Queeria – Centar je LGBT organizacija iz Beograda koja se kroz svoj rad zalaže za promociju kulture, nenasilja i ravnopravnosti, kako lezbejskih, gej, biseksualnih i transrodnih osoba, tako i ostalih marginaliziranih grupa. Organizacija ima za cilj jačanje i izgradnju LGBT zajednice i promociju ljudskih prava kroz medije, kulturu i umjetnost. Razgovarali smo sa Bobanom Stojanovićem, izvršnim direktorom organizacije i dugogodišnjim aktivistom i borcem za prava marginaliziranih skupina, a naročito onih koji u društvu nisu prihvaćeni zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Boban je boravio u Sarajevu 23. maja kao gost Sarajevskog otvorenog centra te je održao izlaganje o Povorci ponosa, u sklopu treniga za novinare_ke i studente_ice novinarstva pod nazivom Važnost profesionalnog izvještavanja o temama vezanim za LGBT.
Kada je nastao Queeria centar, kako je nastala ideja o osnivanju, nazivu i ko je bio među osnivačima_cama?
B.S: Nastali smo iz LGBT radne grupe pri Socijal-demokratskoj omladini koja je od 2001. do 2006. godine funkcionisala u tragovima. Nakon što sam upoznao Peđu Azdejkovića koji je u tom trenutku bio jedini aktivista unutar te grupe, nas dvojica smo odlučili da celokupnu priču postavimo na stabilnije noge. Aktivnije smo se oglašavali saopštenjima, pridruživali akcijama i inicijativa drugih organizacija, a uspeli smo da dobijemo i podršku za neke male projekte. Kasnije nam se priključio i Adam Puškar koji nas je ohrabrio da registrujemo organizaciju i od marta 2006. godine postojimo kao Queeria – centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti.
Naziv Queeria je igra reči i pored reči Queer sadrži i sufiks –ia, što asocira na neki entitet, državu, zemlju u kojoj je LGBT zajednica u potpunosti poštovana, što je u skladu sa vizijom naše organizacije.
Da li ste se susretali sa problemima prilikom osnivanja, te da li danas nailazite na probleme u vašem radu?
B.S: Kao i sve organizacije u regionu suočavamo se sa problemom održivosti koji u kontekstu ovog dela Evrope znači neprestano obezbeđivanje sredstava za rad organizacija što je veoma teško. Kao organizacija koja pravi javne događaje i čiji su projekti vidljivi produkti poput knjiga, filmova, promocija, kampanja, ponekad budemo na meti onih koji se ne slažu sa našim pristupom, ali to sagledavamo kao deo procesa u kome LGBT zajednica sazreva i jača.
Ko čini Queeria centar?
B.S: Pored nekoliko ljudi koji su u kancelariji svakodnevno podršku Queeria centra daju i saradnici_e koje angažujemo na projektima, kao i svi oni ljudi koji su na razne načine podržali naše aktivnosti.
Od kada imamo sopstveni radni prostor u njemu se okuplja nekoliko mladih inicijativa, tako da verujem da ćemo u skorije vreme dobiti i neku novu energiju i nove, mlade ljude koji će nas naslediti u ovome što radimo.
Koji je osnovni koncept organizacije i kako organizacija djeluje?
B.S: Naša draga prijateljica, aktivistkinja Hana Ćopić, sasvim spontano, osmislila je slogan koji smo usvojili: Human Rights in Colour! (Ljudska prava u boji) koji smo mi sa radošću prihvatili. Taj slogan je i koncept naše organizacije: kao promoteri ljudskih prava moramo da ponudimo drugačiji obazac od onog u kome se osećamo nelagodno. Mi u Queeria centru smatramo da je pozicija kritičara društva veoma ugodna jer ne obavezuje na rad i delovanje. Kritikovanje društva daje osećaj da smo pametni, ali najčešće nas lišava akcije. Između „biti pametan“ i „napraviti promenu“ biramo ovo drugo i ta promena mora da uključuje sve građane_ke Srbije koji_e žele da nam se pridruže: od ličnosti sa estrade do akademske zajednice.
