6yka.com - štampanje članka

6yka.com
Otkud ja u ratu?
Centar za nenasilnu akciju CNA 06.11.2005.

Uoslednjih nekoliko godina, države i društva nastala raspadom SFRJ nalaze se na početku dugotrajnog i bolnog procesa koji se, uobičajenim ali istovremeno i akademskim tj. jezikom "elite", naziva suočavanje sa prošlošću. Tom frazom se želi istaći neophodnost otvaranja brojnih pitanja vezanih za ratove na različitim stranama nekada zajedničke države, pitanja koja u dobroj meri i posle čitave decenije ostaju bez odgovora. I bez spremnosti da se o njima uopšte diskutuje.

I dok su, kako tokom ratnih godina tako i nakon njih, postojali rasuti i nekad manje, nekad više čujni glasovi koji su insistirali na odgovornosti, osudi nasilja i pokušaja njegovog legalizovanje u ime "viših ciljeva" (nacije, vere, otadžbine), dotle i dan-danas, prilično vidljivo i glasno, javnim prostorom (prostorima?) galopiraju priče iz mitsko-herojskog folklornog žanra ilustrovane porukama o svima "nekima" koji su Radovani (ili Norci). Dobar deo građanki i građana "leluja" u nekom međuprostoru, nesvesni sopstvenih mogućnosti da, za promenu, sami kreiraju stvarnost i društvo u kome žive, gravitirajući ka jednoj ili drugoj opciji (između kojih ionako ne postoji nikakva konstruktivna komunikacija).

Pravac kojim želimo ići podrazumeva pokušaj stvaranja društvene atmosfere u kojoj neće biti moguće (ili bar uobičajeno) da se nakon prikazivanja filmova o ratnim zločinima koje su počinili "naši" dešavaju političke krize ozbiljnih razmera, kao što se desilo u Srbiji i Hrvatskoj nakon prikazivanja filmova o zločinima u Srebrenici ili Krajini tokom operacije "Oluja".

O ratovima se uglavnom govori u kontekstu koji je daleko od preispitivačkog i koji ih prikazuje kao nužnost upisanu u tradiciju, istoriju, nesrećan splet političkih okolnosti, u kategorijama činjenica koje su svete i neupitne ... "i prirodne", i koje rat tretiraju kao neželjeni ali jedini izbor. Ili se o ljudima koji su u ratovima učestvovali ili ih na bilo koji način podržavali, sudi sa "moralno visoko kotirajuće" pozicije onih koji su na vreme (pre drugih!) shvatili čemu to vodi i kakve posledice nas sve čekaju.
Za ljude koji rade na procesu izgradnje mira mora postojati više od samo dva moguća pravca i samo dva postojeća izbora. Ideja članova/ca Centra za nenasilnu akciju o organizovanju ovakvih tribina potekla je upravo iz želje da se kroz lične priče direktnih učesnika u ratnim dešavanjima sa tri strane (iz Hrvatske, BiH i Srbije) otvori jedno novo polje i novi prostor za suočenje sa prošlošću društava čiji smo delovi, ali i sa sopstvenom odgovornošću svakoga od nas. Odgovornošću za ono što se desilo odnosno za prošlost, ali i za ono što naša društva sada jesu i što mogu postati. To polje odnosi se na otvoren razgovor o razlozima koji su ljude sa suprotnih strana nagnali da u ratu učestvuju i njihovim iskustvima u pomenutim dešavanjima. Lična viđenja "običnih" ljudi, daleko od centara moći, po našem mišljenju daju puno materijala za preispitivanje sopstvene pozicije "tada i sada", za preradu vrednosti u ime kojih se sve to dešavalo, ali i za promenu u viđenju i doživljaju drugoga koja vodi ka promeni u sebi i oko sebe.
Otvaranjem prostora u kome se mogu čuti svedočenja samih učesnika u proteklim događajima i to onih koje svakodnevno srećemo na ulici, započinje se rad na jednoj veoma bitnoj dimenziji pristupa uspostavljanja komunikacije kao prvog koraka u izgradnji mira na ovim prostorima, a to je razgovor u lokalnoj zajednici van intelektualnih i elitnih krugova i to sa svim stranama koje su bile uključene u sukob.

