskog četničkog pokreta, politička, naučna i
kulturna javnost u Srbiji biće pod dominacijom četništva. A to pre svega
znači normalizaciju zločina na svim nivoima. Zbog toga će istoričari
poput dr Dimitrijevića biti glasni i kada je odbrana ratnog zločinca
Ratka Mladića u pitanju. On je baš kao i u slučaju četničkih
komandanata, za koje kaže da nema nikakvih dokaza protiv njih, zastupao
tezu da se ne može dokazati da je general Mladić naredio likvidaciju
zarobljenika u Srebrenici. O svemu tome je izvestio javnost u svojoj
„naučnoj“ publikaciji pod naslovom Komandant koja je uz podršku Milorada Dodika izašla kod izdavača Vukotić Media 2018.
Dakle,
novinar Nove S, televizije koja se predstavlja kao nezavisni medij, za
svog sagovornika o rehabilitaciji Nikole Kalabića zove nikog drugog do
dr Bojana Dimitrijevića, glavnog ideologa rehabilitacije Ravnogorskog
pokreta u zemlji. Takvo kvalitetno buđenje ne bi mogao da priredi ni
Milomir Marić, koji je verovatno sa velikim zadovoljstvom pogledao ovaj
prilog.
***
U izvanrednom
dokumentarnom filmu režisera Ivana Mandića „Problem percepcije“ (2011),
preciznoj filmskoj rekonstrukciji pokolja civila koje su počinile
Kalabićeve jedinice u selima Vranić i Drugovac, postoji scena posete
Vojnom muzeju u Beogradu, gde se tada spremala izložba o Ravnogorskom
pokretu. U tom kadru, kustos koji neodoljivo podseća na demobilisanog
četnika, pokazuje na lutki elemente uniforme i oružja pripadnika ove
vojne formacije. On priča o kapi, kokardi, ali se najviše zadržava na
nožu. „Municija je skupa“, kaže on znalački, „u vojsci je sve skupo,
svako dugme je skupo, svaki metak je skup. Zašto? Zato što se sve to
multiplikuje. Sve je to puta nekol’ko desetina, nekol’ko stotina
hiljada. Nož je u tom smislu korisniji i jeftiniji… Iz ekonomskih
razloga koristio se nož više nego bilo koje drugo sredstvo“.
Četnička politika štednje pri klanju jeftinim sredstvima svakako je jednog dana morala biti prepoznata kao odgovorno nacionalno ponašanje, pri čemu će se zanemariti to što je tim sredstvima
urađeno. Reklo bi se, razdvojen je pravni od ekonomskog aspekta. Kada
se to preračuna, ispada da se u duhu ravnogorske ekonomije svim četničkim štedišama mora obezbediti ne samo dostojna nacionalna penzija, nego i potpuno aboliranje za svaku upotrebu tog sredstva,
bilo da se radilo o ubijanju deteta od deset dana u kolevci, do žena i
staraca. Isto tako, na tržištu nauke u Srbiji, mnogo je ekonomičnije
zagovarati tekovine Ravnogorskog pokreta nego se baviti naučnim
činjenicama. Karijera je zagarantovana, a ekonomija noža uvek može doneti benefit, istoričarski ili medijski, svejedno.