6yka.com
Opstanak filmske nacije - Darko Bajić
Zoran Dotlić  06.11.2005.

BUKA: Tipičan ste predstavnik "Beogradske škole" filma. Za razliku od drugih, imate kontinuitet u snimanju filmova. Da li je to razlog što se niste okušali u inostranstvu, kao vaše kolege: Dragojević, Paskaljević...?

BAJIĆ: Tačno je da su neke moje kolege odlazile ili su barem razmišljali o odlasku u neke druge zemlje. I meni je nuđeno, pre "Sivog doma", snimanje jednog avanturističkog filma u Africi. To sam odbio, jer nekako volim život i podsticaj na ovim našim prostorima. Dodatni razlog što sam pravio filmove je što što sam, kao profesor, hteo studentima da ostavim neki pečat, da ih uputim u filmski svemir. Treći razlog je u tome što sam se uvek borio za opstanak jugoslavenske kinematografije. A kad čovek ima toliko stvari, onda biva zatrpan i ne pomišlja da odlazi. Inače, logično bi bilo otići iz ovake zemlje, koju je zadesila "celokupna opsada" sveta.

 To što sam uradio s tim filmom je samo načelo temu o kojoj do tada niko nije hteo da priča, pošto smo kao narod tradicionalno uplašeni od policije i DB-a.


Možda je i strah jedan od razloga ostanka. Plašio sam se, jednostavno, da neću biti ravnopravan, i da će neko drugi uticati na mene, i čak da ću morati pljuvati na svoju zemlju, tj. onako postupati kako odgovara onom koji daje pare.

BUKA: Da li je ta želja za kreativnom slobodom uzrokovala stvaranje sopstvene producentske kuće "Magična linija"?

Jeste, pokušao sam tad da napravim neki svoj svet i da se osamostalim od režima. Rezultat je bio film "Balkanska pravila", koji je u jednom nezgodnom trenutku govorio o opstanku nacije. To je u određenim krugovima bilo protumačeno sa stanovišta dnevne politike. Nisam se mogao složiti s tim, jer kad razmišljam o Srbima, onda je to tri veka unapred. To je suština. Sve ovo se ne bi dogodilo da smo razmišljali barem pet godina unapred.

BUKA: "Balkanska pravila" je film netipičan za vašu dotadašnju autorsku orjentaciju. Stiče se utisak da je film ostao nedorađen zbog preambiciozne teme?

Mora se znati da jednostavno nisam smeo da idem preko toga. To što sam uradio s tim filmom je samo načelo temu o kojoj do tada niko nije hteo da priča, pošto smo kao narod tradicionalno uplašeni od policije i DB-a.
"Balkanska pravila" pokušavaju da povežu te elemente vrlo precizno. O tim stvarima su ljudi pričali na nivou anegdote, dok je suština priče zašto se to desilo bila vešto sakrivena. Možda zbog toga film do kraja nije bio dorađen. Suština je bila da se pokuša dokučiti kako srpski narod može da opstane na ovom području.

BUKA: Koliko je takva tematika privlačna za gledaoce sa ex-YU područja?

Zašto ja ne bih pogledao, recimo, hrvatski film, koji se bavi određenom temom tipičnom za taj narod. Srbi su se u staroj Jugoslaviji jedini stideli da kažu ko su. Svaki Francuz ili Englez se ne stidi svoje nacionalne pripadnosti.

BUKA: Zanimljivo da se Berček kao de-be-ovac javlja i u "Ratu uživo". Taj fenomen "DB" čini se da je više naduvana fama, nego što što jeste u stvarnom životu?

Policija je svuda oko nas. Nije problem onaj u uniformi, nego oni koje ne vidimo. Problem je u tome što su se u Srbiji pobrkali lončići između odbrane nacije i odbrane režima. U tom smislu je Berček, tj. "Mileta" ušao u film "Rat uživo" i rekao precizno ono što smo želeli da kažemo. Vrlo zanimljiv lik, jer prateći taj lik bili smo najjasniji kada je u pitanju država, koja je htela da sve drži pod kontrolom.

