Foto: Neon
Retko kada je jedan autorski film toliko slavljen od publike i kritike kao što je to slučaj sa „Anatomijom pada“, ostvarenjem francuske rediteljke Žistin Trije koje je nagrađeno Zlatnom palmom u Kanu, Zlatnim globusom u Los Anđelesu, Cezarom u Parizu, nominovanom za Oskar u pet kategorija i prikazanom na ovogodišnjem FEST-u. Film govori o mestu žene u braku, njenim izborima i cenom koju za njih plaća, prenosi RTS.
Već prvi kadrovi filma „Anatomija pada“ francuske rediteljke Žistin Trije uvode nas u atmosferu koja nagoveštava da nešto nije u redu. Izvesna tenzija vlada u pogledima koje razmenjuju Sandra (glumi je Sandra Hiler) i studentkinja koja je došla da je intervjuiše o njenim knjigama u planinskoj kući iznad Grenobla, gde živi sa mužem Samjuelom (koga glumi Samjuel Tejis) i sinom Danijelom. Da li je u pitanju seksualna tenzija ili nelagoda?
Na spratu njen muž pušta glasno muziku i primorava ih da prekinu razgovor. Kao i Sandra i on je pisac, ali za razliku od nje pisanje mu ne ide. Da li demonstrira netrpeljivost, ljubomoru ?
Sandra ispraća studentkinju i penje se uz stepenice, scena se tu završava. Ubrzo potom, Samjuelovo beživotno telo pronalazi ispred kuće njihov slepi sin.
Ubistvo ili samoubistvo? Istraga ne daje rezultate, sumnja pada na njegovu ženu. Radnja se premešta u sudnicu, gde Sandra seda na optuženičku klupu. Suđenje se pretvara u vivisekciju njenog braka, razotkrivajući anatomiju jednog para koji se razdire. Pada mi na pamet jedna od zapovesti Marine Abramović: Ne veži se za umetnika (ako si i sâm umetnik).
Pitanje krivice
U filmovima koji se dešavaju u sudnici pažnja je na dijalogu, na gradaciji priče. Rediteljka „Anatomije pada“ Žistin Trije vešto gradi dramu, odlažući scenu bračne svađe koja se odvija u flešbeku. Samjuel je osujećen, nema vremena za sebe, prebacuje supruzi da je hladna i nedovoljno posvećena porodici. Muči ga osećaj krivice zbog nesreće u kojoj je njihov sin izgubio vid. Prebacuje joj zbog njenih biseksualnih avantura, zamera joj što je ideju za svoju knjigu uzela iz njegovog romana koji nikada nije završio. Ona pokušava da izjednači njihove uloge, što samo produbljuje nerazumevanje. Zbog nemogućnosti da se uspostavi izgubljena ravnoteža jaz raste.
Sandra je Nemica koja se pred francuskim sudom brani na engleskom – stvari po nju ne stoje najbolje. Uz to nije naročito simpatična, njena smirenost iritira. Njene karakterne crte i životni izbori zbog kojih se ne pravda, a još manje izvinjava, ne uklapaju se u ulogu žrtve koja se očekuje od žene na optuženičkoj klupi. To je ne čini ubicom, ali tužilac ove elemente ugrađuje u optužnicu protiv nje.
Sudnica je javni prostor u kome se u traganju za istinom sudaraju različite interpretacije mogućeg. Radnja se potom premešta u intimni prostor, između majke i sina koji je u sudskom procesu ključni svedok. Dečak nije video očev pad i, kao i gledaoci, i on pokušava da rekonstruiše šta se dogodilo. Poverenje koje ima u majku je uzdrmano. Ideja da učestvuje u procesu i da od njegove odluke zavisi njegov ishod, još je jedna provokacija autorke, koja navodi na razmišljanje o moralnom aspektu presude.
Da li je njegovo svedočenje istinito ili nije, to ovde nije pitanje. Kada je Sandra Hiler na snimanju filma pitala Trije da li je protagonistkinja koju tumači kriva za ubistvo, rediteljka je odgovorila da ne zna.
