Makedonsko Sobranje je početkom godine jednoglasno promijenilo ustavno ime u Republika Sjeverna Makedonija. Uskoro ih čekaju i predsjednički izbori, a prije nepune tri godine ova zemlja bila je primjer građanskog jedinstva, masovnih protesta i bunta, kada je srušen omraženi režim Nikole Gruevskog i Saše Mijalkova, šefa tadašnje tajne makedonske službe i bratanca Gruevskog.
Koliko su ovi događaji promijenili Sjevernu Makedoniju, da li je došlo do značajnijih socio-ekonomskih reformi ili onih u pravosuđu, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, kakva je budućnost Prespanskog sporazuma, te kako žive obični građani, neka su od pitanja koja smo postavili Biljani Vankovskoj, profesorici na Filozofskom fakultetu u Skoplju i ekspertici za mirovna pitanja.
Na samom početku razgovora, Vankovska kaže da su razumni ljudi oduvijek znali da se istinski problemi države ne nalaze u imenu, nego unutar sistema koji je nefunkcionalan, gdje su elite korumpirane, administracija glomazna i nesposobna, ekonomije kao da i nema, itd. Dakle, ništa se nije promijenilo u ovim kritičnim oblastima, dok su se stvari i te kako pogoršale unutar društva, koje je sada podjeljenije nego ikada.
„Ako smo nakon 2001. godine, pa i prije, brinuli o međuetničkim tenzijama, sada su u prvi plan došle intraetničke tenzije, između samih Makedonaca. Jugoslavija se raspala i svi konflikti koji su se vodili nakon toga su bili u suštini identitetski, i vidjeli smo na što su ljudi i grupe spremne u ime identiteta. Makedonija je unikatna u ovom kontekstu, jer je do nacionalnog inženjeringa došlo putem odluke vladajuće kaste, koja se oglušila o glas građana izražen na referendumu 30.09.2018 godine. Nakon toga je sledila ustavna reforma, putem skandaloznog skupljanja dvotrećinske većine, tako da su poslanici opozicije bili pušteni iz pritvora da bi glasali, dobili su amnestiju za dešavanja iz 27.04.2017., a i krivični zakonik je promenjen kao ustupak u ovom pravcu. Ako je ustav svojevrsni društveni sporazum i osnova na kojoj se gradi politička zajednica, onda možemo reći da je Makedonija sada u limbu. I u slobodnom padu, jer umesto bavljenja ekonomijom, socijalom, društvenim delatnostima i reformama, čitavo je društvo obuzeto identitetskim pitanjima. I tako je krug zatvoren: ako smo ranije kritikovali Gruevskog da je manipulirao osećanjima, nacionalizmom i navodnim jačanjem makedonskog identiteta, sada Zaevu to uspeva mnogo bolje, jer je otišao u sasvim drugu krajnost. A zemlja je u začaranom krugu.“
Da li su tačne tvrdnje pojedinh novinara i analitičara da su na građane vršeni strahoviti pritisci kako bi izašli na referendum i prihvatili novo ime, odnosno Prespanski sporazum?
Referendum iz septembra prošle godine je bio jedan veliki reality show. Cilj nije bio da se čuje glas građana, nego da vlast dobije kakav-takav legitimitet i izgovor da je konsultovala narod. Problem je u tome što makedonski ustav ne poznaje konsultativni referendum, a da zakon o referendumu poznaje konsultativni referendum i to u pogledu prihvatanja međunarodnih sporazuma, ali samo prije donošenja odluke u parlamentu (dakle, prethodni referendum). Povrh svega, građanima je bilo ponuđeno trik-pitanje u stilu „3 u 1“, tako da je ono bilo neprihvatljivo i sa pozicije međunarodnih standarda i komparativnog prava, kao i u suprotnosti sa standardima Venecijanske komisije. Kampanja je vođena samo ZA, od strane vlasti, što je isto tako neviđeni fenomen: da vlast umesto da pita građane, ona ih ubeđuje i to kampanjom. Da podsetim da su praktično kampanju pomogli i visoki strani državni predstavnici, uključujući i Angelu Merkel, generalnog sekretara NATO itd. Nasuprot tome, došlo je do samoorganizovanja u obliku pokreta Bojkotiraj (bojkot je bio najjednostavniji način da referendum ne uspe - i nije uspeo jer je samo 36% građana izašlo na glasanje, i to uz operaciju punjenja glasačkih kutija). No, to nije sprečilo vlasti da krenu ka izmeni ustava, uz sve skandalozne presedane o kojima sam govorila, i ratifikaciji sporazuma bez potpisa predsednika Republike, što po makedonskom zakonodavstvu predstavlja krivično delo. No, pritisci na građane tek počinju, jer Severna Makedonija nasuprot volji građana ne može funkcionirati osim kao autokratska tvorevina i putem represije.
