Milan Mika Aćimović, svestrani banjalučki umjetnik sa trenutnom adresom u Beogradu, ubrzo ide u Beč da diriguje Bečkoj filharmoniji.
Milan je rođen 1982. godine, a u njegovoj biografiji stoji da je profesionalni dirigent, pijanista, kao i orkestarski i horski izvođač. Do sada je nastupao u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Njemačkoj, Kini, Sloveniji, Austriji, Italiji, Francuskoj, Rusiji, Slovačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Brazilu, Španiji, Holandiji i Danskoj.
Tokom godina bio je aktivno uključen u mnoge projekte vezane za muziku, a publici je najpoznatiji kao jedan od članova benda „Sopot“.
Nakon preseljenja u Beograd, radi kao audio inžinjer u kulturnom centru “GRAD”, predsjednik je i šef dirigent u gradskom horu Beograd, ton majstor “Vasil Hadžimanov banda” i grupe “Marčelo i napeti kvintet”. Pored ovoga, klavijaturista je i vokal u bendu “Đorđe Miljenović”.
Sa Milanom za portal BUKA razovaramo o odlasku u Beč, bavljenju muzikom, preseljenju u Beograd, banjalučkoj muzičkoj sceni i drugim temama.
Milane, imaćeš veliku čast i priliku da radiš sa Maestrom Shulzom i da diriguješ Bečkoj filharmoniji. Kako je došlo to toga?
Da, imaću čast, upravo tako! Maestro Shulz je samo jedan od 4 profesora sa kojima ću raditi u sklopu ovogodišnjeg predavanja na “Vienna Summer festival” uz orkestre Bečke radio-televizije i Bečkom filharmonijom. Privilegija je što ćemo iz prve ruke posmatrati kako maestro radi sa orkestrom, ali i dobiti direktnu priliku da stojimo ispred jednog takvog orkestra. Konkurs za učešće i polaganje prijemnog ispita za ovaj masterclass studije je bio internacionalnog karaktera i po nekim nezvaničnim informacijama saznao sam kroz komunikaciju sa vodičima kampusa i programa da se prijavilo preko 800 kandidata iz cijelog svijeta, ali je primljeno samo po pet studenata u četiri klase koje vode četiri maestra, a to su: Christian Shulz, Gergely Shugar, Simeon Pironkoff i Dr. Archie Birkner. Aplikacija za prijem na ovaj “condacting institute” je dosta obilna i zahtjevna. Morao sam poslati standardno svu traženu dokumentaciju uz CV, kao i video materijale na kojima se vidi kako radim i dirigujem unutar ansambla. Uz sve to je bilo neophodno i da napišem motivaciono pismo i da pošaljem preporuke od strane naših profesora dirigovanja. Dobio sam preporuke od naših istaknutih umjetnika i dirigenata, a to su Bojan Sudjić, šef simfonijskog orkestra RTS-a i Darinka Matić Marović, nekadašnji rektor univerziteta u Beogradu, kao i dekan Muzičke akademije u Beogradu.
U kojoj fazi je tvoj odlazak u Beč? Kada ideš tamo, koliko dugo ćeš ostati?
Pripreme za predavanje su već odavno počele i svakodnevno radim na partiturama koje sam dobio za dirigovanje u sklopu ispita koji su javnog tipa, a za vrijeme koncerata koji će se održavati u zatvorenim i otvorenim lokacijama kao što su: Folksteatar, Muzikferajn, Opera house, dvorac Šenbrn i druge. Svi nastupi će se snimati video i audio aparatima. Moj prvi susret sa orkestrima i rad sa njima počinje 9 juna i traje do 1 jula. Prvi koncert od dva na kojima ću imati privilegiju da dirigujem ispred tako renomiranih ansambla je krajem juna, još čekam na potvrdu finalnog datuma. Ove masterclass studije se nastavljaju u dogovoru sa profesorima u oktobru i februaru 2019. godine. Njihov način rada je takav da se u prvom bloku predavanja radi na klasičnim kompozicijama klasičnih autora, druga faza su savremeni kompozitori i finalna faza je da preuzmemo od kolega sa instituta za kompozicije, tj neko od njihovih tek napisanih djela i da ih premijerno izvedemo. Smisao kompletne edukacije da se napravi mreža muzičara raznih profila od solista, preko kompozitora do dirigenata.
Pokrenute su neke kampanje da se prikupi novac za tvoj boravak u glavnom gradu Austrije, imajući u vidu da je tamo sve skupo. Možeš li nam reći nešto više o tim kampanjama i na koji način ljudi mogu podržati tvoj rad?
