Ako kao suosnivač,
frontmen i basistkinja eksperimentalnog, post-pank alternativnog rok benda Sonic Youth i inspiracija za pokret Riot Grrrl možda nije uspela
sebi da osigura mesto u panteonu zajebanih feminističkih rok boginja, onda bi njeno
elegantno uzdizanje iz ruševina razvoda sa suosnivačem Sonic Youth i nevernim mužem sa kojim je u braku provela 27 godina
Turstonom Murom to moralo. Posle razlaza, šezdesetogodišnja Gordon osnovala je novi
bend, Head/Body, eksperimentalnu elektronsku grupu sa Bilom Nejsom i izdala
ploču, izlagala umetničke radove u Sjedinjenim Državama i inostranstvu,
pobedila rak dojke, nastupila kao model za YSL — i, o da, napisala knjigu koja
je završila na bestseler listi Njujork
Tajmsa. Svima je jasno da je krajnje vreme ne samo da se tron na kom sedi
Kim Gordon pozlati, već i da se prikuje za pod.
Uprkos
činjenici da je Gordon odrasla u Kaliforniji šezdesetih i sedamdesetih, a poslednju
deceniju provela živeći i odgajući ćerku Koko u Northemptonu, u Masačusetsu, zbog
uticaja koji je izvršila na njujoršku umetnost i muzičku scenu osamdesetih i
devedesetih — te davno nestale, često mitologizovane slavne dane Louer Ist
Sajda — Njujorčani je i dalje slave kao svoju. Što bi moglo da objasni zašto je
Gordon, pijuckajući crno vino iza bine, delovala, pa ono, gotovo nervozno. Gordon
ume da bude stidljiva, te se, nakon što smo izašli na binu i smestili u naše
kožne fotelje pred prepunom salom, našalila: “Uvek uživam u predivno
neugodnom razgovoru.”
Ovaj intervju
je sređeni transkript razgovora koji smo vodile te večeri.
Elisa Šapel: Kažeš za sebe da si nespretna, ali ljudi te ne
doživljavaju ni kao stidljivu ni kao nespretnu. Za njih si ti kul. Ili obično pomislimo:
“Jao, ne sviđam joj se.”
Kim Gordon: Dobro
je kad ima više opcija.
Reci mi nešto o naslovu knjige, Devojka u bendu. Mislim, nije šokantan —
to je verovatno pitanje koje su ti najviše puta postavljali u karijeri. Osamdesetih
i devedesetih nije bilo mnogo žena u bendovima.
Jeste, to je jedno
ironično, jezivo pitanje i skoro svaka devojka mrzi kad joj ga postave. Kako je biti devojka u bendu? Iskorišćeno
je kao radni naslov i pomislila sam: Bože,
moram da smislim nešto bolje. Ali zadržao se jer je imao višestruka
ironična značenja. Delovalo je kao da možeš da mu pripišeš više različitih
stvari.
Koja je uloga devojke u bendu?
Mislim da je
uloga devojke u bendu da da svoj doprinos elementom haosa, misterije i
nepoznate energije. Da se svi pitaju: Šta
će sad ona da uradi? Tako sve postaje pomalo nepredvidivo.
Napisala si sjajnu rečenicu: “Devojka
posluži kao uzemljenje za binu, usisa muške poglede i baci ih nazad u
publiku.” Zapitala sam se kako se to odražava na tvoj nastup.
Jeste, ima i
toga. Ne znam. To je dobra rečenica. Mislim, bila sam svesna toga da sam tuđa
projekcija, ali desi se svim izvođačima. Ja sam tu paniku verovatno koristila
za tekstove, zamišljajući glumice kao tipične pasivne objekte u filmovima. Šta
bi se desilo da izigraju ta očekivanja? Šta bi se desilo kad bi sve okrenuo naglavačke?
Mislim da je Riot Grrrl zato bila
tako fantastična stvar. Te devojke su to radile. Uzele su to i iskoristile do
maksimuma.
Reci nam nešto o tome zašto si odlučila da
pišeš ove memoare. Nije da baš gladuješ…
Bio mi je
potreban još jedan izvor prihoda. Nisam želela da se zaposlim negde gde se radi
od devet do pet. To mi je u istom rangu sa mojom najvećom noćnom morom,
predavati francuski u školi.
Jesi li napisala knjigu da bi isterala stvari
na čistac? Ili zato što si pomislila, da vidimo — slikaš, praviš muziku, dizajniraš odeću, režiraš
— imam previše slobodnog vremena?
Ne. Nikad
nisam razmišljala o tome da pišem memoare. Moja prvobitna reakcija bila je da pretvorim
to u umetnički projekat. Napišem ga kao noir
roman. To je ozbiljno bila jedna od ideja. Potom me je kontaktiralo nekoliko
urednika i moj prvi instinkt bio je da napišem memoare kao Bob Dilan. Samo da
izmišljam. Memoari su čudne zverke. Ti se ne prisećaš, već rekonstruišeš.
Izgleda kao da se čin pisanja knjige pretvorio
u proces otkrivanja same sebe.
Jeste, kad vam
se u životu desi nešto zaista dramatično,mislim da se pokrene stvaralački
proces u kom svoj život izdelite na komade. Nastupi trenutak kada poželite da
vidite kako ste se obreli tu. Zapitate se koja je bila vaša uloga.
Pođete na
putovanje da biste otkrili ko ste i na neki način priznali to sebi. Mislim da
je pisanje za mene bio način da prokljuvim neke stvari.
To je kao onaj sjajni citat Džoan Didion: “Pišem
isključivo da bih ustanovila šta mislim, šta gledam, šta vidim i šta to sve znači…”
Tačno tako.
Brak se ne razlikuje mnogo od članstva u bendu.
Svi igraju svoje uloge a ako to ne rade, nastane haos. Sve se raspadne. Mogu li
dvoje umetnika, muškarac i žena — istog godišta, jednako ambiciozni i uspešni —
zaista da žive zajedno? Možete li oboje istovremeno da budete umetnici, naročito
dok vam dete trčkara okolo?
Ne znam.
Mislim da je umetnicima potrebno mnogo prostora u životu. Ako ste srećni, imate
partnera koji to razume. Morate naći nekog ko će vam biti bračni drug, neko ko
će uspeti da se izbori sa vašim rasporedom i svim što morate da radite. Mislim
da je to stvarno teško. Znam mnogo umetnica koje nemaju decu i mislim da je to
s razlogom. Ali ljudi ostanu u braku zato što se vole i žele da izglade stvari.
Mislim da iz
istog razloga neki bendovi potraju, a neki ne. Morate biti posvećeni da bi
funkcionisali, zato jer volite muziku.
Izjavila si 2013. godine da ti nedostaje
sviranje sa Sonic Youth. Da li je i
dalje tako?
Ne nedostaje
mi više sviranje sa Sonic Youth. Radila
sam to dugo i sad osećam da imam dobru saradnju sa Bilom Nejsom [Head/Body], koja
mi je sada bliskija i bliža je mojim interesovanjima. Takođe, više sam se
usredsredila na vizuelnu umetnost, to sam više ja.
Kako je taj lom — razvod, raspad Sonic Youth — uticao na tvoj umetnički
rad?
Osećam se kao
da me je otkravio. Ponekad ti se sve skupi odjednom sa svih strana i ispadne
veliko sranje, ali mene je vratilo na pravi kolosek, na ono što treba da radim.
Mogu reći da su mi se desile samo dobre stvari.
Baš mi se dopalo kad sam čitala kako si
odrastala u Kaliforniji šezdesetih i sedamdesetih, štavila kozju kožu u školi, radila plesnu koreografiju
na muziku Frenka Zape, pravila grnčariju. Jesi li ikad zamišljala da će ti to
biti život? Je li muzika došla kao iznenađenje?
Jeste, muzika
je bila iznenađenje. Mislim da je ljudima pank otvorio mogućnosti o kojima nisu
ni sanjali. Bio je to najzanimljiviji događaj posle šezdesetih — a dovoljno sam
matora da se sećam kakve su bile šezdesete. Ovde je to značilo nešto drugo nego
u Engleskoj. Bilo je uzbudljivo i zainteresovalo za muziku ljude koji nikad nisi
mislili da će biti muzičari.
Ali kada si došla u Njujork ranih osamdesetih,
nisi bila toliko pank koliko no wave. Koji je manje
konvencionalan i nije tako razmetljiv kao pank. Koja ti je muzika zavrtela
mozak?
Muzika tokom
čije izvedbe dolazi do suočavanja s publikom. Bendovi poput Mars i D.N.A. Zatim tu je The Static,
u to vreme bend Glena Branke. Mnogi su umetnici i ljudi dolazili u Njujork da bi
svirali.
Nisi znala da sviraš gitaru ni bas pre nego što
si došla u Njujork. Kako je to počelo?
Den Grejem me
je upoznao sa Mirandom Stenton, koja je svirala bas, i sa Kristinom Han, koja
je svirala bubnjeve. Osnovale smo devojački bend po imenu Introjection. Den je želeo da izvede svoj slavni performans, tačku
s imitiranjem publike, zajedno sa devojačkim bendom, i pitao nas da li bismo to
uradili s njim. Tako sam naučila da sviram gitaru. Neko mi je pokazao kako da
sviram neku vrstu džezerskih polu-akorda na gitari. I to je bilo to.
Je li postojao trenutak kada si pomislila: Ovim bi trebalo da se bavim?
Bilo je
uzbudljivo kad smo izveli performans. Bila sam strašno nervozna. Ali osećala
sam se kao da sam se vozila na velikom toboganu smrti i onda se sve završilo.
Sutradan sam se osećala kao rokerka. Pitala sam se: Da li da nastavim da se bavim muzikom ili da slikam? Bila sam veoma
zbunjena.
Ali nikad nisi prestala da slikaš. Čak i kad si
pravila muziku, i dalje si slikala.
U određenoj
meri. Godinama je to bilo skrajnuto u zapećak. Ali uvek sam sebe doživljavala
kao vizuelnu umetnicu. Nisam sebe toliko doživljavala kao muzičara.
Kada si počela da pišeš muziku za Sonic Youth? Kako je to izgledalo?
Uglavnom smo
samo sedeli i svirali. Džemovali smo. Neko bi samo počeo da svira nešto zanimljivo.
Ponekad bi Turston krenuo sa rifom koji mu dopada i počeo da ga razvija. Zatim
bih se ja nadovezala robusnom dodatnom muzikom. Potom bismo se našli negde na
sredini.
Kada danas pogledaš pesme koje je najbolje
ocenila kritika i koje su bile najpopularnije među fanovima, to su pesme iz
devedesetih, pesme sa feminističkim temama i pesme koje si ti pisala. Postoji
li neki razlog što si tada počela više da pišeš?
Postala sam
svesna da imamo veću platformu i publiku, a postala sam svesnija i uloge žena u
korporativnom svetu, kada bismo ih viđali po kancelarijama.
Kaži nam nešto više o tome — evo zašto sam
pretila da ću poneti klešta — kaži nam nešto o pesmi “Swimsuit
Issue”.
Ubrzo nakon što
smo potpisali ugovor, desio se skandal u Gefenu, gde je nekog direktora njegova
sekretarica optužila za seksualno uznemiravanje. Odlučila sam da napišem pesmu
o tome i iskoristim slavno “bikini izdanje” časopisa Sports Illustrated kao neku vrstu
metafore.
Pesma se završava tako što nabrajaš imena svih dotadašnjih
bikini modela. Ali nije li tu bilo nečeg višeg od puke pomisli: Hej, pa ovo je zanimljivo.
Kad ste žena,
mislim da imate mnogo više materijala za pisanje pesama. Možda više nego kada
ste muškarac. Mislim, emo-kor je pokazao da i momci mogu da pišu pesme u kojima
kukaju kako ih njihove devojke ne razumeju i tako to… Oni su se emancipovali
[smeje se], ali ako ne pišete samo o slomljenom srcu — imate toliko toga još o
čemu biste mogli da pišete. U našem bendu mi smo to iskoristili. Mislim, pobogu,
pesma “Tunic” govori o Karen Karpenter.
Kada sam pisala svoju poslednju knjigu,
sastavila sam spisak pesama koje će mi pomoći da pregrmim teške delove. I taman
kad sam počela da mislim: Nikom nije
stalo do žena i kontrole, poslušala bih “Tunic” i pomislila: E, nije nego.
Jeste,
poremećaji u ishrani su metafora za to koliko su daleko žene spremne da idu
kako bi zadovoljile druge. Osećaj da je naše telo praktično jedina stvar koju
imamo na raspolaganju, to je moćna stvar. Žensko telo. Izazov je pričati o tim
stvarima a da niste otvoreno politički nastrojeni. Neki ljudi su, pak, smatrali
da je pesma naprosto kičasta.
To je bilo zbog filma Superstar Toda Hejnza.
Kakav
neverovatan film. Mnogo bolji od televizijske verzije.
Ali kad je poslušate, vidite da je to mračna,
žestoka pesma i da se u njoj ne prepoznaju samo žene. Kad odete na koncert,
vidite da je pevaju i muškarci i žene.
U to vreme The Carpenters su smatrani strašno
konzervativnom grupom i delom establišmenta. Ljudi ih nisu uzimali za ozbiljno.
Ali Karenin glas je neverovatno seksi i pun duše, tako da su ti tekstovi
postali samo njeni. Neverovatno su mračni. The
Carpenters su neobično radikalan bend.
A šta je sa pesmom “Kool Thing”?
To je čudna
pesma o gomili raznih stvari delom inspirisana filmom Rejmonda Petibona po imenuWeather Underground. U njemu se
opisuje neka vrste seksualne privlačnosti Crnih pantera. Naknadno sam u miks
ubacila Džejn Fondu i Barbarelu.
Ti uticaji se vide u video spotu, ali iz čega
je nastala sama pesma?
Inspiracija
nam je bio LL Cool J i njegova prva ploča, Radio.
Producirao ju je Rik Rubin i ja sam ga intervjuisala za Spin. Išla sam na njegovu probu i bila sam stvarno znatiželjna da
vidim kakav je, koliko poznaje rok. Bila sam razočarana kad je rekao da mu je
omiljeni rok bend Bon Jovi. To me je nagnalo da razmišljam o očekivanjima koje
imamo o izvođačima i šta su naše projekcije.
Pojavljuje se Chuck D.
Snimali smo u
istom studiju i palo nam je na pamet da ga zamolimo da učestvuje. Uradio je
vrlo klišetiziranu stvar, rekao je: “Yeah,
word up. Tell it like it is.” Bio je to kliše koji smo na neki način
zaslužili.
Da li kako umetnik stari njegov rad postaje sve
politizovaniji?
Ne znam. Manje
se osećaš kao gubitnik. Prošao si više toga pa ti nije više toliko stalo. Kad
sam počela da sviram sa Bilom, pomislila sam: Bože hvala ti, mogu samo da sviram muziku koju ne moram da promovišem.
Mogu samo da uživam u njoj. Na kraju je sve to bilo vrlo oslobađajuće iskustvo.
Mogla sam da spustim letvicu vrlo nisko i samo da sviram. Ispala je vrlo
radikalna ploča.
Ne želim da pričam o toj gluposti sa Lanom Del
Rej na Tviteru, ali ja sam feministkinja, a i ti si feministkinja. Međutim,
nisu sve žene feministkinje, a neki od najboljih feminista su muškarci. Dakle,
kako ti definišeš feminizam?
Menjao se
postepeno tokom godina. Suština je u ljudskim pravima širom sveta. Žene ne
smeju da budu zlostavljane. One treba da budu jebeno slobodne. Sve druge govorancije
i sve drugo nije važno. Bilo da si muškarac ili žena, moraš da budeš moralno
odgovoran pred samim sobom.
Uprkos tome šta Lana Del Rej misli…
Feminizam ne znači da žene sad mogu da rade šta im padne na pamet. Ne možete ići okolo i bosti ljude nožem.
Izvor VICE