Možete li nam to pojasniti?
Recimo, vlada dekretom menja nazive svih institucija, pa čak i onih osnovanih zakonom od strane parlamenta, uvodi se zvanični rečnik upotrebe atributa makedonski, ograničava se sloboda izražavanja, udžbenici prolaze ne samo kroz reviziju nego i cenzuru, itd. Dakle, zabluda je da se promenilo samo ime države, jer se radi o sporazumu od 20 stranica, koji prema američkom profesoru Francisu Boyle-u znači gubljenje suvereniteta i pravo Grčke da se meša u unutrašnje stvari suverene države. Da stvar bude gora, Makedonija neće dobiti datum za početak pregovora za članstvo u EU u junu, jer naravno promena imena i to na štetu Kopenhaških kriterija ne donosi ništa novo. Članstvo u NATO je izvesno, jer je i cilj sporazuma bio u geopolitici, a ne u rešavanju sporova mirnim putem. No, članstvo u NATO siromašnoj zemlji ne može rešiti nagomilane unutrašnje probleme. Recimo, pre nekoliko dana je stigla ocena njemačke privredne komore koja je makedonsku ekonomiju ocenila nulom, a Volkswagen je umesto u Makedoniji odlučio investirati u Srbiji. Ukratko, na boci sirćeta možete promeniti etiketu i napisati da je to staro vino, ali sirće ostaje sirće.
U toku je je i predizborna kampanja za predsjedničke izbore koji će se održati 21. aprila. Očekujete li da se dese neke bitnije promjene nakon ovog datuma?
Nakon svega što se desilo i potreslo zemlju, logično bi bilo da se ide na prevremene parlamentarne izbore, na kojima bi vladajuća koalicija ispitala svoj legitimitet. No, i pored svih hvalospeva i pohvala, Zaev se nije usudio jer se plaši odgovora. Predsjedničke izbore nisu mogli preskočiti, ali sada se ponovo postavlja pitanje legitimiteta. Očito vlada i strah da bi izbori bili neuspešni u drugom krugu, t.j. da se ne bi postigao cenzus/izlaznost od 40% glasača. Pošto Makedonija ima parlamentarni sistem, izbor predsednika neće doneti neke velike promene, ali rezultat može nagovestiti tok događaja u skoroj budućnosti. Ipak, za sada, u centru kampanje je već Prespanski sporazum i način na koji je on donesen, a oporbena kandidatkinja, profesorica ustavnog prava obećava da će u slučaju pobede formirati ekspertsko telo sastavljeno od najboljih znalaca međunarodnog prava da preispita njegovu legalnost kroz prizmu Bečke konvencije o ugovornom pravu. S druge strane je kandidat vladajuće koalicije kome je glavni adut očekivano članstvo u NATO, upravo kao nagrada za promenu imena. Tako, po svoj prilici, izbori će biti nastavak referenduma drugim sredstvima i više će se govoriti o ovlastima vlade nego o predsedničkim.
Kakve poteze očekujete od Zorana Zaeva u bliskoj budućnosti, i kako gledate na izjave da je Makedonija okupirana, a Zaev samo marioneta Amerike?
