Pogurena starica me pozvala u stan. Čudnovato, bakica sasvim sama u zgradi trospratnici. Zapravo i nije sama. U malenom stančiću, pored šporeta čuči zgurena još jedna prilika. Kaže bakica da joj je to sin. Kroz polutamu ne vidim čestito ni ljudski oblik. Vjerujem joj. Veli da je bolestan. Da se prehladio. Vidim svega tu ima. Prehlade ponajmanje.
Nervozno krši kvrgave, od rada i starosti sasušene ruke i tako zgrčene, palcima trlja o čelo. Pitam je što se ne presele u neki veći stan, kad već imaju čitavu zgradu na raspolaganju?
-O’ čega mi je to? Sa čim ću zagrijati veći stan? I kroz ovaj zviždi.
U sebi sam se složio. Pitam je nanovo kako je, kako zdravlje, kako nosi godine, kako je u Ljubiji? Smušen sam.
-Ljubija ubija, poče starica. Tako su se đeca prije nekoliko godina šalila. Dolazila ođe. Nešto radila. Smijala se. A, sve su u pravu. Vidiš sine, ovo ti je bio grad od preko 20 ‘iljada duša. Što rudara, što familija, što svih onih koji su za rudnikom došli. Prava opština. Ma, šta da ti pričam, veća od Prijedora. I starija. Jes’, jes’, mi smo bili opština prije Prijedora. A, sad smo, mesčini, mjesna zajednica. K'o da i nismo. Na kraj svijeta, pa eto ti. I Bog je na nas zaboravio.
-Ima li šta od tog svijeta, dođe li ko kod vas, bako, ote mi se?
-Sve rjeđe i rjeđe. Ma nikako. Nema ođe života. A, svi nas vole i paze.
-Kako pa sad to?
-Ne znam ni ja. Tako vele na radionu. A, vele i na televizoru, ali ga ja nemam. Kažu da nas vlast obilazi, da nas paze svi od reda. Nose nam pomoć, ‘ranu, pakete, ćebad…Ma sve što ti duša ište. Lažovi! Znam jedino da su Italijani neki otvorili javnu kuhinju. Svaka njima čast, ali malo je to za ovoliku bijedu. Eto, na priliku, mogu podmiriti 35 ljudi, a da ih na'rane 350, jope bi malo bilo.
-To su, bako oni iz “Trentina”, ti Italijani?
-E, e, ti, Bog im pomog'o.
Na pomen “Trentina” i javne kuhinje, prilika pored šporeta ispusti nekakav zvuk, neko kašljanje, šta li?
-To se moja sreća smije, naglo će baka, kao da namjerno prekida hrapavost iz tmine. Sin moj jedini. Pre'ladio se još u ratu, sunce moje. Nikako mi od tada nije dobar. Za doktora nemamo. Ja ga njegujem. Duša moja. De, de, ubaci koje drvo, zagasi nam se vatra, živote.
Tek tad primijetih da je šporet hladan. I koliko god se trudio, nikako nisam uočio silnice koje bi izbijale između ploče i ložišta. Ništa. Ni luga, ni dima, ni pucketanja vatre. Samo hladna šporetina koja gusano zija u mene i baku.
-Dobra starice, pa šporet vam se ugasio. Ne šporet, vatra..Ovaj, nema drva…Ovaj…
-De, de, što si se tako zbunio? Što si zabrslao? Ima, ima drva, gori vatra, vidiš da mi se sin grije. De neće sjediti pored ‘ladnog špareta.
Prilika se malo poguri, pa ispravi. Čovjek, od svojih 45 godina bezube vilice mi se opet nakašlja i istrči iz stana.
-Bako, kud će on, zbunjeno ću?
-Ko?
-Pa vaš sin?
-A, ne znam ja. Nek’ ide đe ‘oće. Ja sam sad mirna. Podmirena. Sve mi je kako treba. Vidiš, sinko ja sam MRTVA. Drugi dan. Naći će me neko. Umrla sam od gladi. Lako je za mene. Žao mi one moje grote. Nit’ se zna sam obući, nit’ zna u javnu kuhinju otići. A, mi ni mrve kruva nemamo. Mjesec dana. Skapaće mi k'o mače. Pa, ako bi ko čuo. Nek pomogne. Osevapiće se.
Prenuh se. Memljiv i topao vazduh konferencijske sale, ošinu me po čelu.
Žena uze riječ. Reče da je Vesna Šolaja i da je predstavnica nevladine organizacije „Rudarke“ iz Ljubije. Tihim i smirenim glasom saopšti kako su na dan 10.2.2016. sahranili troje ljudi. Umrli su od gladi. Među njima je i jedna baka iza koje je ostao mentalno oboljeli sin. O njemu nema ko da vodi računa. Kaže da je situacija iz dana u dan sve gora. Kaže da im je dobrodošla svaka vrsta pomoći.
U sali muk.
Vesna Šolaja tiho završi svoj kratki brifing:
„To su ljudi koji nemaju penziju, nemaju rođake, nemaju nikakav posao i žive od minimalne socijalne pomoći”.
I eto, tu oko nas u 21. vijeku između svih silnih, sa početka storije pobrojanih “problema” i spodoba umiru nam ljudi. Baka je samo jedna od njih.
P.S.
Autor je napisao priču ne bi li provjerio koliko još ima živih među ovima što dvonogi hodaju po zemlji.
Dragan Bursać je novinar i kolumnista BUKA portala. Možete ga naći na Twitteru @dijalekticar