Jednom sam svog mlađeg sina pitao da li može da mi doda slanik, a on
mi je odgovorio: „Naravno da mogu!“ Kad sam ponovio molbu, on je
likovao: „Pitao si me da li mogu i ja sam ti lepo odgovorio. Nisi mi rekao da treba.“
Ko
je bio slobodniji u ovoj situaciji – ja ili moj sin? Ako slobodu
shvatimo kao slobodu izbora, moj sin je bio slobodniji, jer je imao
dodatni izbor kako da tumači moje pitanje. Mogao ga je shvatiti
doslovno, a mogao ga je i shvatiti u uobičajenom smislu, kao zahtev
učtivo formulisan kao pitanje. S druge strane, ja sam se praktično
odrekao ovog izbora i automatski se oslonio na konvencionalni smisao
svog pitanja.
Zamislite sada svet u kom se mnogo više ljudi ponaša
kao moj sin kad me zavitlava. Nikad ne bismo sa sigurnošću znali šta su
naši sagovornici hteli da kažu i gubili bismo vreme sa besmislenim
tumačenjima. Nije li to upravo prikladan opis političkog života tokom
poslednje decenije? Donald Tramp i drugi alt-desničarski populisti
iskoristili su činjenicu da se demokratska politika oslanja na određena
nepisana pravila i običaje, koje su kršili kad im je to odgovaralo,
izbegavajući odgovornost tako što nisu uvek eksplicitno kršili zakon.
U
Sjedinjenim Državama, takvu strategiju koriste lakeji Trampove
Republikanske partije pripremajući se za sledeće predsedničke izbore.
Prema pravnoj teoriji čiji su sledbenici, u saveznom izbornom zakonu
postoji rupa koja bi zakonodavnom telu pojedine države omogućila da
imenuje svoje predsedničke elektore ukoliko državni sekretar kaže da ne
može da potvrdi izborne rezultate. Republikanci koji poriču Trampov
poraz na prošlim izborima, sada se kandiduju za funkcije koje će im biti
potrebne da pregaze volju birača 2024. Partija tako pokušava da uništi
jedan od osnovnih uslova demokratije: da svi politički učesnici govore
istim jezikom i poštuju ista pravila. U suprotnom, zemlja će se naći na
ivici građanskog rata – ishod koji sada očekuje skoro polovina
Amerikanaca.
Isti uslovi važe i za globalnu politiku. Da bi
međunarodni odnosi funkcionisali, sve strane moraju bar da govore istim
jezikom kada govore o konceptima kao što su sloboda i okupacija. Rusija
očigledno podriva ovaj uslov kada svoj agresorski rat u Ukrajini opisuje
kao „specijalnu operaciju“ za „oslobođenje“. Međutim, i ukrajinska
vlada je upala u ovu zamku. Obraćajući se izraelskom Knesetu 20. marta
2022, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je rekao: „Mi smo
različite zemlje, u potpuno različitim okolnostima. Ali pretnja je ista i
nama i vama – totalno uništenje naroda, države, kulture. Pa čak i
imena: Ukrajina, Izrael.“
Palestinski politikolog Asad Ganem
opisao je govor Zelenskog kao „sramotu kada su u pitanju globalne borbe
za slobodu i oslobođenje, a posebno palestinskog naroda“. Zelenski je
„obrnuo uloge okupatora i okupiranih“. Slažem se. Takođe se slažem sa
Ganemom da „Ukrajincima mora biti pružena svaka moguća podrška dok se
opiru [ruskoj] varvarskoj agresiji“. Bez zapadne vojne podrške, veći deo
Ukrajine bi sada bio pod ruskom okupacijom, uništavajući stub
međunarodnog mira i reda: integritet granica.
Nažalost, govor
Zelenskog u Knesetu nije bio izolovan događaj. Ukrajina redovno zauzima
stav podrške izraelskoj okupaciji. Tako je 2020. napustila Komitet
Ujedinjenih nacija za ostvarivanje neotuđivih prava palestinskog naroda;
prošlog meseca, ukrajinski ambasador u Izraelu Jevgen Kornijčuk je
izjavio: „Kao Ukrajinac čija je zemlja pod veoma brutalnim napadom
suseda, duboko saosećam sa izraelskim društvom.“
Ovo poređenje
Izraela i Ukrajine je potpuno pogrešno. Ako ništa drugo, situacija u
kojoj se nalaze Ukrajinci sličnija je životu Palestinaca na Zapadnoj
obali. Da, Izraelci i Palestinci bar priznaju drugost svog protivnika,
dok Rusija tvrdi da su Ukrajinci zapravo samo Rusi. Ali ne samo da
Izrael negira da su Palestinci nacija (kao što to čini Rusija sa
Ukrajinom); Palestincima se takođe poriče mesto u arapskom svetu (kao
Ukrajincima u Evropi pre rata). Štaviše, kao i Rusija, Izrael je
nuklearna vojna supersila koja faktički kolonizuje manji, daleko slabiji
entitet. Kao i Rusija u okupiranim delovima Ukrajine, Izrael praktikuje
politiku aparthejda.
Mada izraelski lideri pozdravljaju podršku
Ukrajine, nisu uzvratili istom merom. Umesto toga, kolebaju se između
Rusije i Ukrajine, jer je Izraelu potrebna kontinuirana tolerancija
Rusije na izraelske vojne napade u Siriji. Ali puna podrška Ukrajine
Izraelu uglavnom odražava ideološki interes njenih lidera da svoju borbu
predstave kao odbranu Evrope i evropske civilizacije od varvarskog,
totalitarnog istoka.
Takvo tumačenje borbe je neodrživo, jer
zahteva da zanemarimo ulogu Evrope u ropstvu, kolonijalizmu, fašizmu i
tako dalje. Od ključnog je značaja da se Ukrajina brani u okvirima
univerzalnih pojmova i zajedničkog značenja reči kao što su „okupacija“ i
„sloboda“. Svoditi ukrajinski rat na borbu za Evropu znači koristiti
isti okvir kao „dvorski filozof“ ruskog predsednika Vladimira Putina,
Aleksandar Dugin, koji povlači liniju između „ruske istine“ i „evropske
istine“. Ograničavanje sukoba na Evropu pojačava globalnu propagandu
Rusije, koja invaziju na Ukrajinu predstavlja kao čin dekolonizacije –
deo borbe protiv zapadne neoliberalne dominacije i neophodan korak ka
multipolarnom svetu.
Tretirajući izraelsku kolonizaciju Zapadne
obale kao odbrambenu borbu za slobodu, Ukrajina podržava agresiju druge
sile i time kompromituje sopstvenu, potpuno opravdanu borbu za slobodu.
Pre ili kasnije, moraće da napravi izbor. Hoće li biti istinski
evropska, učešćem u univerzalnom emancipatorskom projektu koji definiše
Evropu? Ili će postati deo populističkog talasa nove desnice?
Kad je Ukrajina pitala zapad, „Možete li da nam date haubice?“, zapad nije cinično uzvratio – „Da, možemo!“
Zapadne zemlje su na zahtev odgovorile razumno i poslale oružje za
borbu protiv okupatora. Međutim, kad Palestinci zatraže bilo kakvu
podršku, u najboljem slučaju dobiju isprazne fraze umesto odgovora,
često praćene izjavama solidarnosti sa njihovim tlačiteljima. Kad
zatraže soli, dobiće je njihov protivnik.
Project Syndicate, 14.09.2022.
Prevela Milica Jovanović