6yka.com Dr Branka Prpa - Kad je nešto trulo Vlatko Vukotić 06.11.2005.
"Snaga mladih uvek je bila i biće pokretač društva zato što mladi vide stvari mnogo dalje od onih koji pripadaju srednjoj generaciji. Srednja generacija je uvek sklona kompromisnim rešenjima, a ima i dozu konformizma koju mladi ljudi nemaju." "Iza ubistva Slavka Ćuruvije stoji država kao atentator i država kao terorista."
Prošle su dvije i po godine od ubistva vašeg supruga, uglednog novinara, Slavka Ćuruvije i godina dana od pada Miloševićevog režima. Vjerujete li da će naredbodavci i egzekutori biti kažnjeni, a pravna država, u pravom smislu, profunkcionisati?
Istoričarka Branka Prpa radi u Institutu za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Svoj naučni rad posvetila je proučavanju preporodnih ideja Srba u Dalmaciji te pogledima srpskih intelektualaca na Jugoslaviju u prvih desetak godina nakon njenog stvaranja. Zbog toga kaže da je doživjela ono što se istoričarima rijetko dešava, a to je da im predmeti istraživanja nestanu pred očima. Pripada onom krugu beogradskih intelektualaca koji su, riječima i djelom, bili dosljedni protivnici režima Slobodana Miloševića. Od početka stoji nasuprot ljudima koji su istog zanata kao i ona ali su svojim djelovanjem rasplamsavali sukobe i raskole. Sebe zove antropološkim optimistom koji i dalje vjeruje u dobro u ljudima. Bila je supruga poznatog novinara i novinskog izdavača Slavka Ćuruvije koji je ubijen na Uskrs 1999. godine u haustoru zgrade u kojoj su stanovali. Tvorac je koncepta Evropljanina, jednog od najboljih političkih magazina, koji je analitičkim i ozbiljnim tekstovima stekao, za kratko vrijeme, široku čitalačku publiku i našao se na udaru zloglasnog Miloševićevog Zakona o javnom informisanju. Insistira na tezi da nema dobrih i loših naroda, ali da ima sposobnih i nesposobnih elita. U istoriji odbacuje analogiju, a pokušava da shvati ljude u vremenu kada su se određeni događaji desili. Tvrdi da je biti istoričar naporan posao, jer arhive često pružaju nepregledno obilje dokumenata što sa sobom povlači višegodišnji rad. Tada se selekcija nameće kao logičan izbor. "Istoričar po prirodi svog zanata mora negde da selektuje dokumente ali to ne znači da to radi sa namerom da stvori lažnu ili po svom ukusu sliku jednog istorijskog događaja ili nekih istorijskih činjenica. Selektovanje istorijskih činjenica odnosno događaja s namerom da se stvori neka druga slika je nedopustivo u nauci i u istoriografiji se definiše kao falsifikat.", rekla nam je na početku razgovora za Buku Branka Prpa.
BUKA: Koje su pretpostavke za moralnu obnovu društva odnosno možemo li započeti taj proces, a da se ne suočimo sa istinom? Branka Prpa: Sa istinom se moramo suočiti zato što koliko god ona bila bolna to je jedini način da društvo ozdravi, a društvo ne može da ozdravi ako živi u laži ili fikcijama. Imati lažnu sliku sveta je karakteristika bolesnih ljudi i bolesnog uma. Sama ta činjenica najbolje govori o tome koliko svaki pojedinac i društvo u celini da bi uistinu bio zdrava osoba i društvo mora da ima pravu sliku o svetu ili o onome što se događalo u prošlosti.
Da li je dovoljan samo pad Miloševića ili je neophodno pod lupu staviti cjelokupnu matricu njegove vladavine da bi se u Srbiji na zdravim temeljima moglo krenuti dalje? Sasvim je normalno da nije uvek odgovoran samo jedan čovek. Bilo bi zaista smešno i neozbiljno kada bi tvrdili da se odlaskom Miloševića i sudskim procesom protiv njega svi problemi rešavaju. U nečemu što je bio rat i što je bio taj režim učestvovalo je jako mnogo ljudi. Naravno, svi oni ne mogu da odgovaraju jer je to prosto fizički nemoguće ostvariti, ali sigurno da oni koji su najodgovorniji u celom tom sistemu jedne vladavine moraju na neki način odgovarati, krivično, moralno ili politički.
Pojasnite nam Vašu tezu o odgovornosti elite, to jest da se ništa ne bi moglo desiti bez saveza elita. Upravo je to ono o čemu govorimo. Niko ne može da ostvari tu vrstu totalitarne vlasti, a da, s druge strane, ne stvori celi sistem savezništva da bi koncept jedne vlasti do kraja bio realizovan. Prema tome, vladavina Miloševića nije samo jedan oblik autoritarne vladavine nego je to pre svega jedan politički koncept koga su krajem osamdesetih podržali delovi političkih i intelektualnih elita. Tokom njegove vladavine se stvorio celi jedan sistem privilegovanih ljudi koji je profitirao i uzdigao se kroz podršku Miloševiću i uopšte kroz sistem koji je njegov režim uspostavio.
Treba li na pitanja o karakteru rata i odgovornosti za njegovo započinjanje odgovore čekati od istoričara ili se takvi odgovori ne smiju odlagati? To je prevashodno političko pitanje za sve one koji sebe žele da kvalifikuju kao demokrate i kao demokratsku vlast. Istoričari će se sigurno tim problemom jugoslavenskog rata profesionalno baviti sa pozicija istorijske nauke. Sada je pitanje rata i odgovornosti za rat političko pitanje i pitanje demokratskih sistema koji se uspostavljaju nakon sloma onih aktera i onih sistema vlasti koji su taj rat izazvali i u kojem su učestvovali.
Hoće li Haški tribunal pomoći ili odmoći da srpski narod sa sebe skine etiketu o kolektivnoj krivici koju mu otvoreno ili prikriveno prišivaju pojedini krugovi? Ne postoji pojam kolektivne krivice i Hag nije uspostavljen da bi se sudilo narodu nego pojedincima. Ja smatram tragičnom činjenicu da su međunarodna zajednica odnosno Ujedinjene nacije morale stvoriti poseban sud da bi sudili onim akterima i onom pojedincima koji su zaista izvršili najteže zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata. Mislim da će nepovoljna slika o celom jednom narodu, i kod drugih i u svetu, prestati onog trenutka kada unutar zemalja budu formirani sudovi na kojima će odgovarati i biti suđeni pojedinci upravo zbog zločina. Takvi će sudovi prvi pomoći ozdravljenju prostora i konačno i zauvek definisati krivicu pojedinaca za rat, zločin i kršenje svih civilizacijskih normi, pa ako hoćete i hrišćanskih.
Možemo li iz današnje perspektive, kako to neki čine, povlačiti paralelu između Garašanina, Pašića i Miloševića? Ne može da se izjednači koncept Garašanina i vlasti Slobodana Miloševića. Naime, radi se o Načertaniju, o jednom projektu, jednom mišljenju Srbije artikulisanom u 19. veku koji je težio ka tome da ujedini srpski narod u okviru jedne jedinstvene nacionalne države. Takvi projekti u 19. veku su legitimni projekti. To je nešto što je tendencija kod svih evropskih naroda koji nemaju nacionalnu državu. Prema tome, on se ni po čemu, u tom smislu, ne razlikuje od ostalih, čak i nacionalnih projekata južnih Slavena npr. Hrvata. Međutim, takvi projekti i nacionalni programi iz 19. veka su se upotrebljavali odnosno zloupotrebljavali u vremenu raspada Jugoslavije. Oni su oživljeni, kao politički projekti, onog trenutka kada jugoslavenska država više nije postojala. Notorna je činjenica da je srpski narod prvi put u svojoj istoriji bio ujedinjen u jednoj državi, a ta država se zvala Jugoslavija. Onog trenutka kada se ta država raspala srpski narod više nije imao mogućnosti, a da pri tome ne dođe u sukobe sa drugim narodima, da se nađe pod jednim, da tako kažem, jedinstvenim državnim krovom. Zato je velika odgovornost političkih elita u Srbiji zbog čega su pristali i išli u disoluciju jugoslavenske države i zašto su neki govorili da je Jugoslavija omča oko vrata srpskom narodu. Zapravo, Jugoslavija je bila jedina mogućnost da srpski narod živi u okviru jedne jedinstvene države.
