Kao što je Kris rekao, odrastao sam u Nigeriji sa čitavom generacijom – u ‘80-im – studenata koji su protestovali protiv vojne diktature koja se konačno okončala. Dakle nisam samo ja bio u pitanju, bila je to čitava generacija.
Ali ono što sam shvatio jeste da se svet se spašava velikim mesijanskim delima, već dugim nizom nežnih, mekanih i skoro nevidljivih dela saosećajnosti, svakodnevnim postupcima saosećajnosti. U Južnoj Africi postoji izraz “ubuntu”. “Ubuntu” dolazi iz učenja koje kaže, jedini način da ja budem čovek jeste da mi ti vratiš tu moju ljudskost. Ali ako ste poput mene, moja humanost je više poput prozora. Zapravo je ne vidim, ne obraćam pažnju na nju sve dok ne vidim, znate, mrtvu bubu na prozoru. Odjednom je vidim i obično, nije dobra. Obično onda kada psujem na nekoga u saobraćaju ko pokušava da vozi svoj auto i pije kafu i šalje email i pravi beleške. Dakle, ono što ubuntu zaista govori jeste da ne postoji način da budemo humani bez drugih ljudi. Ustvari je vrlo jednostavno, ali zapravo vrlo komplikovano.
Tako sam pomislimo kako bih mogao da počnem sa nekim pričama. Trebalo bi da vam ispričam nekoliko priča o značajnim ljudima, pa sam odlučio da počnem sa svojom majkom. (smeh) I ona je bila tamna. Bila je engleskinja. Moji roditelji su se upoznali u Oksfordu ‘50-ih, i moja majka se preselila u Nigeriju i tamo živela. Bila je visoka oko metar šezdeset, vrlo živahna i prava Engleskinja. Evo kolika je Engleskinja – ili je bila, nedavno je preminula. Došla je u Kaliforniju, Los Anđeles da me poseti i otišli smo u Malibu, za koji je mislila da je razočaravajući. (smeh) A onda smo otišli u riblji restoran, i posluživao nas je Čed, surfer, i došao je, a moja majka je rekla, “Mladiću, da li imate neke specijalitete?” A Čed je rekao, “Naravno, kao, imamo taj losos, to je kao rolovano u ovoj kao, kao vasabi, kori. Ludilo.” I moja majka se okrenula i rekla: “Na kom jeziku on govori?” (smeh) Rekao sam: “Na Engleskom, mama.” Protresla je glavom i rekla: “Oh, ovi Amerikanci, dali smo im jezik. Zašto ga ne koriste?” (smeh)
Dakle, ova žena, koje se preobratila iz engleske crkve u katolicizam kada se udala za mog oca – i nijedan preobrat nije toliko fanatičan kao katolički – odlučila je da predaje u ruralnim oblastima Nigerije, naročito među Igbo ženama, Bilings metod ovulacije, što je bio jedini odobren vid kontracepcije od strane katoličke crkve. Ali njen Igbo nije bio previše dobar. Pa je povela mene da joj prevodim. Imao sam sedam godina. (smeh) Dakle, tu su te žene, koje nikada sa svojim muževima nisu razgovarale o svojim menstruacijama, i ja koji im govorim: “Pa, koliko često dobijate menstruaciju?” (smeh) I da li je nekada izostala? (smeh) I koliko je otečena vaša vulva? (smeh) Nikada ne bi o sebi razmišljala kao o feministkinji, moja majka, ali je uvek govorila, “Sve što muškarac može da uradi, ja mogu da popravim.” (aplauz) I kada se moj otac žalio na ovu situaciju, gde ona vodi svog sedmogodišnjeg sina da podučava o kontracepciji, znate, imao je običaj da kaže: “Pa ti ga pretvaraš u, učiš ga kako da bude žena.” Moja majka reče: “Neko mora.” (smeh)
Ova žena – za vreme rata u Bijafri, bili smo u sred rata. Moja majka sa petoro male dece. Bila joj je potrebna godina provlačenja kroz izbegličke kampove, da dođe do neke piste sa koje možemo da poletimo izvan zemlje. U svakom od tih izbegličkih kampova, morala je da se suoči sa vojnicima koji su hteli da odvedu mog starijeg brata Marka, koji je imao devet godina, i da naprave od njega dečaka vojnika. Možete li da zamislite ovu metar i po visoku ženu, kako se suprotstavlja muškarcima sa puškama koji hoće da nas ubiju? Kroz čitavu tu godinu, moja majka nijednom nije zaplakala, nijednom. Ali kada smo bili u Lisabonu, na aerodromu, pred poletanje za Englesku, neka žena je primetila haljinu koju je nosila moja majka, koja je toliko puta bila oprana da je praktično bila providna, sa petoro izgladnele dece, došla je i upitala šta se dogodilo. I ispričala je toj ženi. I onda je ta žena ispraznila svoj kofer i svu odeću poklonila mojoj majci i nama, i igračke svoje dece, kojima se to nije baš dopalo, ali – (smeh) To je bio jedini put kada je plakala. I setio sam se godinama kasnije, kada sam pisao o svojoj majci, i upitao je: “Zašto si plakala tada?” Odgovorila je: “Znaš, možeš da zamrzneš svoje srce protiv svake nevolje, bilo kog terora. Ali jednostavan čin dobrote od potpunog stranca će ga odlediti.”
Stare žene iz očevog sela, nakog ovog rata, zapamtile su imena svake osobe koja je poginula, i pevale bi žalopojke sastavljene od ovih imena. Žalopojke toliko melanholične da bi vas opekle. I pevale bi ih samo dok su sejale rižu, kao da tako seju srca umrlih u nju. Ali kada je došlo vreme žetve, pevale bi te živahne pesme, sastavljene od imena svakog deteta rođenog te godine. I onda sledeće sejne sezone, kada bi pevale žalopojke, uklonile bi toliko imena mrtvih, koliko je dece rođeno. I na ovaj način, ove bi žene napravile mnogo promena, prelepih promena.
Da li ste znali, da je pre genocida u Ruandi reč za silovanje i reč za brak zapravo bila jedna te ista? Ali danas žene ponovo izgrađuju Ruandu. Da li ste isto tako znali da nakon aparthejda, kada je nova vlada prešla u parlament, nije bilo toaleta za žene u zgradi? Što bi sugerisalo da je aparthejd u potpunosti bio muški posao. To je sve da istaknem kako uprkos hororu i smrti, žene zapravo nikada nisu ubrajane. Njihova humanost izgleda nam nikada ne znači mnogo.
Dok sam odrastao u Nigeriji – i ne bi trebalo da kažem Nigerija, jer je to suviše opširno, veću Urhobu, Igbo deo zemlje, odakle potičem, postojali su ti ritualni obredi za mlade momke. Muškarci su učeni kako budu muškarci na načine na koje nismo žene i to je u suštini to. I mnogi rituali su uključivali ubijanje, ubijanje malih životinja, pa sve većih, tako kada sam napunio 13 – i mislim, imalo je smisla, bila je to zemljoradnička zajednica, neko je morao da ubije životinje, nije postojao “Whole Foods” gde ste mogli da kupite šniclu od kengura – tako da kada sam napunio 13, bio je red na mene da ubijem kozu. A ja sam bio to čudno, osetljivo dete, koje to nije moglo da učini, ali sam morao. I trebalo je da to uradim sam. Međutim, moj prijatelj, Emauel, koji je bio znatno stariji od mene, i bio je dečak vojnik za vreme rata u Bijafri, odlučio je da krene sa mnom. Što je na neki način učinilo da se osećam dobro, jer je on video mnoge stvari. Sad, dok sam odrastao, imao bi običaj da mi priča priče o tome kako bi rasporio ljude bajonetom, i njihova creva bi ispala, ali bi nastavljali da trče. Dakle, taj momak krene sa mnom, i ne znam da li ste ikada čuli kozu ili je videli – zvuče poput ljudi, zato tragedije zovemo “kozja pesma”. Moj prijatelj Bred Kesler kaže da nismo postali ljudi dok nismo počeli da čuvamo koze. Kako god, kozije oči su poput očiju deteta. Tako da kada sam probao da ubijem ovu kozu, i nisam mogao, Emanuel se nagnuo prema dole, stavio ruke preko kozjih usta, prekrio oči, kako ne bih morao u njih da gledam, dok ubijam kozu. Nije izgledalo previše zahtevno, za ovog momka koji je toliko toga video, i koji – kojem je ubijanje koze sigurno izgledalo kao sasvim obično iskustvo, ipak je probao da me zaštiti. Bio sam slabić. Plakao sam još dugo vremena. Nije rekao ni reč nakon toga, samo je sedeo i gledao me kako plačem čitav sat. Nakon toga mi je rekao, da će uvek biti teško, ali ako budem uvek ovoliko plakao, umreću od infarkta. Samo biti svestan da je ponekad dovoljno znati da je teško. Naravno, razgovor o kozama me tera da razmišljam o ovcama, i to ne na dobar način. (smeh)
