Mediji u RS nisu slobodni

Sa profesoricom Tatjanom Tapavički-Duronjić koja predaje na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci na odsjeku žurnalisitika razgovarali smo o slobodama, odnosno, neslobodama medija u RS i pokušali smo dati kratak pregled stanja u toj sferi.

Maja Isović / 03. Maj 2014

BUKA : Možete li nam dati kratku dijagnozu medija u RS, da li su po Vama oni u RS slobodni ili ne?


Tatjana Tapavički-Duronjić: Prema mom subjektivnom mišljenju mediji kod nas nisu slobodni i primećuje se visok stepen uticanja politike na medije, a to se najviše vidi u sadržaju i medijskoj produkciji. Da li mediji mogu egzistirati u takvom okruženju je jedno kompleksno pitanje koje je mučilo sva društva, a tendencija države da više ili manje vrši uticaj na medije je postojala od samog formiranja medija. Na našim prostorima može da zabrinjava stepen uticaja države na medije i ono po čemu se društva danas razlikuju jeste upravo činjenica da li ima više ili manje slobode medija, odnosno, većeg ili manjeg državnog uticaja na iste. Čini mi se da u posljednjih deset godina, a pet izrazito, mediji gube bitku da budu što samostalniji.

Kako komentarišete slučaj bivšeg predsjednika RS Dragana Čavića i njegovo izbacivanje iz Senata RS, jer je iznosio kritične stavove na račun vlasti?


Politika je jedan čudan konglomerat i ona nikad nije bila sfera društva u kome je cvetala pravda i moral, a ono što mi vidimo u medijima je samo vrh ledenog brega koji je politička sfera spremna da iznese u javnost. Međutim, treba naglasiti da bilo kakav nelegitiman čin od bilo koga da dolazi nije dobar i pokazuje stepen nedemokratičnosti i treba da podleže društvenoj odgovornosti.

Kakav je Vaš stav o takozvanom “ratu” određenih medijskih kuća, javnih servisa, dok sa druge strane imamo probleme o kojima slabo pričamo, na primjer, penzioneri u sve većem broju prose po lokalnim kafićima, osnovne životne namirice i režije poskupljuju, a plate ostaju iste ili se smanjuju i to se predstavlja kao normalno, jer da nije tako bilo bi neke kritike?

Ako “rat” vodimo dozvoljenim i moralnim sredstvima sa ciljem da budemo bolji, onda to nije problem i tad ulazimo u sveru takmičenja i možemo govoriti o razvoju. Pitanje je da li se ovde koriste fer sredstva ili ne, da li to nadmetanje donosi nekome korist i kome? Mediji su sredstava informisanja koji treba da vode računa o društvenom interesu, a ne o vlastitom, a kad privani kapital uđe u medije slika je potruno drugačija. Kad govorimo o našim medijima oni šalju poruku o jednoj društvenoj neozbiljnosti.

U razvijenim zemljama postoji odvojenost medija od politike i novinari nisu u tolikom strahu kad je riječ o kritici, međutim, kod nas nije tako. Kako to promijeniti?

Mi inače želimo da se poredimo sa velikim i najrazvijenim zemljama što nije dobro. Ja bih naglasila da su u razvijenim zemljama mehanizmi delovanja države na medije samo manje vidljivi, ali sigurna sam da postoje. Potrebno je naglasiti da u našim medijskim kućama većinom rade novinari koji nisu obrazovani za tu sferu rada i studenti koji koji se koriste kao jeftina radna snaga, dok u Americi 70 % novinara ima završen master studij i govore dva starna jezika. U našim medijskim kućama, po mojim saznanjima koje dobijam od svojih studenata, ne vodi se računa o novinarima, on je neko ko nema pravo da pita i bez prava da mu kaže da mu nešto ne odgovara i to je višegodišnji probem medija i ne znam kako ga rešiti bez jednog buđenja medija iz tog stanja. Do toga će morati doći, jer medijske kuće sve više gube publiku i njihovo poverenje. Kad čujete neki viši nivo kritičke misli prosto se začudite, a  to je nešto što odsustvuje sa ovih prostora.

Ukoliko ne postoji sloboda novinarstva ne može se raditi ni na razvoju demokratije, a nema ni oblikovanja društvene svijesti. Na kakvom je stadiju naše društo u tom procesu?


Svo vreme sam pokušala da izbegnem pričanje o društvenoj svesti, jer od stepena društvene svesti zavisi stepen individualne odgovornosti i obrnuto. Situacija kod nas govori o odsustvu visoke individualne svesti i odsustvu kritičke javnosti. Na ovim prostorima vlada palanački duh, a palanka je kao živo blato i ne pušta dok vas ne povuče na dno. Svaki pokušaj da se uzdignete iznad prosečnosti je problem u palanci, a taj duh nas je uhvatio u čvrst zagrljaj kojeg ne možemo da se oslobodimo. To znači da nema kritike, velikih ljudi, visokog morala i to je prostor za razna nedemokratska delovanja i manipulaciju.

Kolika je odgovornost akademske sfere kada je kritika društva i vlasti u pitanju, jer čini se da su se oni uljuljkali u svoje profesorske stolice i, uz nekoliko izuzetaka, samo šute i nemaju doticaja sa realnošću?

U pravu ste. Akademska zajednica jeste pasivna, a to nije dobro, jer bi ona po nekoj definiciji da bude predvodnik i da daje ideje. Iz akademske zajednice ozbiljna društva dobijaju modele društvenog ponašanja, a to je nešto što bi mi kod nas morali da promenimo. Ja recimo nemam problem sa tim da iskoračim i ne znam šta se dešava sa drugima koji to ne žele. Možda postoji određen strah od izolacije, jer je prva posledica hrabrog istupanja društvena i intelektualna izolovanost i onda ne možete da delujete. Međutim kad govorimo o tome odvojila bih duh akademske zajednice i medijske izvore. Medijski izvori su isključivo problem medija, jer oni su ti koji treba da odaberu izvor, a često se radi po rutini i bez želje da se nađe alternativno mišljenje.

Putem kojih medija se vi informište i kojim medijima vjerujete?

U mojoj porodici se oduvek čitala beogradska Politika i novosadski Dnevnik. A znam da ste me pitali sta čitam u Banjaluci, pa ću vam iskreno odgovoriti da čitam kako kad. Nekad pogledam Nezavisne novine, nekad Glas Srpske ili Blic, a ono što mogu da primetim da u svim našim novinama nedostaje jesu analitički žanrovi. Često pročitam komentare gde novinari iznose svoje mišljenje, a komentar se piše samo na bazi činjenica, pored toga primjećujem da se jezik banalizuje, način izražavanja je pojednostavljen, suviše je klišea i žanrovi se često prepliću. Ne znam kad sam kod nas videla ozbiljan članak gde imate puno gledišta i aspekata. Tek kad se analitičnost unese u medije, možemo govoriti o napretku u medijima, a do tad imamo obično administartivno novinarstvo i izveštavanje sa sednica. Na kraju, kako se javnost odnosi prema medijima to možemo videti iz njihovog rejtinga i iz tiraža.

 

BUKA Arhiva

 

 

 




Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.