BUKA: Da li se i Vama dešavalo tokom 80-ih da završeni film ide kod nekog "Milete" na cenzuru?

Film "Direktan prenos" govorio je direktno o manipulaciji TV-vestima. Tada su taj film podržali intelektualci. Bio je to pravi bum, u stvari bum bunta. I tada se niko nije bavio sa mnom. Barem sam ja tako mislio. Smatrao sam da nemaju vremena da se bakću sa umetnicima, i da im je politika najbitnija. Posle toga, kad sam montirao "Sivi dom", u prostorije je ušao čuveni Ljubičić. Kad sam mu bio predstavljen on je prokomentarisao: "Ti si onaj koji pokušava da uvuče američku propagandu u Srbiju!" A ja sam pravio filmove o problemima delikvencije u KP-domu. Čak su domci tvrdili posle izlaska da nije ni približno prikazano ono što su oni tamo doživljavali. I sve ovo pokazuje da su ljudi iz ove branše uvek bili pod kontrolom. Poznato da je Mira Marković pre tri-četiri godine izjavila da je jugoslavenski film najveći krivac zašto se svet tako ponaša prema nama. Nakon tog njenog govora, ministar Željko Simić nije više želeo da pomaže domaću filmsku produkciju.
Prema tome, određena vrsta nadgledanja uvek postoji, kao što su bile famozne "crne liste" na kojima smo se nalazili Bjelogrlić i ja.

BUKA: Može li se očekivati posle "Oktobarske revolucije" da vi sad dobijete finansijsku podršku, a da režimski ljudi dođu na neku novu "Crnu listu"?

Čini mi se da u proteklom periodu i nije bilo puno "ljubimaca". Svi su se mučili na isti način. Jednostavno, bili smo onemogućeni da pravimo filmove. Mi smo uspeli ipak da snimamo i tako očuvamo domaću kinematografiju pod velikim mukama. Zato su jako bitni: "Kobra film", "Cinema Design", "Magic Line", i sl, što su u kontinuitetu uspevali da prave filmove.

BUKA: U devedesetim mnogi su glumci i režiseri postali producenti. Da li se u takvim uslovima gubi umetnička kreativnost?

Smatram da je izuzetno teško biti i režiser i producent. Čini mi se da se jedno drugo isključuje. Izuzetno je važno da režiser ima dobrog producenta, koji će ga pokušavati vraćati na suštinu filma, a to je da film mora imati komunikaciju s publikom. U tom smislu, uloga producenta u Holivudu je nešto što treba "ukrasti".

BUKA: Čini se da Vaša saradnja sa Bjeloglićem ima zanimljiv istorijat?

On meni često u šali prebacuje da sam mu, kada je glumio u "Velikom transportu", posle premijere rekao da je super odglumio i da ću ga angažovati za sledeći projekat (Sivi dom). I serija je bila krenula, a Bjela priča kako sam zaboravio da ga pozovem. Posle sam insistirao da glumi u "Zaboravljenim", iako je imao obavezu da snima "Bolji život". Trebao mi je kao vođa mladih glumaca koje sam tad okupio.

 Rock'n'roll u jakim emocijama i u načinu života je uvek bila crta mojih filmova i ako to postignem onda sam zadovoljan.


Ta naša saradnja nastavljena je kroz "Crni bombarder", gde smo u produkciji Rake Đokića videli kako funkcioniše jedan bioskopski film, što će nam koristiti za naše sledeće projekte. A sad smo se i kao producenti ujedinili za "Rat uživo".

BUKA: Posle gledanja filma, stiče se utisak da je to Bjelina najozbiljnija uloga u karijeri?

Očito da mu je ovo najzrelija uloga. On je veliki profesionalac i radnik, koji je uz to i talentovan. Kada se spoje ta tri faktora, onda je logično da će se njegov lik u "Ratu uživo" (Sergej) dugo pamtiti.

BUKA: Koliko je film "Crni Bombarder" omaž devetom martu '91 ili kao najava budućiih burnih dešavanja u Srbiji?

Na početku filma "Crni bombarder" piše da se film dešava 1999, i samim tim su neverovatne stvari koje su se dešavale '96 i '97. Znači, desila se nekakva anticipacija događaja. Ta igra pokazuje koliko možete gledati "Crni bomarder", on je i danas apsolutno aktuelan. Ako hoćete da ukradete nekoga u životu, onda to radite tako što ćete to prebacivati kroz svoju vizuru. Tada će ta priča imati univerzalnost za ceo svet i univerzalnost vremena, što znači da će ostati da traje. A opet ima osobinu jednog dokumenta za jedno istorijsko vreme.

BUKA: I Vaši filmovi pre "Crnog Bombardera" poseduju taj rock'n'roll način razmišljanja?

Rock'n'roll je sve ono što smo mislili i doživljavali u tom trenutku. R'n'r je način života i odrednica kod mene. Tako sam u prvom filmu napravio scenu gde u istom krevetu spavaju dva muškarca i žena.
U "Crnom Bomarderu" sam imao rock'n'roll devojku koja svira gitaru. Kao što znamo, gitara je muški instrument, ali hteo sam malo da se poigram s tim. Čak i "Rat uživo" može se podvesti pod R'n'R.
Rock'n'roll u jakim emocijama i u načinu života je uvek bila crta mojih filmova i ako to postignem onda sam zadovoljan.

BUKA: Serija "Sivi dom" izbacila je čitavu plejadu novih glumaca (Laušević, Lečić, Vidaković, Cvijanović...) koji će posle postati nezamenjivi u domaćem filmu. Koliko se osećate zaslužnim za njihov kasniji uspeh?

Ja se osećam zadovoljnim pre svega što sam sa njima dobar prijatelj, i što sam šansu koja je meni pružena uspeo da podelim sa njima. I sa treće strane, što sam ih dosta naučio, ali mislim i da sam ja od njih naučio. Može da zvuči skromno, ona Hičkokova da se glumci ponašaju kao stoka, ja to okrećem i kažem da tako treba da bude u mislima reditelja. Za javnost uvek kažem da je za dobrog glumca zaslužan sam glumac 80-90%, a reditelj 10-20%, dok je za lošeg glumca kriv 100% reditelj, jer to njegov izbor.

BUKA: Zašto se više ne snimaju generacijske serije poput "Sivog doma" ili "Grlom u jagode"?

U to vreme sve se radilo filmski tj. na 16 ili 35 mm. Radilo se filmskom pameću i to čini tu razliku u odnosu na današnje vreme, kada je cilj sapunica da se brzo uradi i da se ostvare masovni kontakt sa publikom.

BUKA: Koliko je srpski film opterećen Kusturičinim filmovima kada je u pitanju uspeh na Zapadu?

Hoćeš da kažeš da nas poistovećuju sa Ciganima. Ne mislim da je baš tako. Kusta je izuzetno talentovan čovek, koji je uspeo da pomogne Yu kinematografiji tako što je postigao veliki uspeh sa vlastitim filmovima. Možda jedino što u određenom trenutku kad je bilo najteže Yu kinematografiji on to nije učinio. Inače, smatram ga jednim od najboljih svetskih reditelja.

BUKA: Kakvu viziju imate za srpski film u narednom milenijumu? Koliko ste "ugroženi" pred talasom novih reditelja(Andrić, Zečević, Milosavljević...)?

Ja se dobro držim. Navikao sam da se borim i to je, ustvari, borba sa samim sobom. Dobro je što su se pojavili novi mladi autori. Na kraju krajeva, ima dosta reditelja koji će se baviti bioskopskim filmovima i reditelja za komercijalne filmove, kao i za autorske i eksperimentalne filmove.
U budućnosti vidim jednu čvrstu i stabilnu kinematografiju.
Kad je uspela da preživi desetogodišnje muke, sada ima to plodno tlo za povratak tamo gde je plejada sjajnih reditelja koji su YU kinematografiju postavili među deset najjačih u svetu.


Copyright © 2006 Centar za informativnu dekontaminaciju Banja Luka. Sva prava zadržana.