Dakle, rođen sam dva dana nakon Božića. I dok sam odrastao, znate, imao sam tortu i sve ostalo, ali nikada nisam dobijao poklone, jer – rođen sam dva dana nakon Božića. Dakle, imao sam oko 9, a moj ujak se tek vratio iz Nemačke, i došao je i katolički sveštenik, moja majka ga je zabavljala sa čajem, a moj ujak je iznenada rekao: “Gde su Krisovi pokloni?” Majka je odgovorila: “Ne spominji to pred gostima.” Ali bio je očajan da pokaže da se tek vratio, pozvao me je i rekao: “Idi u spavaću sobu, moju spavaću sobu. Uzmi šta god poželiš iz mog kofera. To je tvoj rođendanski poklon.” Siguran sam da je pomislio da ću uzeti knjigu ili košulju, ali sam našao ovcu na naduvavanje. (smeh) Pa sam je naduvao i otrčao u dnevnu sobu, sa prstom gde mu nije mesto, i mahao sam tom zviždućom ovcom naokolo, a moja majka je izgledala kao da će da umre od šoka. (smeh) A otac MecGetrik je bio potpuno neuzbuđen, mešao svoj čaj i pogledao moju majku i rekao: “U redu je Dafne, ja sam Škot.” (smeh) (aplauz)
Moji poslednji dani u zatvoru, poslednjih 18 meseci, moj cimer – tokom poslednje godine, prve godine poslednjih 18 meseci – Moj cimer je imao 14 godina. Zvao se Džon Džejms, i u to vreme, ukoliko je član porodice počinio zločin, vojska bi vas držala kao otkup sve dok se vaša porodica ne preda. I tu je bilo to dete od 14 godina, osuđeno na smrt. I nisu svi smrtno osuđeni bili politički zatvorenici – bili su tu i neki zaista loši ljudi. I on je prokrijumčario dva stripa – “Spajdermena” i “X -mena”. Bio je opsednut. I kada se umorio od njihovog čitanja, počeo je da uči ljude na smrtnoj kazni da čitaju, uz pomoć ovih stripova. I tako, sećam se da bi svake noći, čuli te muškarce, ove tvrdokorne kriminalce, skupljene oko Džona Džejmsa, kako recituju, “Tako treba, Spajdi!” (smeh) Neverovatno je. Zaista sam bio zabrinut. Nije znao šta smrtna kazna znači. Ja sam bio tu dva puta, i užasno sam se bojao smrti. I uvek bi se nasmejao i rekao: “Ma daj čoveče, izvući ćemo se.” Onda bih ja rekao: “Kako znaš?” A on je rekao: ” E, pa saznao sam.” Pogubili su ga. Zavezali su ga za stolicu i zakucali njegov penis za sto ekserom dugim 15 centimetara. A onda su ga ostavili da tu iskrvari na smrt. Tako sam završio u samoći, jer sam dozvolio mojim osećanjima da se vide. Svuda oko nas, svuda, postoje ljudi poput ovih.
Igbo narod je imao običaj da kaže da su sagradili sopstvene bogove. Došli bi skupa, kao zajednica, i izrazili želju. A onda bi njihova želja bila doneta pred sveštenika koji bi pronašao ritualni objekat, i odgovarajuće žrtve bi bile prinete, i hram za boga bi bio izgrađen. Ali ako bi bog postao neposlušan i tražio ljudsku žrtvu, Igboi bi ga uništili. Srušili bi hram, i prestali da izgovaraju božje ime. Ovako bi povratili svoju ljudskost. Svakoga dana, svi mi ovde, gradimo bogove koji se osile, i vreme je da počnemo da ih rušimo i zaboravljamo njihova imena. To ne zahteva neverovatnu stvar. Sve što zahteva jeste da prepoznamo među sobom, svakoga dana, nekoliko nas koji to možemo da vidimo, okruženi smo ljudima poput onih o kojima sam vam pričao.
Neki od vas u ovoj sobi, neverovatni ljudi, nude nam svima ogledalo da prepoznamo svoju humanost. Želim da završim sa pesmom američke pesnikinje, Lusile Klifton. Pesma se zove “Libation” (žrtva livenica) i to je za mog prijatelja Vusija koji se nalazi negde u publici. “Libation”, Severna Karolina, 1999. “Nudim ovoj zemlji, ovaj džin. Zamišljam starca kako ovde plače, izvan pogleda čuvara. Gura svoj jezik kroz rupu gde bi zub njegov trebalo biti, da je on ceo. Boli, tamo gde bi zub trebalo biti, gde bi njegova zemlja bila, njegova kuća, žena, sin, prelepa kći. On briše tugu sa svog lica, stavlja svoj žedni prst na svoj žedni jezik, i oseća so. Zovem ime koje bi moglo biti njegovo, ovo je za tebe, stari čoveče. Ovaj džin, ova slana zemlja.” Hvala vam.
Tekst je preuzet iz TED-a