Koje aktivnosti biste posebno istakli u radu organizacije, na koje ste posebno ponosni?
B.S: Ono što je karakteristično za naš rad je broj javnih ličnosti koje smo uspeli da dobijemo kao podršku LGBT pravima. Ovaj potez smatramo bitnim jer ličnosti iz raznih oblasti društva kreiraju mišljenje javnosti. Danas u javnosti Srbije ima više onih ljudi koji će javno podržati neku inicijativu vezanu za LGBT prava nego što će je osuditi. Uspeli smo da ih postidimo.
Takođe, kampanje koje smo radili imale su veliki uspeh. Nakon što je Prajd 2009. godine zabranjen, bilo je veoma teško uđi u medije sa bilo kakvom LGBT temom, a nama je u tom trenutku startovala medijska kampanja. Čim smo primetili da ne ide kako treba, promenili smo pristup i preko 40 medija u Srbiji i regionu je izvestilo o toj kampanji koja se odnosila na prihvatanje i podršku LGBT osobama. Čak je i Društvo za odnose sa javnošću Srbije proglasilo kampanju jednom od tri najbolje u toj godini.
Ponosni smo i na naša izdanja, posebno na zbirku intervjua Dnevnik, koju možete naći i online na www.qcdnevnik.wordpress.com. To jedno od retkih izdanja nevladine organizacije koje je doživelo dva izdanja samo zbog potražnje.
Interesantan je jedan od vaših projekata, Queeria kalendar, koji na „provokativan“ način daje vidljivost gej osobama. Kako je nastala ideja Queeria kalendara i kako dolazite do svojih modela? Da li su to već poznate osobe u javnosti i da li su možda neke od njih imale problema u društvu zbog poziranja za kalendar?
B.S: U jesen 2006. holandska fondacija COC nas je pozvala da sarađujemo i ponudila neverovatnu mogućnost da realizujemo projekat koji mi želimo. Nama je odmah na pamet pao kalendar. Pomislili smo da ako napravimo lep proizvod koji će ljudi držati na zidu, to može da promoviše LGBT prava cele godine, a ne samo nekoliko sati ili dana. Međutim, tada nismo mogli da nađemo dovoljno gej osoba koje su želele da se fotografišu, pa smo pozvali i strejt prijatelje i javne ličnosti. Preko 40 javnih ličnosti se pojavilo na kalendaru, a iz godine u godinu bilo je sve više naših LGBT prijatelja i prijateljica. Nakon što bi izdali kalendar, mediji bi pozivali te ljude i reči podrške su se širile. Da je sve to imalo efekta pokazuje i činjenica da se na izdanju za 2013. godinu nalaze isključivo gej muškarci različitih godina.
Kakvu imate saradnju sa organizacijama iz Srbije i organizacijama iz drugih zemalja, posebno iz zemalja regije?
B.S: Queeria centar je otvoren za saradnju sa svima koji to žele. Nedavno smo u saradnji sa još nekoliko organizacija iz Srbije realizovali projekat kojim smo promovisali zakonske okvire koji štite LGBT osobe u Srbiji. Takođe, imamo lepu saradnju sa organizacijama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a podržavamo i organizacije iz Crne Gore i Makedonije. U širem kontekstu, deo smo Mreže protiv homofobije koje su zbog specifičnosti problema sa kojima se suočavaju, formirale organizacije iz država Istočne Evrope, bivši zemalja SSSR-a i sa Balkana.
Queeria centar je uključen u organizaciju Pridea i Pride Weeka. Kakva su bila iskustva do sada i kakvi su planovi za Pride ove godine?