Izjednačavanje pozicija
„Anatomija pada“ je jedan od filmova koji su se pojavili na novom talasu feminizma, nastalog u jeku pokreta #metoo koji je u Francusku stigao iz Amerike. Pokret koji je nastao u filmskim krugovima, nakon što su glumice javno govorile o maltretiranju kojem su bile izložene od moćnog holivudskog producenta, pretvorio se u pobunu koja je iznela na videlo nejednakost unutar filmske industrije koja najviše pogađa žene.
Trije je rediteljka izoštrenih političkih shvatanja, što je pokazala i u svojim prethodnim filmovima („Bitka za Solferino“, „Viktorija“, „Sibil“) i u svojim javnim nastupima. Njen govor na dodeli Zlatne palme u Kanu za „Anatomiju padu“, protiv „komercijalizacije kulture koju podržava neoliberalna vlada a koja uništava francuski kulturni izuzetak“ imao je veliki odjek, i razljutio je tadašnju ministarku kulture koja je uvređeno primetila da je njen film u potpunosti finansiran iz državnih fondova.
„Anatomija pada“ je feministički film u onoj meri u kojoj je feminizam zahtev da se izjednače pozicije. U njemu se rediteljka bavi mestom žene (umetnice) u braku, njenim izborima i cenom koju za njih plaća. Teme njenih filmova su lični izbori koji su ujedno i politički. Intimni prostor je politički prostor. Kao kod Džona Kasavetesa, američkog reditelja koga često navodi kao uzor, rat se odvija unutar porodice, a ne van nje. Život u braku ubija?
(Ne)očekivani uspeh
Svojim filmovims Trije ne pravi nikakav manifest, ne pada u iskušenje pamfletskih deklaracija i moralizatorskih pouka o granici između dobra i zla, o tome šta je ispravno a šta nije. Nju interesuju protivrečnosti ljudske prirode i međusobnih odnosa.
Film je za nju proces podložan izmenama u svim fazama, od pisanja scenarija, snimanja do montaže. Kasnije, kada se nađe pred publikom, koja traga za smislom koji izmiče i samom autoru, on je otvoren za tumačenje. U tom smislu je „Anatomija pada“ anti-Holivud, anti-„Barbi“, u njemu ne postoji didaktički, zaokruženi pogled, koji podrazumeva usaglašenost, iako se naizgled, kao i „Barbi“, bavi feminističkim temama.
To i čini razliku između filma zabave i filma koji izaziva nelagodu, između filma na kome radi armija skriptdoktora kako bi bio prihvatljiv svačijem ukusu i filma čiji scenario Trije piše u četiri ruke sa svojim partnerom Arturom Hararijem u njihovom pariskom stanu, ne očekujući da će još jedna bračna drama u dijalozima koja traje dva i po sata ikoga zanimati.
Trije je želela, kako kaže, da napravi svoj najradikalniji film, uverena da ga niko neće gledati. A onda je usledio uspeh kod kritike i publike, kakav je redak u francuskoj kinematografiji. Trije je tek treća žena koja je dobila Zlatnu palmu, nakon Džejn Kempion za „Klavir“ (1993) i Žulije Dikurno za „Titan“ (2021).
Njen film slave kako s ove strane Atlantika – „Anatomija pada“ je proglašena za najbolji film na dodeli Evropskih filmskih nagrada u Berlinu – tako i sa one druge, gde je odnela dva Zlatna globusa, za najbolji film i najbolji scenario. Trijumf se ponovio u Parizu, na dodeli Cezara, godišnje filmske nagrade za najbolji francuski film.
Trije je i prva francuska rediteljka čiji je film nominovan za Oskara u pet kategorija, uključujući i onaj za najbolji film (dodela nagrada je 10. marta). To je do sada pošlo za rukom tek nekolicini francuskih reditelja – od Žana Renoara (1946), Kloda Leluša (1967), Koste Gavrasa (1970), Fransoa Trifoa (1975), do Romana Polanskog (1975, 1981. i 1983), Edvara Molinara (1980), Luja Mala (1982), Mišela Azanavisijusa (2012) i Damijana Šazela (2017).
Ako je jedna od posledica pokreta #metoo da se više pažnje obraća na ženske autore, njihova ostvarenja i teme kojima se bave, film Žistin Trije dokazuje da je za to bilo krajnje vreme.