6yka.com
Sloboda zgražavanja
Vanja Ljujić  06.11.2005.

Kao neposredni povod za ovaj tekst, poslužio je sledeci događaj. Vlasnik, po zlu čuvene, turbo-folk televizije započeo je beskrupolozanu medijsko-klevetničku kampanju protiv uglednog beogradskog profesora političkih nauka Čedomira Čupića. Predstava koja se vec nedeljama odvija pred ravnodušnim očima letargičnog srpskog auditorija, mogla bi se na prvi pogled podvesti pod klasičan kulturološki sukob tipa "psi laju, karavani prolaze". Na žalost, čitava stvar je mnogo ozbiljnija od toga. Profesor Čupić je član Državne komisije za borbu protiv korupcije, a osoba koja ga na sva usta blati i pljuje je Željko Mitrović - jedan od bivših Miloševićevih ratnih profitera zbog kojih je ta Komisija i osnovana. Da priča bude apsurdnija, klevetnička i sramna retorika ratnog profitera (i vlasnika turbo-folk televizije) proglašena je od strane predstavnika vlasti za - slobodu izražavanja.

 Bjesomučno blaćenje jednog čoveka, ne može biti manifestacija bilo kakvog zakonom zaštićenog prava, pa ni prava na slobodu izražavanja. Blagonaklon i velikodušan odnos prema ideolozima zla, primitivizma i mržnje nas mogu vratiti u Zonu sumraka iz koje smo tako teško i mukotrpno iskoračili


Profesor Čupić je prilikom jednog intervjua rekao: "Ja mislim da smo mi zarobljenici jedne autoritarne političke kulture koje se tako brzo ne možemo osloboditi". Problem je upravo u tome što se autoritarnost i retrogradnost ne mogu lokalizovati na Miloševićeve ratno-hušacke i ratno-profiterske strukture. Radi se o opasnom diskursu, o primitivnoj formi političkog dijaloga koji se iscrpljuje u "balvan" ili "bager" diskvalifikaciji protivnika. U društvima sa nerazvijenom demokratskom kulturom, dijapazon ljudskih prava se iscrpljuje u zaštiti tzv. fizičke egzistencije, pa kleveta ne potpada pod definiciju "kršenja ljudskih prava". Takav se stav može braniti vanrednim stanjem, uslovima rata i sličnim ekstremnim situacijama u kojima su život, fizički integritet i sloboda do te mere ugroženi da borba za sopstveni opstanak ne ostavlja prostora za sofisticiranije mirnodopske privilegije kao što je elementarno ljudsko dostojanstvo. Medjutim, problem nastaje kada govor mržnje, kleveta i uvreda postane deo opšteg socijalnog i komunikacionog koda. Sloboda izražavanja u takvim situacijama često predstavlja paravan za beskrupulozne napade na ljudsko dostojanstvo.

S druge strane, zaštita ugleda ličnosti je legitimni interes svakog demokratskog društva. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima počinje rečima "sva ljudska bića su jednaka u svojim pravima i dignitetu". Evropska konvencija o ljudskim pravima govori o slobodi izražavanja kao o fundamentalnom, ali ne i apsolutnom pravu. U skladu sa Konvencijom, pravo na slobodu izražavanja obuhvata slobodu mišljenja kao i pravo da se primaju i prenose informacije i ideje bez ometanja od strane vlasti. Dalje se govori o ograničenjima koji se propisuju zakonom i koje su neophodne u demokratskom drustvu, između ostalog, i radi zaštite reputacije ili prava drugih. Evropski sud za ljudska prava naglasava da ova odredba ne sme biti pokriće za cenzuru; ali da se sloboda izražavanja ograničava u meri koja je neophodna da se "spreči, eliminiše i zabrani diskriminacija, govor mržnje i šikaniranje". Bjesomučno blaćenje jednog čoveka, ne može biti manifestacija bilo kakvog zakonom zaštićenog prava, pa ni prava na slobodu izražavanja. Blagonaklon i velikodušan odnos prema ideolozima zla, primitivizma i mržnje nas mogu vratiti u Zonu sumraka iz koje smo tako teško i mukotrpno iskoračili. (Ja zadržavam pravo na slobodu zgražavanja).


Copyright © 2006 Centar za informativnu dekontaminaciju Banja Luka. Sva prava zadržana.