Izveštavajući o poslednjoj predsedničkoj debati u predizbornoj kampanji, Wall Street Journal je primetio da je „jedina zemlja koja je spominjana češće od Izraela – Iran, koju najveći broj država na Bliskom istoku smatra najvećom pretnjom za bezbednost regiona“. Dvojica kandidata su se saglasili da nuklearni Iran predstavlja najveću pretnju za region, ako ne i za čitav svet, dodao je Romni ponavljajući ustaljeno mišljenje o tome.
Što se tiče Izraela, kandidati su se nadmetali ko će pokazati veću privrženost ovoj zemlji, ali izraelski zvaničnici ipak nisu bili zadovoljni. Kako prenose reportaže, „očekivali su ‘agresivniji’ rečnik od g. Romnija“. Nije bilo dovoljno što je Romni zahtevao da se Iranu ne sme dopustiti da „dostigne tačku nuklearne sposobnosti“.
I Arapi su bili nezadovoljni, jer se o arapskim strahovima u vezi s Iranom „raspravlja kroz prizmu izraelske bezbednosti, umesto bezbednosti regiona“, dok se arapska zabrinutost uglavnom ignorisala – što je opet konvencionalan pristup.
Članak iz Wall Street Journala, poput bezbroj drugih o Iranu, ostavlja ključna pitanja bez odgovora, između ostalog i ovo: Ko tačno smatra Iran najvećom pretnjom? I šta Arapi (i veći deo sveta) misle da se može uraditi povodom te pretnje, kako god da je shvataju?
Na prvo pitanje odgovor je lak. „Iranska pretnja“ je pre svega zapadnjačka opsesija, koju dele arapski diktatori, ali ne i arapsko stanovništvo. Kao što su pokazale brojne ankete, iako građani arapskih zemalja u principu ne vole Iran, oni ga ne smatraju ozbiljnom pretnjom. Naprotiv, kao pretnju vide Izrael i SAD; i mnogi od njih, ponekad znatna većina njih, veruju da je iransko nuklearno oružje zaštita od te pretnje.
Neki ljudi na visokim položajima u SAD slažu se sa ovom procenom arapskog stanovništva, između ostalih i general Li Batler, bivši šef Strateške komande. On je 1998. Rekao: „Ekstremno je opasno da se u loncu animoziteta koji zovemo Bliskim istokom“, jedna država, Izrael, naoruža nuklearnim arsenalom, što „podstiče druge države da učine isto to.“
Međutim, još je opasnija strategija nuklearnog odvraćanja, čiji je Batler bio dugogodišnji tvorac. Takva strategija, napisao je on 2002, predstavlja „formulu za potpunu katastrofu“, i apelovao je na SAD i druge nuklearne sile da prihvate ono na šta su se obavezale u Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja, i da načine „dobronameran“ napor da iskorene pošast nuklearnog oružja.
Države imaju pravnu obavezu da se ozbiljno založe na tom planu, kako je presudio Međunarodni sud pravde 1996: „Postoji obaveza da se dobronamerno radi na zaključivanju pregovora koji vode do nuklearnog razoružanja, u svakom vidu, pod striktnom i efikasnom međunarodnom kontrolom“. Vlada Džordža Buša je 2002. godine objavila da se ova obaveza ne odnosi na SAD.
Velika većina zemalja sveta, po svemu sudeći, deli arapske stavove kada je u pitanju iranska pretnja. Pokret nesvrstanih (PN) snažno je podržao pravo Irana da obogaćuje uranijum, poslednji put u avgustu, na samitu u Teheranu. Indija, kao najmnogoljudnija članica PN, pronašla je način da izbegne oštre američke finansijske sankcije protiv Irana. Teku planovi za povezivanje iranske luke Čahbahar, obnovljene uz pomoć Indije, sa Centralnom Azijom preko Avganistana. Trgovinska razmena navodno raste. Da nije snažnih američkih pritisaka, ovi odnosi bi verovatno bili značajno čvršći.
Kina, koja ima status posmatrača u PN, radi isto to. Ona širi razvojne projekte na zapad, uključujući inicijative da se obnovi stari Put svile iz Kine ka Evropi. Brza pruga povezuje Kinu sa Kazahstanom i još udaljenijim teritorijama. Ova pruga će verovatno stići do Turkmenistana, zemlje sa bogatim energetskim resursima, i verovatno će se povezati sa Iranom i produžiti do Turske i Evrope.