Ovako zamišljena priča ima za cilj da napravi malu pukotinu: u shvatanju da se ovim pitanjima imaju baviti isključivo malobrojni intelektualci koji to ionako rade "samo zato što su za to dobro plaćeni (iz inostranstva)", u shvatanju da svaki razgovor na temu ovih ratova neminovno određuje jednu stranu (tj. jedan narod) kao isključivog krivca - a onda, logično, postoji i isključiva žrtva, u shvatanju da je sve što se desilo najbolje zaboraviti ...
Bez pretenzija na to da ove tribine same po sebi već predstavljaju konačno suočenje, želelo se mnogobrojnim pitanjima pristupiti iz baze, vaninstitucionalno i sa manje naglaska na činjenicama (istorijskim, političkim), a više na osećanjima ljudi sa različitih, doskora zaraćenih strana koji iznose svoje lične drame, strahove i dileme i svoje lične uvide u načine postizanja trajnog mira na ovim prostorima. Verujemo da je težnja ka stabilnom i dugotrajnom miru koja se ne bavi vrućim pitanjima minulih ratova jalova i na klimavim osnovama i da trajnog mira ne može biti dok potreba za njim ne dođe od samih građana/ki koji su, uostalom i podneli najveće strahote rata.
Ukoliko bi se nakon ove pilot serije od četiri tribine pokrenula jedna intenzivnija i šira društvena akcija usmerena ka još dubljem tretiranju ovih problema i to bi bio tek još jedan značajan korak u procesu preispitivanja svega doživljenog u proteklih desetak godina. Pravac kojim želimo ići podrazumeva pokušaj stvaranja društvene atmosfere u kojoj neće biti moguće (ili bar uobičajeno) da se nakon prikazivanja filmova o ratnim zločinima koje su počinili "naši" dešavaju političke krize ozbiljnih razmera, kao što se desilo u Srbiji i Hrvatskoj nakon prikazivanja filmova o zločinima u Srebrenici ili Krajini tokom operacije "Oluja".
Želeli smo da napravimo jedan takav zahvat koji o sučenju sa prošlošću govori izvan kabinetskog pristupa raznih Komisija za istinu i pomirenje (za čiji rad smatramo da je važan, ali i podložan konstruktivnoj kritici) i izvan zatvorenih krugova u kojima se istomišljenici obraćaju isključivo - istomišljenicima. Namera nam je takođe bila i da se pomaknemo od centra (Beograda) i da radimo sa ljudimo iz manjih mesta koji još ređe imaju prilike da čuju priče osoba iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine vezane za rat. Ovoga puta izbor je pao na Inđiju, Niš, Novi Pazar i Kragujevac, a nadamo se da će biti prilike da se radi i u mnogim drugim gradovima širom Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske ...
Podrška koju smo dobili od različitih organizacija i pojedinki/aca neizmerno nam je značila, jer smo od početka znali da ne možemo niti želimo sami. Lokalni partneri iz pomenutih gradova izneli su veliki deo organizacije na svojim plećima, razumevanje i sugestije koje smo dobili od ljudi iz Dokumentacionog centra "Ratovi 1991-99." i Omladinskog kulturnog kluba iz Inđije bili su nam veoma važni za usmeravanje čitavog procesa. Ova saradnja daje nam nadu da će biti još polja na kojima možemo zajedno raditi i promovisati vrednosti koje su nam bitne i koje živimo. Bilo nam je veoma značajno uspostaviti saradnju sa nekim osobama aktivnih u Udruženju ratnih vojnih invalida i možda time stvoriti začetak partnerstva u izgradnji mira. U ovom potezu vidimo i korak koji predstavlja odbijanje podele na nevine i krive, pametne i glupe jer ne težimo polarizaciji i međusobnom optuživanju već težimo saradnji, razumevanju i zajedničkom traženju načina u procesu izgradnje mira. Za ovaj proces važne su sve društvene grupe, jer verujemo da delimo odgovornost za prošlost i budućnost, i da delimo mir kao vrednost važnu truda. težili smo i zadobijanju podrške od strane lokalnih vlasti u gradovima u kojima su se održavala tribine, na kojoj smo im zahvalni, a posebno zahvaljujemo lokalnim vlastima i Inđiji na svesrdnoj podršci i gostoprimstvu.
Švajcarsko ministrarstvo inostranih poslova, koje je finansijski podržalo čitav projekat, takođe nam je neverovatno mnogo pomoglo time što su nam uz puno poverenje ostavili potpunu slobodu u našoj inicijativi i kreiranju stvari za koje smatramo da su od izuzetno velikog značaja za društvo u kome živimo. Ovo pominjemo tim pre što je takav odnos jednog donatora netipičan u našim okolnostima.