Znači li to i da Jugoslavija, kakva je postojala do 1991. godine, nije bila utopija nego prirodna realnost? Jugoslavija je bila prirodna tvorevina. Dakle, ona nije versajska tvorevina u smislu jedne nametnute državne tvorevine nego je jedna prirodna tvorevina u kojoj se integrisao narod. U pitanju je jedan prostor koji je inače prethodnih vekova stalno međusobno komunicirao, u kojem ljudi govore istim ili vrlo sličnim jezikom i u kojem su povezani na način trgovine, kulture itd. Prema tome, jugoslavenska država je bila prirodan zahtev tih naroda. Dokaz da je to bilo živo tkivo vidi se i u činjenici što je u svom raspadu toliko krvarila, jer kad je nešto trulo onda nije krvavo. More krvi koje je pratilo njen raspad potvrđuje da je nasilno i neprirodno komadana.
Kako ste doktorirali na temu "Jugoslavija kao moderna država u viđenju srpskih intelektualaca 1918-1929.g.", možete li načiniti poređenje intelektualaca tog vremena i srpskih intelektualaca s kraja osamdesetih i u devedesetim godinama 20. vijeka? Srpski intelektualci su bili ljudi odnosno oni najugledniji među njima koji su direktno učestvovali u stvaranju jugoslavenske države, ne samo kao pojedinci, na način političke podrške i naučnog obrazloženja jugoslavenskog koncepta, već i kao direktni članovi jugoslavenske delegacije na konferenciji mira u Parizu. Tako je npr. Jovan Cvijić napisao knjigu Balkansko poluostrvo kojom je pred međunarodnom zajednicom kao antropolog-geograf naučnim faktima potvrđivao granice Jugoslavije, zatim Aleksandar Velić, čuveni filolog, koji je takođe u istoj funkciji bio na pomenutoj konferenciji i niz drugih srpskih naučnika odnosno intelektualaca. Ono što karakteriše srpske intelektualce u prvim decenijama 20. veka u odnosu na neke s kraja tog veka, pored činjenice da su doktorske titule stekli na najuglednijim evropskim univerzitetima, jeste i da su imali bolju vrstu komunikacije sa Evropom. Jedan veliki broj srpskih intelektualaca s kraja 20. veka se zapravo provincijalizovao i kada su u pitanju ideje reterirao. Zaista mogu, kao istoričar, da tvrdim da su srpske intelektualne elite s početka 20. veka po svom kvalitetu i po svojoj težini bile u punom smislu te reči prave evropske intelektualne elite.
Početak 20. vijeka karakteriše i značajno organizovanje mladih na Balkanu u borbi za nacionalno oslobođenje. Ima li sličnosti između njih i pokreta Otpor, stotinjak godina poslije, ili je to samo dokaz da su mladi pokretači promjena? Revolucionarna omladina s početka 20. veka ostvarila je vekovni san južnih Slavena. Zapravo, srušila je jednu veliku, staru i moćnu monarhiju. Snaga mladih uvek je bila i biće pokretač društva zbog toga što mladi vide stvari mnogo dalje od onih koji pripadaju srednjoj generaciji. Srednja generacija je uvek sklona kompromisnim rešenjima, a ima i dozu konformizma koju mladi ljudi nemaju. Doduše, mladost je koji puta i suviše radikalna i treba ju u nečemu i zaustavljati. Međutim, mislim da je pokret Otpor kao omladinski pokret bio jedan od najvažnijih političkih pokreta koji je mlade ljude, ovoga puta u celoj Srbiji, angažovao i uključio u politički život. Posle te vrste participacije mladih ljudi u političkim zbivanjima i u društvu u celini Srbija više nikad ne može biti ista.