Da, pokrenuo sam to zajedno sa mojim drugarima, ali realno pomoć koju možete dobiti je samo od ljudi koji vas zaista vole, podržavaju i poštuju. Za sada nisam prikupio ništa specijalno osim od ljudi za koje kažem da su već direktno pomogli u sklopu svojih mogućnosti od recimo 10eur do 30eur, ali moram da se zahvalim prijateljima i saradnicima iz “PIN” udruženja koji su prisustvovali mojoj prvoj dobrotvornoj večeri i darovali me sa najvećim iznosom do sada, hvala im od srca! Obratio sam se svim ministarstvima u RS i SRB kao i na adrese predsednika, premijera i gradonačelnika, ali nikad nisam dobio povratnu informaciju ni od koga, osim da mi je jedno ministarstvo odgovorilo putem mail-a da postoje protokoli i konkursi i da mi ne mogu drugačije pomoći. Problem je taj što su konkursi već prošli sada kada meni treba, a ako apliciram na neke buduće, moj zahtjev neće biti validan jer mi je školovanje već počelo, tako da, razumijem i njih, ali sistem je jako komplikovan i nije susretljiv. I dalje se nadam da će me neko od njih kontaktirati sa pozitivnim informacijama jer njihovo malo meni znači mnogo i sve. Dobio sam poziv da gostujem na nekim televizijama i tu priliku ću iskoristiti da kažem kome sam se sve obratio i u kojoj sam finansijskoj situaciji. To podrazumijeva da napuštam svoj redovan posao na jedan period i hiljadu drugih stvari, a računi mene neće napustiti, tako da nije lako.
Šta za tebe znači odlazak u Beč i sve ono što je planirano da radiš, koliko će ti to pomoći u karijeri?
Za mene je ovo još jedna stepenica u obrazovanju i velika životna prilika. Bukvalno, životna prilika. Ako sve prođe kako planiram, onda će nakon ovog usavršavanja da dođe do drugih internacionalnih saradnji kako sam institut kaže i kako se obavezuje da će svi studenti dobiti priliku da rade sa najboljim orkestrima i da dobiju najbolje savjete i diplome za dalja umjetnička dostignuća. Nakon Beča, vraćam se u Beograd i pravim muzičku revoluciju sa novonastalim orkestrom Balkanto i gradskim horom Beograda, to vam obećavama, čuće se!
Foto: Privatna arhiva
Kako je došlo do odluke da se preseliš u Beograd? Koliko je to promijenilo tvoj život i muzičku karijeru?
Stigla me muka i nezadovoljstvo da budem iskren. Koliko god sam tražio neki smisao u muzici nije išlo. U jednom momentu sam se potpuno posvetio radu sa klavirima kao sertifikovan klavir štimer sa željom da radim pri našim institucijama koje imaju klavire. Jedina osoba koja mi je pomogla i odmah me angažovala je profesor Nemanja Savić za rad u muzičkoj školi. Problem je taj što ne može da se živi od servisiranja klavira jednom godišnje. Realno je trebalo da radim i na Akademiji umjetnosti kako bih ispunio radne sate i kako bi sve dobilo na smislu, ali određeni ljudi sa Muzičke akademije su učinili sve da ne dobijem taj posao i danas sam im zahvalan na tome. Da nije bilo tih ljudi, podcijenio bih sebe i radio za njih male ljude. Sada je druga priča, prevazišao sam ih u mnogo čemu i umjetnički se ostvario daleko više od njih. Sve se plaća, sve se vraća. Mnogo sam vremena i novca uložio da izučim zanat i da završim isti u Bosendorfer fabrici, čak sam postao glavni izaslanik za područje Bosne i Hercegovine od strane Steinway & Sons fabrike iz Hamburga od strane njihovog direktora, za šta imam svu pečatiranu i potpisanu dokumentaciju, to isto nikoga nije zanimalo, ali opet, Steinway u BiH, daleka budućnost, mada, kupi se nekad jedan u 50 godina. Moram da spomenem da sam sa druge strane imao divnu saradnju sa Muzejom savremene umjetnosti RS, Muzejom RS, Narodnim pozorištem, mnogim osnovnim školama u Banjaluci itd.
U Beogradu su se desile sve stvari o kojima sam sanjao. Radio sam kao audio tehničar i ton majstor sa raznim autorima kao što su: Vasil Hadžimanov, Bisera Veletanlić, Miško Plavi, Laka i Mirela, Kanda, Kodža i Nebojša, Jelena Jovović, Ivana Vukmirović (MANIVI), Marčelo i napeti kvintet, Zemlja Gruva, Di Luna blues band, Obojenim programom i gradskim horom Beograd, sa raznim jazz ansamblima koji su ogranak Big benda RTS-a itd. Sada sviram sa Đorđem Miljenovićem aka Wikluh Sky u njegovom bendu.
