Duško Radović preminuo je 1984. godine, a iza sebe je ostavio mnoštvo aforizama kojima je budio Beograđane na talasima radija Studio B, mudrih misli kojima je život u Beogradu činio lepšim, duhovitijim, šarmantnijim…
Možda ćete i danas naći priliku da se setite one: “Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube”.
Kad učinite neko dobro delo, Duško će vam se javiti iz podsvesti rečima da “naše malo može biti mnogo za one koji nemaju nimalo”.
Možda će neki mangup hvaleći se drugarima i danas izbunariti: “Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže”, a sigurno će svakoj novopečenoj tetki uz čestitke stići bar jedna koja glasi: “Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamenjivi dar svakom detinjstvu”.
Da, tu su i one, uvek aktuelne, o ljubavi, koje se potežu svaki čas:
– Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
– Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
– Ako možete nemojte voleti one koji vas ne vole. Ako to ne možete, volite ih samo malo. Ako ni to ne možete, volite ih mnogo ali kratko.
– Da li je ljubav bolest? Jeste, al’ neprelazna. Možete nekoga ljubiti i ljubiti, ali ga nećete zaraziti ljubavlju.
– Budni su oni koji vole, još spavaju oni koji su voljeni…
Ipak, mnoge mudre misli Duška Radovića smo zaboravili – svesno ili nesvesno. Neke zato što odavno nisu smešne i danas bi mogle da prođu tek kao crni humor, ako ne i uvreda ili provokacija, a neke zato što su posvećene nekom drugom vremenu, drugačijem Beogradu i drugačijim ljudima, i smisao im je izbledeo do toga da više i ne možemo da skapiramo “u čemu je fora”.
Evo nekih misli Duška Radovića koje danas samo retki citiraju. A nije loše setiti ih se s vremena na vreme.
– Ostajte ovde! Ne idite nikuda iz Beograda ako ponovo morate da se vraćate u njega, ako ćete se više radovati povratku nego odlasku.
– Kad će taj metro? Mnogi Beograđani su već odavno pod zemljom i čekaju.
– Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.
– Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj – naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da nema nigde i ništa.
– Mnogi naši vršnjaci hteli su da idu u rat ali nisu smeli. I dogodilo se ono što se često događa: Danas pamte samo da su hteli, a zaboravili su da nisu smeli.
– Sakupili smo pikavce kao dokaz da jedan veliki prijatelj pravde i jednakosti puši cigarete Marlboro, a svaka od tih cigareta košta mnogo dinara. Neki ljudi još uvek jedno govore a drugo puše.
– Ne govorite ono što mislite ako živite od toga šta govorite.
– Tako nam i treba. Dok nismo priznavali da ima problema, nismo ih morali ni rešavati.
– Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.
– Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.
– Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni, a grad čist.
Izvor: 24sata.rs