B.S: Veoma smo ponosni što je Queeria centar 2010. godine pokrenuo manifestaciju Nedelja ponosa koja uključuje brojne edukativne, kulturne i zabavne sadržaje. Iako smo sa kolegama iz drugih organizacija nekoliko meseci pripremali uličnu šetnju, dvadesetk dana pre nego je ona bila planirana, shvatili smo da je neophodno uraditi još nešto i tako je nas nekoliko iz Centra napravilo nedelju dana različitih dešavanja. Prošle godine smo pronašli adekvatni model za uključivanje LGBT zajednice i povećanje njene vidljivosti. Što se ove godine tiče, pripremamo zaista dobar i bogat program i drago nam je da Pride Week staje rame uz rame sa ostalim gradskim festivalima.
Da li se u Srbiji primijeti pomak kada su u pitanju prava LGBT osoba? Da li se mijenja politička volja za regulisanjem prava LGBT osoba i njihovim potpunim prihvatanjem u različitim društvenim sferama? Da li možete navesti neke pozitivne primjere?
B.S: Pored toga što je politička volja apstraktni pojam, u Srbiji ona je i sredstvo manipulacije, posebno kada govorimo o ljudskim pravima. Mislim da ovde nikada nije postojala politička volja da se LGBT prava podrže u potpunosti, već se uvek išlo linijom uslovljanja. Ne postoji kontinuitet napretka, država ne investira u jačanje kulture ljudskih prava unutar institucija. Ovde bih citirao moju dragu prijateljicu Borku Pavićević koja kaže da „postoji nešto što se zove rad vremena na shvatanju stvari“. Više su uradili mediji, javne ličnosti, LGBT organizacije nego sama država. Da je država imala jasnu agendu na primer 2010. godine Prajdovi bi se dešavali i svake naredne godine. Politička podrška se ovde ogleda u unapred osuđenom nasilju koje sigurno mora da se dogodi. Kada od političara tražimo podršku za Prajd, oni ne kažu: Dolazimo da sa vama slavimo ljudska prava!, već: Nasilje nije dozvoljeno!. Time prejudiciraju da je nasilje na tim događajima garantovano, a ne šalju vrednosnu poruku javnosti.
Na koji način mediji predstavljaju teme koje se tiču LGBT osoba? Da li preovladava senzacionalistički pristup u medijima ili postoje i oni mediji koji imaju pozitivan stav u izvještavanju?
B.S: Zavisi iz koje se pozicije daje odgovor. Izvesna salonska pozicija bi rekla da i dalje ima senzacionalističkog pristupa i da se LGBT tematika ne obrađuje na način na koji bi želele LGBT grupe. Ipak, veliki je pomak da se o LGBT temama piše svaki dan, u različitim kontekstima i rubrikama. Mislim da tvrdokorni balkanski mentalitet više razbija editorijal Riki Martina sa njegovim mužem nego seriozna priča o diskriminaciji. Surova je činjenica da mediji koji su politički korektni uglavnom nisu dovoljno čitani, a njihova publika su ljudi koji su već senzibilisani. Potrebno je razumeti medije, način na koji oni funkcionišu i uložiti izvestan napor da se postane deo te priče iznutra.
Koji su dalji planovi Queeria centra?
B.S: Veoma smo ponosni što rastemo i razvijamo se u pravcu koji smo isplanirali. U narednom periodu znatno više ćemo se baviti samom LGBT zajednicom, a nastavićemo rad i na dosadašnjim poljima: mediji i kultura. U toku je realizacija velikog istraživanja koje smo sproveli na temu LGBT zajednice i ljudske bezbednosti u okviru koje smo prvi put u Srbiji obišli nekoliko gradova i razgovarali sa ljudima iz LGBT zajednice koji ne pripadaju isključivo aktivističkim krugovima i došli smo do veoma značajnih rezultata koji će nam koristiti u budućem radu.
Tekst je nastao u okviru projekta koji realiziraju Sarajevski otvoreni centar i Internews.