Na kraju, nadamo se da su ove četiri tribine odškrinule neka vratanca u glavama i srcima ljudi koji su imali priliku da o njima čitaju ili ih direktno prate, ali i neka vrata koja vode u još dublje i mnogo bolnije procese otvorene pitanjima "Gde sam bio/la i šta (ni)sam činio/la?", ali i "Kako dalje posle svega?"

Ko će prvi

Kada kažemo trajan mir mislimo na stanje društva u kome postoji socijalna pravda, u kome nema diskriminacije ni po kom osnovu, niti govora mržnje, ili ukoliko ih i ima oni nisu opšte društveno prihvaćeni. Govorimo o stanju društva u kome svaki pojedinac/ka ima osećaj pripadnosti, prihvaćenosti i sigurnosti i ima pravo na svoj identitet. Takvog mira na ovim našim prostorima nema. Ne možemo da očekujemo da nam takav mir "donese" bilo ko spolja, niti da ga "uvedu" vladajuće strukture. On se gradi odozdo, od strane građana i građanki koji su svesni odgovornosti koje imaju za društvo u kome žive i opredeljeni su da aktivno deluju protiv nepravde i diskriminacije, u saradnji sa vlastima i institucijama.

Jedna od velikih prepreka ka izgradnji trajnog mira u društvima zemalja bivše Jugoslavije je opšta viktimizacija tih društava. Ta viktimizacija je uglavnom višestruka, a najčešće postoji na tri nivoa: ljudi se osećaju kao žrtve "onih drugih" sa kojima su bili u ratu (neretko se ti drugi okrivljuju ne samo za rat, već i sve posledice rata koje postoje: teška materijalna situacija, veliki broj izbeglih i raseljenih lica, uništena privreda, porast kriminala i nasilja u društvu, itd). Zatim tu je i osećaj žrtve, odnosno bespomoćnosti i zavisnosti u odnosu na "svoje" političare (neretko se može čuti "Šta mi tu možemo, kad se zna ko nam kroji kapu."), a potom i na svetske sile ("Mi smo samo zamorčići njihovog eksperimentisanja."). Uloga žrtve je jedna od udobnijih uloga, kako nas ona oslobađa bilo kakve odgovornosti: za sopstvenu sudbinu (jer na nas utiču sva tri navedena nivoa), ali i za društvo u kome živimo (jer "zna se ko nam kroji kapu"). Jasno, držeći se tih ukopanih uloga žrtve ništa se suštinski na ovim prostorima neće promeniti.

Otvaranje priče o odgovornosti za rat i sve ono što se događalo nama i oko nas, povlači otpor prema suočavanju sa odgovornošću. Čak i kada postoji svest o tome da odgovornost jeste na svima nama, dolazi do pitanja: A zašto mi moramo da počnemo prvi proces preispitivanju odgovornosti za prošlost?, "mi Srbi" ili "mi Hrvati" ili "mi Bošnjaci"... Iz takvog stava proizilazi da se trebamo stideti ako "počnemo prvi" sa tim procesom, umesto da se time ponosimo (mada je teško utvrditi ko je počeo, jer različite grupe i pojedinci/ke na tome rade već duže vreme na ovim prostorima). Suočavanjem sa svojom odgovornošću za prošlost pružamo ruku koja pravi prostor putu pomirenja, time dajući podršku i drugima da taj proces započnu.
Na poremećaj društvenih vrednosti upućuje da se kao patriotski vrednuje odlazak u rat u ime svog naroda, a antiratne akcije se nikako ne povezuju sa patriotizmom.
Ukoliko postoji svest o tome da je "naša strana" ili "neko u naše ime" počinio ratne zločine, jako često se oni opravdavaju jednostavnim: "Ali i drugi su ih činili". Za proces izgradnje mira smatramo jako važnim suočavati se upravo sa ratnim zločinima počinjenim "u naše ime". Da, i ti drugi su ih činili, ali to nije opravdanje. Hajde da prvo pogledamo čega sve ima u našem dvorištu, pa tek onda da kritikujemo komšijsko.

