“Nismo odgovorili na bazična pitanja – kakvo društvo hoćemo, građansko ili revolucionarno, vladavinu prava ili prevrate koji se stalno dešavaju sa nekim razlogom, da li vodimo brod na Istok ili na Zapad. Vrtimo se u krug i što brže idemo, to se brže vraćamo na početak. Sada smo suočeni sa sličnim pitanjima koja smo imali i početkom prošlog veka, ali u mnogo nepovoljnijim geostrateškim okolnostima. Sad je problem veći nego ikada. U svojim istorijskim prekretnicama Srbija se hranila useljavanjem stanovništva, ljudskog kapitala. Da bi prebrodila sve istorijske zablude, prvog rata, drugog rata, partizana, četnika, Srbija je mogla da računa na veliki rezervoar priliva ljudskog, finansijskog, i svakog drugog kapitala. Sada prvi put od imigrantske zemlje postaje emigrantska. Prosečna starost raste, jer se iseljavaju ovi sa 30, 40 godina, a smanjuje se očekivano trajanje života… To je kao kod čoveka kad se sistolni i dijastolni pritisak spoje – reanimacija je uzaludna i poslednji može da ugasi svetlo. Ljudi misle da se to ne može desiti. Može! Nestali su veliki narodi koji su obeležili ljudsku istoriju. Mi smo mali narod, mi samo o sebi mislimo to što retko ko o nama misli. Zato sad protestuju ljudi koji traže da znanje i kompetentnost dobiju prevagu nad lojalnošću i podaništvom. Da ne progonimo talente a uvozimo rijaliti programe. Da đaci Matematičke gimnazije, studenti ETF-a, doktori… ostanu, a da se prestane sa fabrikovanjem lažnih diploma. Traže nadu da im se deca vrate ili da ne odu.”
(NIN, 21. 2. 2019. godine)