Zoran Zaev je obećao da će raspisati izbore ukoliko njegov kandidat ne pobedi na izborima, ali nitko ga ne uzima ozbiljno: nebrojeno puta je dokazao da jedno govori, a drugo radi. Njegova najveća slabost je upravo ono što smatra navećim dostignućem: sada kada je isporučio ono što su tražili od njega spolja, on mora isporučiti reforme, a tu neće biti ni gledanja kroz prste, ni tapšanja po ramenu. Do sada su na njega gledali sa simpatijama, ali taj medeni mjesec ističe. Uostalom, i redovni izbori su za manje od dve godine. To da je Zaev marioneta, a ne potencijalni nobelovac, je sasvim jasno, jer Prespanski sporazum (kao ni Dejtonski ili Ohridski) nije bio delo balkanskih lidera, nego produkt stvoren vani. Plašim se da takva rešenja ne donose dobro, a to smo već iskusili. Još pre referenduma, povelika grupa eminentnih profesora i intelektualaca iz različitih zemalja, ukljućujući i Milana Kunderu, objavilo je otvoreno pismo u nadi da će biti uzeti u obzir kolateralni efekti ovog inženjeringa - ali kako to biva, takvi glasovi dolaze na površinu kada je suviše kasno. Ja se plašim da je Severna ili ma kakva Makedonija danas manje demokratska, manje stabilna i manje sposobna za ekonomsko-socijalni razvoj nego što je bila pre ove operacije.
Šta očekujete u narednom periodu kada je u pitanju realizacija Prespanskog sporazuma, ali i put vaše zemlje ka EU? I koliko je za države poput Makedonije i BiH put u EU put u bolju budućnost?
Implementacija Sporazuma već nailazi na praktične probleme, svakodnevno! Kada se radi o ovakvim konstruktima, problem se uvek javlja kasnije, po pitanju interpretacije, posebno kada je original na engleskom, i to diplomatskom engleskim. Brzina s kojom vlada Zaeva nastoji da ga sprovede svuda i na štetu principa vladavine prava je bez presedana: mi, stariji se sećamo tranzicije izlaska iz SFRJ, pa je sve išlo laganije i postupnije. Ovo što se sada dešava je šok-terapija. No, bit će otpora. Biću iskrena da vam kažem da i ja sama, a i većina građana, odbija da upotrebi novo ime, i umesto toga koristimo verbalne akrobacije kao „naša zemlja/naša vlada# itd. U unutrašnjim odnosima imate recimo formulare i dokumente u kojima piše da smo rođeni u Severnoj Makedoniji u vreme kada ona nije ni postojala. U međunarodnim odnosima ima tragikomičnih situacija, pa možete pročitati da je ime zemlje (na engleskom) the Former Yugoslav Republic of North Macedonia, ili da se narod zove North Macedonian (u skandinavskim i njemačkom jeziku je još gore). Prilikom nedavne zvanične posete Ciprasa, vlasti se nisu usudile intonirati himne, jer makedonska glasi „Danas nad Makedonijom se rađa novo sunce“ (to je himna još od bivše Jugoslavije). Ovo će biti i veoma skup poduhvat za siromašnu zemlju, a i po mom sudu neće je dovesti bliže EU. Evropska perspektiva se svim zemljama Zapadnog Balkana godinama daje na kašičicu, kao lek za sve bolesti, a bogami i postaje sekularizirana religija. Dok sama EU prolazi kroz veliku krizu legitimiteta, ekonomske i socijalne izazove, i slično, kod nas se gleda kao raj na zemlji. Po meni, evropeizacija (shvaćena kao uvođenje najviših standarda na polju ljudskih prava, demokratije, administracije, zaštite okoliša, obrazovanja itd.) je važnija od formalnog članstva, ako do toga uopšte i dođe za neke od naših zemalja. U međuvremenu, mantrajući i sanjajući o nekakvoj idealnoj Uniji, mi smo propustili šansu da konsolidiramo region, da počnemo prakticirati „evropsku porodicu“ u našim društvima i regionu. S druge strane, i EU ne pomaže kada daje prazna obećanja, koja imaju za cilj pacifikaciju i normalizaciju postkonfliktnog regiona, a ne integraciju. Politika proširenja je postala politika stabilitokracije, održavanja discipliniranih i poslušnih lidera. Samo da podsetim da je EU podržavala i Gruevskog kada im je bio dobar, a i mnoge slične njemu. Zaogrnuti podrškom iz Brisela, mnoge autokratske vođe su ostajali na vlasti. S druge strane, dok se u EU ne samo razgovara, nego i protestira (vidite samo Francusku), u našim društvima svaka se kritika na račun EU i/ili neoliberalizma odmah kvalifikuje kao anti-zapadna, pa čak i pro-ruska, i na kraju nema debate, nema čak ni slobode govora i uverenja. Zbog toga zavidim mojim kolegama koji imaju svu intelektualnu i akademsku slobodu da pišu o Lexit-u, o rastu novog autoritarizma na Zapadu, o populizmu i slično. To je kod nas, bar u Makedoniji, nezamislivo.