Jako važan korak ka međusobnom razumevanju, a time i ka putu izgradnje mira, je pružanje prilike ljudima da čuju kako je onim drugima, Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, Srbima, njima, sa kojim problemima se susreću, koje strahove imaju, čemu se nadaju. Te priče su često vrlo slične, često teške, a sasvim ljudske. Njima neizbežno dolazi do saosećanja i osećaja solidarnosti, demistifikacije i humanizacije neprijatelja ali i gubljenja predrasuda kako su svi oni isti, četnici, ustaše, balije.
Kako se, na primer, oseća jedan Albanac ili Albanka u Beogradu, gde su predrasude prema toj nacionalnoj grupi veoma jake, i neretko se može čuti kako su oni "divljaci", "prljavi", "samo se kote", kako im je krajnji cilj Velika Albanija? Kako se osećaju Hrvati/ce i Srbi/kinje u Sarajevu, kad mogu dobiti posao skoro samo kod retkih privatnika koji su isto tako Hrvati ili Srbi? Kako se osećaju sada malobrojni Srbi ili Goranci u Prištini, koji iz sigurnosnih razloga ne govore svoj maternji jezik na ulici? Kako se osećaju Bošnjaci u Banja Luci kojima se ne dozvoljava obnavaljanje Ferhadije, minirane tokom rata? Jedan osećaj svakako dele, a to je nedostatak sigurnosti, slobode izražavanja svog identiteta, perspektive, onoga što je potreba svakog čoveka.
U tim okvirima je veoma važna i javna diskusija o identitetima, posebno nacionalnim identitetima. Šta za nekog znači biti Srbin/Srpkinja, Bošnjak/Bošnjakinja, Albanac/Albanka, Hrvat/Hrvatica? Koje to vrednosti nosi sa sobom? Koje predrasude i strepnje?
Mi nekada jesmo živeli zajedno, ili smo živeli jedni pored drugih, ali nismo se poznavali. Bili smo zatrpani idejom "bratstva i jedinstva" po kojoj smo svi isti, i po kojoj je izražavanje svog nacionalnog ili verskog identiteta ili bilo suzbijano, ili bilo stvar lošeg ukusa. To međusobno nepoznavanje ili parapoznavanje je stvorilo prostor vrlo plodan za izgradnju mnoštva predrasuda jednih prema drugima.

Često ljudi koji imaju potrebu za izražavanjem nacionalnog identiteta bivaju poistovećeni sa nacionalistima. Ono što vidimo da nedostaje, a na čemu svakako treba raditi, je afirmacija nacionalnih identiteta kroz vrednosti koje oni nose sa sobom, a koje se ne zasnivaju na tome u kojim smo to sve bitkama pobedili, i u čemu su to sve drugi gori od nas, već se zasnivaju na blagu kultura koje nose sa sobom, a nikoga ne ugrožavaju ili nipodaštavaju.
Različito i nepoznato se uglavnom doživljava kao pretnja, čemu sledi distanciranje, umesto da se nepoznato upozna, da se komunicira i gradi sigurnost kroz međusobnu saradnju i poverenje. U javnosti se često "sopstvena" vojska prezentuje kao garant sigurnosti, dok susedi tu istu vojsku doživljavaju kao pretnju i odgovor na nju traže na isti način, daljim naoružavanjem. Trošenjem i tako malih državnih budžeta na vojsku se ugrožava sopstvena ekonomija, dolazi do socijalnog nezadovoljstva, povećanog stepena nasilja u društvu, stvara se plodno tle za ekstremizam, i tako se povećava šansa za zloupotrebu tih istih vojski. Krug se zatvara. Zvuči paradoksalno, nakon toliko ratova, da se militarizacija vidi kao put obezbeđivanja sigurnosti, ali i danas manjka alternativa ovom opšteprihvaćenom modelu. Čarobna formula ne postoji, ali taj alternativni put sigurno leži u komunikaciji i saradnji sa prvim susedima, čemu mora prethoditi izgradnja međusobnog poverernja.

Svakako, kao važan korak u procesu izgradnje trajnog mira vidimo i senzibilizaciju za nasilje u društvu i njegovu društvenu osudu. Pod tim podrazumevamo svest o tome da nasilje nije samo fizičko i direktno, kao što je udariti nekoga ili u većinski srpskom selu u Vojvodini baciti bombu na poslastičarnicu Albanca, već je i pretnja nasiljem nasilje, kao i diskriminacija, vređanje, nipodaštavanje. Nasilje je i kada vas u pekari u Sarajevu isprave da se kaže dvije, a ne dve; nasilje je i kada na pijaci u Skopju Albanka neće da proda svoj paradajz Makedonki. Nasilje je i to što se ne osećamo sigurno u mestima u kojima živimo.
Onog trenutka kada svi krenemo da osuđujemo nasilje, bez obzira ko i zašto bio žrtva tog nasilja, bez obzira ko i s kojim motivom je to nasilje počinio, tog trenutka možemo reći da smo poodmakli na putu ka izgradnji trajnog mira i da smo se svojski potrudili da sprečimo bilo kakav budući rat na ovim prostorima.