Daju ti pušku, malo ti pucaš na ljude, malo ljudi pucaju na tebe, adrenalin radi, ludilo. Uletite u neko selo, ili još bolje u grad, ono, svi vas gledaju kao careve, niko ne sme ni da vam pisne. Do jaja je osećaj kad oslobodiš tako neko mesto, uđeš na tenku ko na belom konju. Osećaš se kao heroj, junak, za to se živi, očvrsneš, muško si, svetlaš obraz precima, ulaziš u istoriju, ako treba i život da daš za otadžbinu, pa šta, jednom se živi. Ali ne pogađa svaki metak, opušteno. Zajebavaš se s ortacima posle bitke. Pijete pivo, slikate se za Instagram, lajkova kol'ko voliš.
Tako priča neki tip s televizije. Ono, pametan lik, vidi se, nosi naočare i odelo, kažu neki profesor, filozofija, tako nešto. Rečit, zna istoriju u prste, kaže, vreme je da obnovimo kraljevstvo i carstvo, da se najebemo majke onima što su doselili na naše vekovne teritorije. Poziva sve u boj, on će prvi ako treba, patriota, vernik bez greške.
Slušaš ga, lepo zvuči, grudi ti se pumpaju patriotizmom. I jednog dana se prijaviš. Prime te naravno, što ne bi, jak si, zdrav, bivši sportista. Ćale ti malo sere, majka plače, ali šta oni znaju, omekšali u miru, ni za šta nisu. U kasarni ti stvarno daju pušku, uniformu, sve, upoznaš ortake slične sebi, ono, dobri su momci stvarno, ni oni, kao ni ti, nisu služili vojsku, ali nema veze, posle dve nedelje obuke ste stare kuke, kao braća. Jedva čekate da odete na front, da se borite za otadžbinu, povratite vekovna ognjište i štitite nejač i svetinje. Pun ti telefon poruka, drugari iz kraja te pozdravljaju i čestitaju na odluci, ribe otkidaju na tvoje slike s automatom, kad se vratiš bićeš glavna faca. Uveče gledate televiziju, onaj tip u međuvremenu postao ministar za nešto, navukao uniformu pa još žešće poziva u boj, baš kul lik.
Dođe i to jutro, sirene u cik zore, naređenje kreveti na kocku pa u kamione, idete na ratište, nije lažna uzbuna. U kamionu pevate ratne pesme kao na stadion da ste pošli, zajebancija, komika, šala šalu stiže. Nekom slučajno opali puška, metak prođe kroz ciradu, poručnik pizdi, a vi umirete od smeha, sećaš se, kao kad je ludi Glavonja iz 8/2 na ekskurziji bacio petardu u sred autobusa pa ga razredna ribala čitav put do kuće.
Posle pet, šest sati truckanja, probudi te neka vika, dreka, poručnik ti vrišti u uvo da dižeš dupe i izađeš iz kamiona, ti bunovan skočiš pravo u neko blato, noge ti propadnu do kolena, pojma nemaš gde si, neka magla, metež, niko ne zna gde se ide, zvecka oružje, lupaju šlemovi. Ispred vas se pojave neki bradati tipovi, crvenih neispavanih očiju, shvatiš da su vaši, kažu vam sa ste na prvoj liniji i da oni preko gađaju snajperima i minobacačima, da se sakrijete iza nekih srušenih kuća i tako pregurate dan.
Nismo, brate, došli da se krijemo, kaže im Žuća, idemo da im jebemo kevu odmah, ti klimaš glavom i krećeš za njim, Žuća ima muda ko cigle to znaju svi, samo što ste izašli iz zaklona, Žule iznenada zastaje, šta je bilo, pitaš, “Bratee”, šišti Žuća a iz vrata mu šiklja krv i pada tačno na tvoje prljave čizme. Opruži se jadnik koliko je dug, ti i još dvojica pokušavate da mu zadržite jednjak na mestu ali se sve raspada, mrtav je za minut, sašio ga snajper na keca.
Ti se zavlačiš u zaklon, noge ti drhte ko u groznici, jebote, šta je ovo, ovako nije izgledalo na filmu, vadiš amajliju na lančiću i ljubiš, moliš Boga da preživiš noć. Pada mrak, spava ti se ali ni oka ne smeš da sklopiš, svaki šum ti je kao eksplozija, da bar imaš gde telefon da napuniš majci da se javiš. Sutradan ujutru daju vam neko sranje od doručka, taman si počeo da jedeš neki metež, šta se dešava, gle, došao onaj tip s televizije, drži patriotski govor, kamere ga snimaju, oko njega telohranitelji, kaže da ste svi junaci i da izdržite, baš ovde se brani država, on sad ide nazad u glavni grad, ima sednicu vlade, sve vas pozdravlja.
Samo što svita zamakne iza ćoška počinje minobacački napad, granate zvižde kroz vazduh, ti uskačeš u prvu rupu što liči na zaklon ali vidi malera, jedan oveći geler ti se zariva iznad kolena, krv šiklja kao gejzir, prekid filma.
Budiš se u vojnoj bolnici, osećaš nešto ti ispod čaršafa čudno, moliš sestru da te otkrije i imaš šta da vidiš, odsekli ti nogu. “Dobro si ti prošao, brate”, kaže ti neki tip sa susrednog kreveta, “ja izgubio obe šake, eksplodirala mi kašikara u facu, slep sam ko slepi miš”.
Suza ti kreće niz lice, ali je zaustavlja neka buka, kroz hodnik ide red belih mantila, red crnih odela, odmah prepoznaš onog člana Vlade, ovog puta u civilki, iz džepa vadi ordenje ko bombone i kači ranjenicima o bolničke pižame, kaže ukazom Predsednika Republike svi ste odlikovani, srećne vam rane junaci, država vas neće zaboraviti!
Mesec dana kasnije dovoze te kući, na ulaznim vratima umrlica, od stresa ti umrla majka ali nisu hteli da ti kažu da se ne potreseš, otac te gleda izgubljeno, smanjio se, nema ga pola, čekaju te komšije, ori se aplauz, predsednik kućnog saveta se kune da niko neće zaboraviti na ratnog heroja, ima od ptice mleko da ti stvore ako treba. Ni država te nije zaboravila, ne prođe mnogo poštar ti donosi rešenje o invalidskoj penziji od 250 evra, i račune za “Infostan” od 200 evra. Prvih dana drugari iz kraja te posećuju, dođe čak i devojka koja ti se mnogo svidela, jedna novina objavljuje dirljivu reportažu o tebi i poziva sponzore da ti kupe protezu, ali kako vreme prolazi zvono na vratima sve ređe zvoni, telefon ćuti ko mrtav, krckaš ćaletovu penziju na lekove i hranu i preživljavaš kako znaš i umeš.
Ćale ti umire dva meseca kasnije, samo je jedno veče zaspao i ujutru se nije probudio, jedva namoliš hitnu i pogrebno da dođu jer ti u kolicima ne možeš ni da mrdneš, kućni savet nikako da izdvoji lovu i napravi ti rampu ispred zgrade.
Dva meseca uspevaš da platiš račune, ali treći si već u zaostatku, ne prođe mnogo eto izvršitelja na vratima, pleni prvo pokretnu imovinu, gasi internet i telefon, a malo kasnije ode stan na doboš, čekajte, zavapiš, pa ja sam ratni ivalid, ali izvršitelja boli kurac za to, od preostale kinte iznajmljuješ sobicu u nekom prizemlju na kraju grada, bar kolicima možeš napolje.
Rat se u međuvremenu završio, ti pojma nemaš ko je pobednik, ali dobro znaš ko je gubitnik, bliže se izbori, na televiziji eno opet onog filozofa, istoričara i ministra, sad se kanduduje za premijera, kaže da je ponosan što je u ratu bio na pravoj strani i čvrsto obećava da će pobrinuti za veterane ako glasaju za njega, njegov sin istina nije bio na ratištu jer studira u Londonu, ali potpuno razume patnje svojih vršnjaka.
Tebi su od dugog sedenja u kolicima prokrvarili šuljevi na dupetu ali nema ko da te previje, prodaješ ratni orden nekom tipu sa buvljaka i za tu kintu nabavljaš lekove, srećom neka sažaljiva baba iz komšiluka što su joj deca u Kanadi ti kupuje pelene i pomaže da opereš često usranu guzicu, onda uveče zajedno gledate Dnevnik, onaj političar je izabran za premijera i baš juče se uselio u državnu vilu na brdu iznad grada, vidi kako su mu lepa deca, kaže ganuto baka pokazujući fotografiju nasmejane premijerove porodice iz reportaže u “Gloriji”, jesu, slažeš se ti, svi imaju ruke i noge, pa krišom pogleduješ ka ulaznim vratima, obećali su iz one stranke sa će da ti kupe protezu ako se učlaniš kod njih, još prošle nedelje si potpisao pristupnicu a još ih nema.
Bojan LJubenović
(tekst se jednako čita na svim jezicima “regiona”, a i šire…)