(za Farah Tahirbegović) 
 

      Čovjeku nakon nečije smrti padne na pamet da kaže nešto veliko, nešto teško i jako, da obilježi trenutak nečijeg odlaska rečenicom koju će ponavljati i kad on sam, epitaph-maker, bude mrtav i nezanimljiv. Zapravo, čovjek koji govori o nekom mrtvom, najradije govori sebi samom, i o sebi samom… Ako zalutam u te vode, ne opraštajte mi. Neko mi mora reči, ma kako bolno bilo.

      Nedavno je umrla Farah, Farah Tahirbegović, osoba s kojom se dalo o svemu pričati. Želio bih pričati o njoj, iako je nisam baš najbolje poznavao. Sječam se da je znala držati čovjeka na zemlji, vraćati ga kad bi uzletio van vlastitog dosega. A, to čovjeku sklonom dizanju iznad sebe samog, itekako treba.

      Ja se, recimo, sječam pogleda i kratkih riječica koje bi Farah izgovarala kada bih otkrivao toplu vodu. Jedno “aha…” bi bilo dovoljno da znam da nisam rekao ništa novo. “Ma hajde!” bi značilo da pričam o nečemu o čemu pojma nemam. “Uf...!” bi značilo da sam izjavio glupost. Bilo je toga još, samo se sad ne mogu sjetiti. Onda bi se Farah naslonila i počela mi objašnjavati kako sam, i zašto, u krivu. A, da priznam, često sam u krivu.

      I, odjednom tako, vidim vijest na Internetu. Nakon kraće i teže bolesti. Kraće i teže... Pitam Mirsadu, šta i kako, ona kaže da ih je sve zateklo.

      Mene nije zateklo, samo sam ljut. Toliko sam se smrti nagledao, tuđe i svoje, da me više ne može zateči. Ali... S kojim pravom!? Zašto? Ko to dopušta?

      Zamalo mi se, po ko zna koji put, ote i blasfemija.

      Šta ću sad ja? Dođem u Buybook, pa izjavljujem saučešće, šta li? Ako je njima teško, i meni je. To saučešće mu dođe kao izvinjenje što si još živ. Valjda mi zato niko nije ni javio, stid ih što su živi, šta li? Hoćemo li ikad mrtvima oprostiti što su mrtvi, mi jedni drugima i samima sebi što smo živi? I...

      Zapravo, svaki put kad umre neko ko mi nešto znači, ljut sam. A, kad sam ljut, moram nekoga oplesti. Zdravstvo? Državu koja nas je sve proklela tolikim smrtima i s toliko istorije? Boga da opletem? Visokog predstavnika? Ma, nabijem ih sve na…  

      A ti, Farah, neka te je stid što si otišla. Ostavila si nas u ovoj vukojebnoj dolini suza gdje samo bola ima viška i za izvoz.

      Nego, Farah, ako imaš pristup Cyberspace.u i ako si gore već otvorila kakvu E-mail adresu, i ako ovo pročitaš, javi se, da znam da si... Da znam. Ili, ako se to gore ne može, javi se kakvim oblakom u obliku “Hm...” ili “Aha!”. Neka mi neka travka liči na uzvičnik ili upitnik, valjda ću razumjeti. Neka me neka grana udari po čelu ili takvo što. Ako ne upali isprve, ne odustaj. Znaš da treba puno da mi informacija dođe do velikog mozga.

      I... hvala.