Svi se još živo sjećamo 2016. godine i Šarene revolucije kada su građani digli svoj glas i protestima pokazali da žele neku drugačiju državu. Da li se bar nešto od tada promijenilo?
Makedonski građani, kao i mnogu drugi u regionu, i dalje žive „čekajući Godoa“. Jedina je razlika što je ovde protestni društveni kapital potrošen u toku Šarene revolucije, koja je obećavala mnogo, a završila samo zamenom u stilu Kurta i Murta. Razočarenje je veliko, i to priznaje i sam Zaev. U senci promene imena i svega oko Prespanskog sporazuma su ostali svakodnevni skandali, ali sada kada je završila ta velika priča ili se bar stišala, na površini izlaze skandali slični onima iz nedavne prošlosti. U ovakvom stanju je zato teško i pokrenuti otpor i protest. Vlada apatija i beznađe, i pored sve propagandne mašinerije, nedavno su izašli rezultati međunarodnog istraživanja javnog mnjenja koji su pokazali da su Makedonci najnesrećniji u regionu. I dvije godine kasnije za sve je kriv Gruevski, ali to više ne prolazi. Jedina je razlika da su zaćutali oni koji su bili najglasniji u vreme Šarene revolucije, i intelektualci, i aktivisti i mediji... Veliki dio te aktivističke grupacije je bio kooptiran u establišmentu, a jedva i da postoji prostor za slobodnu kritiku, a da ona ne bude diskreditirana i izolovana.
I na kraju dotaknimo se mladih. Obzirom da ste univerzitetska profesorka možete li nam reći kako razmišljaju mladi ljudi, kako vide cjelokupnu situaciju u Makedoniji, svoju perspektivu, koliko žele neku drugačiju Makedoniju i dobrobiti svih narod?
Makedonija stari, ubrzano, ne samo zbog malog prirodnog naraštaja, nego i zbog odlaska mladih i sposobnih kadrova. Broj upisanih studenata polako opada na svim univerzitetima. Sva istraživanja stavova mladih pokazuju da ogroman procent mladih (jedna skorašnja anketa je pokazala preko 85%) razmišlja o odlasku. I ne možemo se ljutiti na njih, jer starije generacije nisu napravile ništa da bi oni videli budućnost u zemlji koja hronično strada od partizacije, etnizacije, korupcije, javašluka... Sam sistem obrazovanja je posebna priča, jer je sasvim komercijaliziran. Univerziteti su pribežište za nezaposlene mlade ljude koje roditelji šalju na studije samo da ne bi ostali na ulici. Makedonija ima ogroman broj, gledano kroz prizmu stanovnika, univerziteta, što državnih, što privatnih, i umesto nastojanja da se postavi kriterij izuzetnosti, mi stvaramo mediokritete; nema stipendija i potsticaja za najbolje učenike i studente, pa tako neki od najboljih ne mogu da sebi priušte magistarske i doktorske studije. Kvalitet opada dramatično, univerziteti su postali „štamparije“ za štancanje diploma. Da budem iskrena, ma koliko ulagala u moje studente, učila ih šta je demokratija i kako funkcioniše politički sistem Makedonije i Evropske unije, ja im na kraju savetujem da uče i strane jezike, da pokušaju da se natječu i dobiju stipendije, da jednostavno lete - jer mi ih ovde prizemljujemo. Ponekad u svojim kolumnama citiram stihove Balaševića iz onih vremena, posebno „sve je otišlo u Honduras“. I nećete verovati, ali nedavno mi je jedan od mojih najbrilijantnijih studenata poslao poruku - upravo iz Hondurasa. Čak mi je rekao da se ta zemlja suočava sa velikim problemima, ali da ni Honduras nije ono što mi mislimo, i da ima šanse da postane pristojna zemlja, pristojnija od Makedonije.
