Termin „kapitalizam“ obično se koristi kada se misli na ekonomski
sistem u SAD, koji karakterišu velike državne intervencije, od
subvencionisanja kreativnih inovacija do državnog osiguranja za
„prevelike banke“.
„Kapitalizam“ je termin kojim se opisuje i sistem u kojem nema
kapitalista: na primer, konglomerat Mondragon u radničkom vlasništvu u
baskijskom regionu Španije, ili radnička preduzeća u severnom Ohaju koja
se razvijaju, često uz podršku konzervativaca – o njima u svojim
radovima piše Gar Alperovic.
Neko bi mogao da upotrebi termin „kapitalizam“ misleći na
industrijsku demokratiju kakvu je zastupao vodeći američki socjalni
filozof Džon Djui krajem 19. i početkom 20. veka.
Djui se zalagao da radnici budu „gospodari svoje industrijske
sudbine“ i da sve institucije budu pod javnom kontrolom, uključujući
sredstva proizvodnje, razmene, promocije, transporta i komunikacije. Ako
ovoga ne bude, tvrdio je Djui, politika će ostati „senka koju na
društvo baca krupni kapital“.
Manjkava demokratija koju je Djui osuđivao poslednjih godina je
zatrta. Sada je kontrola države strogo koncentrisana na sam vrh lestvice
prihoda, dok je ogromna većina „ispod“ praktično potpuno obespravljena.
Današnji političko-ekonomski sistem je jedan oblik plutokratije,
potpuno udaljen od demokratije, ako pod tim konceptom podrazumevamo
političko uređenje gde na državnu politiku u velikoj meri utiče javna
volja.
Tokom godina bilo je ozbiljnih rasprava oko toga da li je
kapitalizam spojiv sa demokratijom. Ako se držimo realno postojeće
kapitalističke demokratije – skraćeno RPKD – pitanje ima nedvosmislen
odgovor: radikalno su nespojivi.
Meni se čini da je mala verovatnoća da će civilizacija preživeti
RPKD i izrazito oslabljenu demokratiju koja je prati. Ali da li bi
funkcionalna demokratija mogla da pomogne?
Da se zadržimo na najurgentnijem problemu koji preti civilizaciji:
ekološkoj katastrofi. Politika i stav javnosti oštro se razilaze, što je
često slučaj pod sistemom RPKD. Priroda ovog raskola preispituje se u
nekoliko članaka u aktuelnom izdanju Daedalusa, žurnala Američke
akademije nauka i umetnosti.
Keli Sims Galager zaključuje da je „109 zemalja uvelo neke mere koje
se tiču obnovljive energije, dok je 118 zemalja postavilo ciljeve za
obnovljivu energiju. S druge strane, SAD nisu usvojile nikakav celovit i
stabilan niz mera na nacionalnom nivou za podsticanje korišćenja
obnovljive energije.“
Nije javno mnjenje to što gura američku politiku van međunarodnog
spektra. Upravo suprotno. Javno mnjenje je mnogo bliže svetskom
standardu nego što bi se moglo zaključiti iz državne politike, i mnogo
je sklonije delovanju neophodnom za suprotstavljanje ekonomskoj
katastrofi kakvu predviđa snažni naučni konsenzus – a koja nije tako
daleko; najverovatnije će pogoditi naše unuke.
Kako Džon Krosnik i Bo Mekinis pišu u Daedalusu: „Velika većina
pozitivno gleda na korake federalne vlade za smanjenje emisije štetnih
gasova od proizvodnje električne energije. Godine 2006, 86 odsto
ispitanika pozitivno se izjasnilo o zakonskom obavezivanju, ili
podsticanju u vidu poreskih olakšica, smanjenja količine emisije gasova.
Iste godine, 87 odsto kaže da bi podržalo poreske olakšice za
proizvođače koji za proizvodnju energije koriste vodu, vetar ili sunčevu
energiju. Ova većina se održala od 2006. do 2010, a narednih godina je
bila malo manja.“
Činjenica da nauka utiče na javno mnjenje duboko uznemirava one koji dominiraju ekonomijom i državnom politikom.
Novija ilustracija njihove zabrinutosti je „Zakon o unapređenju
ekološke pismenosti“, koji je državnim zakonodavnim telima predložio
ALEC, American Legislative Exchange Council, korporativno finansiran
lobi koji pravi predloge zakona za potrebe korporativnog sektora i
ekstremno bogatih.
Ovaj zakon propisuje „uravnoteženo predavanje“ klimatologije u
osnovnim i srednjim školama. „Uravnoteženo predavanje“ je šifra za
uvođenje poricanja klimatskih promena, kako bi se „uravnotežila“
standardna klimatologija. Paralela ovome je „uravnoteženo predavanje“
koje zastupaju kreacionisti kada žele da uvedu „nauku o kreaciji“ u
državne škole. Zakoni zasnovani na modelima ALEC već su usvojeni u
nekoliko država.
Naravno, sve se ovo zaodeva retorikom o podsticanju kritičkog
mišljenja – lepa ideja, nema sumnje, ali lako je naći mnogo bolje
primere od pitanja koje preti našem opstanku, a izabrano je jer je
značajno za korporativni profit.
Kada mediji izveštavaju o klimatskim promenama, obično ih predstavljaju kao kontroverzno pitanje oko koga ratuju dve strane.
Jednu zaraćenu stranu predstavljaju ubedljiva većina naučnika,
vodeće svetske akademije nauka, profesionalni naučni žurnali i
Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC).
Oni se slažu da globalno zagrevanje postoji, da je u velikoj meri
rezultat ljudskog delovanja, da je situacija ozbiljna a možda i
zastrašujuća, i da će vrlo brzo, možda kroz nekoliko decenija, svet doći
do prekretnice naglog ubrzanja ovog procesa na putu bez povratka, sa
ozbiljnim socijalnim i ekonomskim posledicama. Takav konsenzus je
neobična pojava u svetu kompleksnih naučnih pitanja.
Drugu stranu čine skeptici, među kojima je i nekoliko istaknutih
naučnika, koji ukazuju da ima puno nepoznanica – što znači da stanje ne
mora da bude toliko loše kao što se misli, ili je možda još gore.
Iz ove veštačke debate izostavljena je mnogo veća grupa skeptika,
vrlo istaknutih klimatologa, koji smatraju da su izveštaji IPCC suviše
konzervativni. I mnogo puta se, nažalost, pokazalo da su ovi naučnici u
pravu.
Propagandna kampanja je, čini se, imala nekog uticaja na američko
javno mnjenje, koje je skeptičnije od svetskog proseka. Ali efekat nije
dovoljno značajan da zadovolji gospodare. Iz tog razloga, verovatno,
sektori korporativnog sveta napadaju obrazovni sistem, pokušavajući da
suzbiju opasnu tendenciju građana da obraćaju pažnju na zaključke
naučnih istraživanja.
Na nedavno održanom sastanku Republikanskog nacionalnog komiteta,
guverner Luizijane Bobi Džindal upozorio je rukovodstvo republikanaca:
„Moramo prestati da budemo partija glupih. Moramo prestati da vređamo
inteligenciju birača.“
U sistemu RPKD izuzetno je
