Karikaturista i slikar Petar Pjer Križanić rođen je u Glina, 19. maja 1890. godine. Križanić jedan je od rodonačelnika srpske i jugoslovenske karikature. Prvu karikaturu objavio je kao student četvrte godine Umetničke škole u Zagrebu.
Godine 1922. došao je u Beograd, gde se prvo zaposlio u “Novom listu”, a zatim u “Politici” i u “Ošišanom ježu”. U “Politici” je radio od 1923. do 1941. godine.
Prvi broj “Politike” poslije Drugog svjetskog rata pojavio se sa Križanićevom karikaturom. Smatra se osnivačem političke karikature kod nas. Iako je stalno bio pod pritiskom cenzure i policijskih režima, Pjer je odlučno reagovao na sve negativne društvene pojave.
Pjera svakako treba pamtiti i po nekim od najpronicljivijih komentara srpsko-hrvatskih odnosa.
Vjerska tolerancija u Bosni
U tekstu “Da vam se predstavim”, kojim je opisao svoj život, Pjer je zapisao:
“Sasvim pri kraju devetnaestog veka… ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske. U tom kraju, koji je u političkom rečniku poznat pod imenom Banije, žive izmešani katolici i pravoslavci ili, kako se oni sami zovu, Srbi i Hrvati… Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat, a majka pravoslavna Srpkinja… Na mojim slabačkim leđima deliše ljute megdane Obilići i Zrinjski. Pa kad su, najzad, obe partije uvidele da se ovi njihovi idealni patriotsko-pedagoški napori razbijaju o moju tvrdu glavu, pribegoše korupciji.
Pjer Križanić: Da Vam se predstavim
Sasvim pri kraju devetnaestog veka (tačnije u krštenici), ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske.
U tom kraju, koji je u političkom rečniku poznat pod imenom Banije, žive izmešani katolici i pravoslavni, ili, kako se oni sami zovu, Srbi i Hrvati.
Ta dva plemena čuvena su u svetu po tome što već decenijama vode borbu, dokazujući jedni drugima, savršeno istim jezikom, istim argumentima i, štaviše, istim karakterističnim izrazima iz Vukovog rečnika da – nisu jedan narod.
Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat a majka pravoslavna Srpkinja. Prema tome, hteo ne hteo, rodio sam se kao Jugosloven.
Sasvim je razumljivo da je, pri takvom stanju duhova u tome kraju, već pri mome rođenju izbio jedan od bezbrojnih srpskohrvatskih sporova.
Kod moje se kolevke obrazovaše dve moćne partije i povede se ogorčena borba oko moga imena.
Srećom, i taj spor, u kome izlomiše bojna koplja Dušan i Krešimir, Lazar i Tomislav, i gde zamalo ne ostadoh nekršten, beše okončan sporazumom.
Po tom sporazumu dobih na krštenju ime Petar, po sv. Petru. Ime isto toliko srpsko-pravoslavno, koliko i katoličko-hrvatsko.
Ali, kao nijedan do sada, tako ni taj sporazum ne beše trajan. U pregovorima oko moga vaspitanja nastadoše nove komplikacije i svađe: hoće li dete biti vaspitano u hrvatskom ili u srpskom duhu.
I dok se u mojoj detinjoj glavi nadmudrivahu Starčevići i Sime Lukini Lazići, Vjekoslavi Klajići i Pante Srećkovići, na slabačkim leđima deliše ljute megdane Obilići i Zrinjski. Pa kad su, najzad, obe partije uvidele da se ovi njihovi idealni patriotsko-pedagoški napori razbijaju o moju tvrdu glavu, pribegoše korupciji.
Jednoga dana iznenadi me ljubazno lice jedne od mojih pravoslavnih tetaka, koja mi slađanim glasom tepaše: “Reci, srce tetkino, da si Srbin. Dobićeš groš.” Ja odlučno izjavim da sam Srbin.
Ali se ni druga strana ne dade nadmudriti, nego posla jednu od katoličkih tetaka koja mi još slađanijim glasom zaguka: “Reci, dušo tetkina, da si Hrvat! Dobićeš dva groša.” Ja se svečano odrečem Srpstva i proglasim se Hrvatom.
To beše prvi honorar za moje političko uverenje.
Kad sam docnije pokušao da moje patriotsko-finansijske spekulacije uprostim, izjavivši se istovremeno Srbinom i Hrvatom, tj. Srbohrvatom, dobio sam batina.
To beše moje prvo političko mučeništvo.
Istoriju toga krštenja i vaspitanja izložio sam i suviše opširno da bih pokazao kako nema krivice do mene što sam ostao pomalo nedokršten i nevaspitan.
To je, ujedno, i razlog što sam se odao zanatu koji nije uvek u skladu sa raspoloženjem mojih bližnjih, ukoliko među ove spadaju i ministri.
Knjige karikatura “Pjer”