Koordinator ste projekta "Tranzicioni proces medijske sfere" beogradskog Media centra i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Iz te perspektive kako ocjenjujete medijsku sliku Srbije godinu dana poslije petooktobarskih dešavanja? Da li vaša ostavka na članstvo u Upravnom odboru RTS-a znači da još uvijek sve karte nisu na broju? Normalno da nisu. Prosto se radi o tome da je prostor za nešto što se zove sloboda novinarstva i sada, u principu, ograničen prostor gde se u političkim borbama pokušavaju iskoristiti mediji. To, naravno, može da se radi. U svetu imate novine koje na ovaj ili onaj način podržavaju ovu ili onu političku opciju. Ali postoji medijska sfera gde to ne sme da se radi, a to je javni servis. U elektronskim medijima to ne sme da se radi i to su evropski standardi. Nismo mi to sada izmislili kao nekakvu posebnu formulu nego je reč prosto o principu kojeg ćemo poštovati ili ne. Prostor slobode je uvek nešto što morate osvojiti i što vam nije servirano na tacni. Dakle, novinarima u Srbiji predstoji borba za osvajanje prostora slobode kojeg novinarstvo mora da ima u demokratskom društvu.
Recite nam nešto o projektu Moderna i srpski nacionalni identitet u 20. vijeku koji Vi vodite. Šta mu je cilj? To je projekat koji radimo Borka Pavičević, koja vodi Centar za kulturnu dekontaminaciju, Ana Miljanić kao dramaturg i ja kao idejni kreator. Projekat je zapravo pokušaj da se u rekapitulaciji i redefiniciji ideja 20. veka, kada je ceo vek prošao, pokuša odgovoriti na pitanje šta je to srpski nacionalni identitet prosto zato što je identitet uvek konfliktna kategorija. Ja sam pokušala da dokažem, i mislim da sam u tome uspela, da postoje razni oblici identiteta. Tako se naravno može govoriti o nemanjićkoj Srbiji kao vrlo važnom segmentu srpskog nacionalnog identiteta, ali treba takođe da se govori o tome da u 20. veku postoje elite koje odbacuju taj identitet i stvaraju nešto što je moderni evropski identitet Srbije. On je iskazan upravo kroz koncepciju moderne u okviru političkih ideja, umetnosti, arhitekture itd. Dakle, mi smo obuhvatili sve oblasti razvoja društva i modernu provukli kao crvenu nit s početka do kraja 20. veka. Moderna je ta crvena nit koja jedan dio intelektualnih, umetničkih i političkih elita povezuje u jednu celinu i veoma važan element srpskog nacionalnog identiteta. Upravo taj element se odbacuje u tim konzervativnim i, navodno, patriotskim interpretacijama nečeg što je identitet jednog naroda.
Prošle su dvije i po godine od ubistva vašeg supruga, uglednog novinara, Slavka Ćuruvije i godina dana od pada Miloševićevog režima. Vjerujete li da će naredbodavci i egzekutori biti kažnjeni, a pravna država, u pravom smislu, profunkcionisati? Rešenje upravo tog slučaja će pokazati da li je država Jugoslavija odnosno Srbija pravna država, da li možemo govoriti o vladavini prava i da li će to biti demokratska država u kojoj više nikad neće biti moguće da ljudi budu ubijani zbog svojih političkih ideja. Prema tome, rešavanje tog slučaja nije moje privatno pitanje. To je pitanje budućnosti Srbije, jer iza ubistva Slavka Ćuruvije stoji država kao atentator i država kao terorista. Upravo izgrađivanje jednog drugog profila države i jedne druge prirode države čini mi se obavezujuće kada se govori o tom slučaju.