Kina je uz to preuzela veliku luku Gvadar u Pakistanu, što joj omogućava snabdevanje naftom sa Bliskog istoka uz zaobilaženje Ormuskog i Malajskog moreuza, koji su zakrčeni i koje kontroliše SAD. Pakistanska štampa izveštava da se „sirova nafta uvezena iz Irana, arapskih zalivskih država i Afrike može transportovati kopnom do severozapadne Kine preko ove luke.“
Na avgustovskom samitu u Teheranu, PN je ponovio svoj dugogodišnji predlog da se ublaži ili otkloni pretnja nuklearnog naoružanja na Bliskom istoku uspostavljanjem zone bez oružja za masovno uništenje. Napori u tom pravcu očigledno predstavljaju najjasniji i najlakši način za prevazilaženje ovih pretnji. Njih podržava skoro čitav svet.
Dobra prilika za uvođenje takvih mera pojavila se prošlog meseca, na međunarodnoj konferenciji koja je ovim povodom trebalo da se održi u Helsinkiju. Jedna konferencija jeste bila održana, ali ne ona koja je planirana. Samo su nevladine organizacije učestvovale u alternativnoj konferenciji, u organizaciji Mirovne unije Finske. Planiranu međunarodnu konferenciju u novembru je otkazao Vašington, ubrzo nakon što je Iran pristao da učestvuje.
Zvanično opravdanje Obamine administracije bili su „politički potresi u regionu i nepopustljiv stav Irana po pitanju nenaoružavanja“, kako je preneo Associated Press, kao i nepostojanje konsenzusa „o tome kako pristupiti konferenciji“. Ovo se odnosi na činjenicu da je jedina nuklearna sila u regionu, Izrael, odbila da učestvuje, nazvavši zahteve da to učini „prisiljavanjem“.
Obamina administracija se navodno drži svog ranijeg stava da „uslovi nisu zadovoljeni ukoliko sve članice regiona ne uzmu učešće“. Sjedinjene države ne dozvoljavaju da se izraelska nuklearna postrojenja izlože međunarodnoj kontroli. Niti žele da objave podatke o „prirodi i obimu izraelskih nuklearnih postrojenja i aktivnosti“.
Prošlog meseca, Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju 174-6, koja poziva Izrael da potpiše Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja. Protiv je glasala uobičajena skupina: Izrael, SAD, Kanada, Maršalska ostrva, Mikronezija i Palau.
Nekoliko dana kasnije, SAD su izvele probu nuklearnog oružja, ponovo zabranivši prisustvo međunarodnih posmatrača na poligonu u Nevadi. Iran je uložio protest, kao i gradonačelnik Hirošime i neke japanske mirovne grupe.
Uspostavljanje zone bez nuklearnog oružja, razume se, zahteva saradnju nuklearnih sila: na Bliskom istoku, ovo bi podrazumevalo SAD i Izrael, koji to odbijaju. Isto važi i drugde. Takve zone u Africi i na Pacifiku čekaju uspostavljanje, jer SAD insistiraju na održavanju i unapređenju nuklearnog oružja na ostrvima pod njihovom kontrolom.
Dok je u Helsinkiju trajao sastanak nevladinih organizacija, u Njujorku se održavala večera u organizaciji vašingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku, ogranka izraelskog lobija. Prema jednom oduševljenom izveštaju sa ove „gala večere“ iz izraelske štampe, Denis Ros, Eliot Ejbrams i drugi „bivši visoki savetnici Obame i Buša“ uveravali su prisutne da će „predsednik napasti (Iran) iduće godine ako diplomatija ne uspe“ – što je divan poklon za praznike.
Amerikancima je uskraćeno objašnjenje zašto diplomatija ni ovoga puta nije uspela da naše rešenje, iz jednog prostog razloga: u američkim medijima praktično ništa nije objavljeno o sudbini najočiglednijeg načina za rešavanje „najozbiljnije pretnje“ – uspostavljanja zone bez nuklearnog oružja na Bliskom istoku.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika