Mnogo se toga može oprostiti nekome sa kime se poredite, koga pratite, ko nešto znači, ko je snalažljiviji, veštiji, brži i lepši. Dve stvari se teško prihvataju i opraštaju u našem društvenom prostoru, prema njima se ne može obuzdati zavist i ljubomora: da je neko pametniji i da ima veću platu. Posebno se to odnosi na visinu plate. Često se čuje reakcija: "u čemu je on (ona) bolji(a) od mene pa da ima toliku platu"; "ja toliko radim, on se izležava i bolje je plaćen od mene"; "oni sebi određuju plate kolike hoće, mi moramo da se borimo da zaradimo neku siću". U novije vreme, najveća pažnja građana usmerena je prema visini plata rukovodilaca i službenika u preduzećima u jvnom sektoru, te službenika i rukovodilaca u državnoj upravi i parlamentu u Srbiji.

Pre dve nedelje obajvljeni su podaci o povišicama plata poslanika i zaposlenih u državnoj upravi u Srbiji. Tim povećanjem udvostručene su plate poslanicima u Parlamentu, dok su plate predsedniku Srbije, predsedniku Vlade i predsedniku Parlamenta uvećane za oko 2,8 puta. Prevedeno na evro kao jedino razumljivo i na ovim prostorima poštovano finansijsko merilo, znači da poslanici imaju neto platu od 950 do 1150 evra, a da predsednik Republike ima 1650 evra. Ovi podaci izazvali su burne reakcije građana, pojedinaca i grupa u Srbiji. U tim reakcijama sociolog može da uoči čitavu lepezu i panoramu socijalne demagogije.

Građani u svojim bubbling up reakcijama (gunđanje, dosetke, psovke, vicevi) porede svoje plate (prosek 200 evra) i penzije (prosek 150 evra) sa platama poslanika i njihovim “pozorišnim” (komičnim) radom u Skupštini, te ljutito konstatuju kako je to ne primereno životnom standardu i ukupnom socijalnom stanju u društvu. Građani misle da su plate poslanika neopravdano visoke u odnosu na njihove plate i penzije, te da poslanici treba da dele teret, probleme i sudbinu siromaštva koje preovladava u državi. Poslanici ne treba ni po čemu da se razlikuju od “običnih” građana, a pogotovo ne po plati – proizilazi takav stav iz reakcije uvređenih građana. Tu se vidi “građanska” faza socijalne demagogije: pravilo “jednakosti stomaka”; primena ravnopravne “raspodele siromaštva”; obavezujuća solidarnost u nemaštini; ljudi na funkcijama u upravi i javnom sektoru trba da se odriču bilo kakvih materijalnih i drugih koristi i privilegija koje im njihov položaj pruža; oni treba da rade za narod i dele sudbinu naroda, ne da misle samo na svoje plate; prvo treba da se “podmire” obični građani, pa tek onda oni “gore”. Ne bi imalo koristi ni smisla ubeđivati demos da plate poslanika podrazumevaju količinu rada i utrošenog vremena, da su dobre plate bar neka pretpostavka borbe protiv korupcije, da je u pitanju image zemlje u kojoj su poslanici, da i u državama u okruženju poslanici imaju plate veće po nekoliko puta od proseka u državi i mnogo drugih argumenata.

Reakcija medija, “poznatih” lica i stručnjaka na poslaničke plate imala je, takođe, negativan i osuđujući prizvuk. Skoro da nije primećen neki stav koji opravdava takav postupak javne administracije. Svi su, onako horski, zavapili kako to nije primereno u ovom trenutku, kada je slaba ekonomska situacija, kada je toliko siromašnih, kada se teško održavaju i “narodne kuhinje”, kada drugi štrajkuju zbog propalih preduzeća i slično. U tim reakcijam upućuje se na sebičnost poslanika u odnosu na druge građane i socijalne grupe u društvu. Jedan “politički analitičar” se zapita: “po čemu su oni (poslanici) zaslužniji od vrhunskih stručnjaka u nauci, zdravstvu i drugim oblastma društvenog rada”? Jedna dama, “kulturni analitičar”, uporedi poslanike sa glumcima koji u Parlamntu “prave predstave za gladan narodod”, ali sada za “debele pare”, mnogo “deblje” od profesionalnih glumaca. Pomenuta dama pohvali gest predsednika Republike koji je pokušao da odbije povišicu svoje plate, kao stepen visoke socijalne svesti i primer za ugled, “pohlepnim” poslanicima.

Mozaiku socijalne demoagogije, pokrenute povodom povećanja plata poslanicima, dodao je “svoj” kamenčić i predsednik Republike Boris Tadić. On je odbio da prihvati povećanje svoje plate, a kad su mu objasnili da to nije plata za B.T. nego za državnog službenika tog ranga, onda je odlučio da razliku između zatečene plate (589 evra) i povećane (1650 evra) uputi kao pomoć siromašnim porodicama i đacima. Predsednika ne brine šta će reći evropsko okruženje za državu čiji predsednik ima platu manju od 600 evra (kao socijalna pomoć u zemljma evro zone), ko će da investira u sredinu sa takvim socijalnim miljeom i takvom socijalnom psihologijom. Nije predsednikov zadatak da od svoje plate odvaja za sirotinju, već da širi preduzetnički i poslovni duh, da podstiče kretivnost, inicijativu, da motiviše da ljudi sami rade i nameću potrebu za svojim radom i umećem, umesto da čekaju kada će se neko od onih koji imju, odlučiti da razdeli onima koji nemaju ili neće da iamju. Predsednik verovatno očekuje da će plodove ove demagogije požnjeti na sledećim izborima. Samo mislim da će to biti “zeleno” žito, a od “zelenog žita slaba je pita” (tako kažu u kraju odakle predsednik vodi poreklo).

Portret socijalne demagogije i njenih “aktivista” završiću još jednim karakterističnim primerom. Predsednik opštine Novi Bečej odbio je da prima platu za vreme svog mandata i deli je svakog meseca u vidu 40-tak stipendija studentima iz svoje opštine. Stipendije iz predsednikovih donacija iznose 25 evra!!!! O predsedniče, dobrotvore naš, ma da ti malo ne zloupotrebljavaš službeni položaj, za svoju socijalnodemogašku promociju? Misli o tome!

Pomenuti predsednik je penzioner i svoju predsedničku izbornu kampanju zasnivao je, između ostalog, i na tome da će se odreći plate koja pripada tom radnom mestu (1000 evra). Bio je ranije dugo godina presednik iste opštine. Nije mu neuogodno što kao penzioner zauzima mesto nekom mlađem, energičnijem, kome bi ta plata bila značajna motivacija za zalaganje, kreativnost i odgovornost na poslu. Novinar ga pita zašto se odrekao plate, jer je to redak i neobičan slučaj. Tek tada videsmo korene predsednikove demagogije. Pa čovek kupio dva stana u Novom Sadu, rentira ih za solidnu sumu, a našlo se tu i nekoliko desetina hektara plodne vojvođanske zemlje, sa koje se ubere neka “crkavica”. Nešto mislim, studentima bi bilo mnogo korisnije da im predsednik održi nekoliko predavanja i objasni kako je uspeo da tokom svog ranijeg predsednikovanja, u doba “titoizma” i “slobizma”, stekne solidno bogatstvo. Studentima bi “praktični” primeri i sve one “poslovne skrivalice” koje ne mogu naučiti ni na “harvardskoj poslovnoj školi”, a koje je predsednik samouko savladao, mnogo više koristile od onih 25 evra milostinje.