Kako bi uporedio bavljenje muzikom u Banjaluci i Beogradu? Može li se uopšte to porediti?
Može se uporediti, ali nije ista atmosfera kada se izađe na ulice i među ljude. Beograd nudi sve i svašta, dok Banjaluka ima samo pojedince koji se cimaju oko muzike i publiku koja ispoštuje neke stvari. Banjaluka ima SOPOT, Tanker, Vanju Mišić, Rock Simfoniju, Combain kvartet, Shizomantru, izvinjavam se sad nekima koje nisam spomenuo. Banjaluka ima i neke super projekte koji više, nažalost, ne postoje. Banjaluka ima veliki problem, strašan problem, a to je hate, mržnja između ljudi. To me je najviše nerviralo i iz tog razloga sam sa zadovoljstvom otišao za Beograd. Zapravo je svuda manje-više slično i ima problema, bitno je kako se postaviš i koju ulogu prihvatiš.
Već si dobio i neke ponude za daljnje usavršavanje kada je muzika u pitanju. Možeš li nam u ovom trenutku reći nešto više o tome?
Da, dobio sam jednu konkretnu ponudu za nastavak studija na Moskovskom konzervatorijumu. Čekam da dobijem ostatak informacija koji je period u pitanju i šta fakultet nudi jer trenutno svaki moj odlazak iz Beograda je u prevodu veliki trošak. Ako odem, gubim posao i platu, plaćam stan u kojem ne živim i račune koje dolaze pa dolaze. Ako nije puna stipendija u pitanju, teško da ću moći bez sponzora i ljubitelja kulture koji žele da pomognu moje usavršavanja.
Imajući u vidu da si svestran muzičar, šta je za tebe muzika, koji dio bavljenja muzikom ti najviše znači?
Jao, ne znam. Umorio sam se od toga što radim na 5 frontova, dirigent, klavir štimer, DJ, klavirista, prateći vokal u bendu i tonac, a nikako da se dostigne neka solidna i normalna plata. Niko ne želi da te prijavi, sve se radi za dnevnicu ili po ugovoru o dijelu i tako trčeći na sto strana ima i sto troškova. Možda treba da radim manje stvari i stvaram tako manje troškova, ne znam. Želim da se bavim dirigovanjem i da radim sa horom i orkestrom, to mi trenutno najviše prija.
Koliko je teško u današnje vrijeme probiti se u svijetu muzike, naći svoje mjesto, istaći svoje ime?
Nekome je to prirodno naklonjeno, dok neko drugi mora da se muči i radi na silu. Shvatio sam isto tako da na silu nema smisla raditi. Raditi na silu i biti požrtvovan nije isto, tako da naporan rad poštujem i duboki naklon svima koji su vrijedni, ali ovi što rade na silu su u teškim mukama.
Ili jesi ili nisi. Nema tu šta da se doda. Kilometraža je u ovom poslu i zanatu najvažnija stvar da umjetnik bude potpuno u kontroli svega što mu se dešava. Umjetnik mora da pređe igricu, sve do kraljice, mnogi ne mogu da pređu ni prvu tablu. Isto tako problem nas Balkanaca je što mislimo da sve znamo i da smo najbolji u fazonu ja ću sve sam komponovati, ja ću sve dizajnirati, ja ću sve medije kontaktirati, ja ću ovo, ja ću ono.. Ne može to tako, ustvari može, ali rezultat je loš.
Ti aktivno radiš i sa poznatim bendovima, šta na taj način svakodnevno učiš „na terenu“, da tako kažemo?
To su sve sjajni ljudi sa kojima danas to više nije samo saradnja. Mi se družimo i privatno, znamo jedni drugima članove porodica i to je, zapravo, najveće blago i radost kada znate da ste postali nečiji pravi prijatelj za života. Na kraju krajeva, kroz druženje se bavimo raznim temama, muzika nije jedini prioritet. Moram istaći da najviše poštujem rad i predanost Vasila Hadžimanova i Đorđa Miljenovića, jedan je primjer za svakog momka, a drugi je neukrotiv.
I za kraj, kada je banjalučka muzička scena u pitanju, šta bi izdvojio, ko je po tebi značajno ime?
Već sam rekao nešto o tome, ali želim da istaknem da su profesori Nemanja Savić, Arsen Čarkić, Petar Topalović i Mladen Matović najviše učinili za muzičku i umjetničku kulturnu scenu grada Banjaluke kada se sve sagleda.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević
