Tarja Mitrović je profesorka koja stoji iza bloga „Moja Finska“
na kom redovno objavljuje razne zanimljivosti iz te zemlje. U jednom od
svojih tekstova je opisala kako roditelji u Finskoj spremaju svoju decu
za početak školske godine i uporedila ih s roditeljima iz Srbije.
„Iako se u Srbiji i regionu, osnovci tek spremaju za prvo školsko
zvono, koje će pozvoniti u ponedeljak, 1. septembra, u Finskoj je
školska godina već počela.
Generalno, za prvake, njihove roditelje, bake i deke, ovaj dan je
veoma bitan, i na njega se gleda kao na svojevrsni praznik. Deca kao
deca, uvek mu se raduju jer jedva čekaju da upoznaju učiteljicu, nove
drugare sa kojima će deliti radosti i brige školskih dana, tu je i
radost i onaj osećaj kada se sami sebi čine bitnim i odraslim, zbog
novih obaveza, jer kao što mame i tate imaju obavezu da idu na posao,
tako, sada i oni imaju obaveze, na koje će biti ponosni, naravno, ako se
roditelji i učitelji potrude da deca na obaveze ne počnu da gledaju sa
mukom i gnušanjem, već onako, da se osećaju bitno i od koristi.
Zato bi valjalo da deca od početka učestvuju u kreiranju svog radnog
dana, gde će sama, uz malu roditeljsku pomoć, kao pravi, mali veliki
ljudi organizovati svoj radni dan, ostaviti vreme za igru, za učenje i
ostale aktivnosti…ali, onaj skup priprema za početak nove školske
godine, mi je fenomen sam po sebi, možda i veći od samog polaska deteta u
školu, koji je prirodan sled stvari u odrastanju deteta, da jednostavno
moram da iznesem svoje mišljenje o tome.
Iako shvatam da roditeljii u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih
izdataka, za ‘besplatno obrazovanje’, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu
tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima.
Kupovina skupih stvari, markiranih patika, najlepših italijanskih
svezaka koje koštaju 5 puta skuplje od onih koje se kupuju u
supermarketima, torbi koji svetle, a koje koštaju kao da su torbe koje
govore, nova markirana garderoba…a sve da im deca ne budu gore obučena
od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom.
Deca u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu
kako bi naučila mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u
školi moraju biti moderni i sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili
bitni, primećeni i prihvaćeni.
Roditelji tako sami sebi skaču u stomak…neki iz pukog pomodarstva, a
oni drugi, jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa
skromnijim priborom, pa da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih
roditelja..i tako, igri nema kraja.
Vaspitajte dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu, sa
mnogo ljubavi, naučite ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i
sami, pa nećete pasti pod uticaj globalnog pomodnog ludila…
Usklađivanje porodične dinamike je takođe jedan od činilaca koji
doprinosi stresu kod roditelja, zbog novonastale situacije, polaska
deteta u školu. Kako će zaboga dete samo da ustane, da pojede sendvič i
ode u školu?
Roditelji se tada zabrinu jer im radno vreme nije usklađeno sa
detetovim, pa ne mogu da odvezu dete u školu, pa će jadno morati peške.
Dragi roditelji, ako su deca spremna za polazak u školu, spremna su i za
nove obaveze i odgovornosti, pa se tako i ponašajte.
Godinu dve dana pre polaska u školu, decu bi valjalo upoznati sa
pravilima u saobraćaju, upoznati sa maršutom kako doći do buduće škole,
ali kroz više različitih putanja, kako bi stekli prostornu orijentaciju,
ostavljati ih same kod kuće, malo po malo, naučiti ih da sami naprave
sebi sendvič…i sve te ostale elementarne radnje, koje roditelji radije
vole da obavljaju umesto njih, praveći decu nesposobnim bićima.
Period, dok dete ide u vrtić, dobro je iskoristiti za uvežbavanje
samostalnog snalaženja. Pustite ih da vas oni vode do vrtića, do pijace,
do bake i deke, i svuda gde idete sa njima, igrajte se usput tako da
zapamte nazive ulica, pustite ih da sami reaguju u saobraćaju, a vi im
posle toga, ukažite na greške, ukoliko ih je bilo. To je možda teži
način nego odvesti dete kolima u školu, ali, ovo je mnogo bolje za dete,
a i za vas.
Finci puštaju decu samu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se
naviknu, očeliče i ne razboljevaju se tako često kao neka druga,
prezaštićena „ušuškana deca“.
Za svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas
može dobiti ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija
čini roditelje nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti
svoje „ptiće“ na odgovornost i kasnije osamostaljenje.
Iako su roditelji – roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu,
moram da uočim velike razlike između finskih i roditelja sa prostora
Balkana. I jedni i drugi rade ono što misle da je ispravno, ali moram da
priznam da mi se finski način više dopada. Evo i zašto…
Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im
tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe.
Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih nacija na Balkanu, decu u
školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju,
jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu,
prevrtati se po travi…već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci.
Finci ne vole da se razbacuju pa deca u tom periodu često dobijaju
polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo
igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne
sputava. „Second hand“ prodavnice su pravi izbor, i tu se kupuje dosta
toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili
bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje.
To je tako normalno.
Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će
kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u
periodu kada to nema smisla. Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve
izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država,
oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni. Deca i u najmlađem
školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama, ili sa drugarima u
školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji. Ali tu nisu
srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere,
ali definitivno čineći medveđu uslugu deci.
Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da roditelji svoju decu,
još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoći da postanu
odgovorni i samostalni. Finci od malena uče decu da obavljaju razne
poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu
nema kompromisa. Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju
kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i
podrazumevano.
Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije
uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju. Finska je
država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama
„Käsityö“ (Zanati / rukotvorine) obavezan predmet od prvog razreda, a od
7 – 9 razreda i predmet „Kotitalous“ (Domaćinstvo), gde uče kuvanje,
serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani…Iz predmeta
„Käsityö“ deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa
drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…
U Finskoj deca do šestog razreda nemaju domaće zadatke, jer se smatra
da je izuzetno bitno da deci ostane vreme za igru i slobodne
aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u školu ne postaju odrasli,
već su i dalje samo deca ali i školarci. Upravo zato me nekada čudi,
zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno oduzimaju
deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se mnoga
deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika,
često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na
žalost, pravo na igru onemogućeno.
To svakako nije dobro. Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do
petog razreda, kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne
aktivnosti, a ostalo ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija,
ali nikako manje uspešna, naprotiv. U Finskoj se i nastavni sadržaji u
ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u
prirodi, na vazduhu.
Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.
Ono što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da
deca, dolaskom u prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u
klupama, jer je to za njihov uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj
deca mogu da dođu do table, do druga, da sede na klupama…jer je poenta
da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da sede mirno. Sedenje mirno i
maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i kada malo odrastu,
deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja.
Bitno je da se prati priroda deteta…a u prirodi deteta tog uzrasta,
nije sigurno da sedi mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje
discipline, radnih navika, odgovornosti, usvajanje novih pravila….ne
ide ni preko noći, niti treniranjem strogoće.
Zato, dragi roditelji, znam da volite i brinete za svoju decu, znam
da ih, po prirodi stvari štitite, ali ih nekada pustite da stvari iskuse
kroz iskustvo, njihovo, ne vaše. Nažalost, mnogi roditelji, imaju krivu
predstavu da će biti manje dobri roditelji ukoliko detetu sve ne ponude
na tacni, ali, verujte mi, prelomite to u sebi, budite jaki i nemojte
se osećati loše, ukoliko ne radite stvari umesto njih, Biće vam kasnije
teže da gledate dete koje je nesamostalno, nesposobno, razmaženo…
Zato, kada vaše mezimče krene u prvi razred, nemojte mu ljubav
pokazivati tako što ćete mu pakovati knjige, raditi domaći, voziti ga u
školu, pred njim prekoravati učitelja i na taj način stalno braniti
dete, jer će dete na taj način učitelja doživeti kao neprijatelja, a
odlazak u školu kao kaznu.
Ljubav mu pokažite tako što ćete se interesovati, pitati dete kako mu
je prošao dan u školi, šta je novo naučilo, pokazati mu da ste ponosni
na njega, U tom smislu, dopada mi se onaj običaj u Finskoj, gde postoji
ritual porodičnog okupljanja za večerom.
Tada oni pričaju kako im je prošao dan, razgovaraju, dogovaraju se…a
onda se setim da u Srbiji toga nema, bar ne kod mnogih porodica, a i
kada se okupe, onda i ne razgovaraju, jer je kao nekakav jeres
razgovarati u toku jela…
Svoj dečici želim radostan polazak u školu, a njihovim ponosnim
roditeljima samo želim da poručim da budu i dalje tako brižni i divni, i
da uvek, kao i do sada, rade najbolje za svoju decu, ali da uvek
razmisle prvo šta je na dugoročnom planu, najbolje za njihovo dete.
Ovde je, kao i u mnogim situacijama, prisutno ono pravilo ‘Manje je
više’…manje radite umesto deteta i time ćete mu više činiti.“