Pre više od 50 godina, grupa disidentskih akademskih istoričara sa Oksforda i Kembridža, izmenila je način na koji Britanci doživljavaju svoju kulturu. Oni su shvatili, mnogo pre svih ostalih, da je kultura ono što oblikuje svet. Uz to, videli su da je kultura potpuno demokratska i da dolazi iz naroda. Dok su zvanični čuvari umetnosti, poput Keneta Klarka, uzdizali „civilizaciju“ elite na televiziji i u štampi, Hobsbaum i društvo su oživljavali izgubljene kulture ludista, maskiranih lovokradica i autora anonimnih pisama, Vilijama Blejka i Džona Miltona. Otkrili su i popularizovali vrednost narodne kulture – nečega što je danas toliko deo naših života da ideja da se to ikada moglo omalovažavati izgleda bizarno.
Kultura, u tradiciji društvene analize kakvu je pokrenuo Karl Marks, nekada se smatrala sekundarnim i površnim aspektom ljudskog života. Ekonomska baza, prema starim marksistima, određuje sve ostalo; umetnost i književnost samo odražavaju tu ekonomsku bazu. Na primer, engleski osamnaestovekovni portret, odraz je buržoaskog individualizma. I sam Marks je verovao u ekonomske determinante kulture. Navodio je kao primer roman „Robinzon Kruso“ Danijela Defoa, koji je smatrao utopijskim portretom samostalnog kapitaliste.
Hobsbaum je pripadao generaciji briljantnih britanskih istoričara, uz Edvarda Tompsona i Kristofera Hila, koji su prihvatali marksizam, ali odbacivali njegov kruti stav prema književnosti. Tompsonova čuvena knjiga „Stvaranje engleske radničke klase“ ne govori toliko o fabrikama i uslovima rada koliko o ritualima i simbolima kroz koje se izražavao otpor: njegova radnička klasa stvorila je sebe kroz kulturu. Isto tako, Hil spaja Miltona i rantere[1] u svojoj sintezi kulture Engleske revolucije koja je zbacila sa trona Čarlsa I, i oslobodila karneval radikalne misli.
Od ove trojice, Hobsbaum je bio najkonvencionalniji marksista, ali samo zato što se najviše zanimao za ekonomiju. Nije paradoksalno što desničarski istoričar Nil Ferguson odaje počast Hobsbaumu u Guardianu: njih dvojica su sa jednakom pažnjom pratili okrutnu realnost novca u istoriji.
Međutim, Hobsbaum je bio nenadmašan u otkrivanju snage mitova, simbola i rituala, kompleksnosti popularne kulture. Proučavao je arhaični izgubljeni jezik ruralnih protesta u knjizi „Kapetan Sving“, koju je napisao sa Džordžom Rudejom. Skovao je termine „društveni banditi“ i „primitivni buntovnici“ opisujući zaboravljene pojedince koji su postali odmetnici pružajući otpor svojim tlačiteljima – Robina Huda, na primer.
Njegovo pisanje prožeto je filmom. Hobsbaum je sasvim slučajno istraživao sicilijanske odmetnike u vreme kada je neorealistički film otkrivao Italiju radničke klase: film Salvatore Đulijano, o čuvenom sicilijanskom odmetniku, pojavio se 1962, neposredno nakon njegove knjige „Primitivni odmetnici“. U knjizi „Doba ekstrema“, Hobsbaum piše kako je tridesetih godina u Britaniji svako ko je bio mlad i bistar bio i ljubitelj avangardnih filmova poput Bunjuelovog Andaluzijskog psa i Ejzenštajnove Oklopnjače Potemkin. Čime to dokazuje? Sopstvenim pamćenjem: seća kako je u mladosti odlazio da gleda ove filmove. Njegova strast za kinematografiju iz tridesetih godina po svemu sudeći nije popuštala: video sam ga u londonskom bioskopu Barbican pre nekoliko godina, kako ne odvaja oči od Hičkokovog filma 39 stepenica.
U svojoj četvorotomnoj istoriji savremenog sveta, Hobsbaum se skoro potpuno odvaja od marksističkih stavova o kulturi. Hvali snažne kulturne sile kinematografije i modernističke umetnosti, i čak ni ne pokušava da ih svede na ekonomske determinante. Pravo revolucionarno doba umetnosti bilo je ono pre Prvog sveskog rata, pisao je on, kada su Sezan, Pikaso i Matis potpuno izmenili umetnost. Do devetsto tridesetih, avangarda je postala društveni ritual: svi su odlazili da gledaju ove moderne, nadrealističke filmove. Po njegovom mišljenju, avangarda je do šezdesetih bila mrtva. Poznato je da je Hobsbaum obožavao džez, umetničku formu koja se ne može svesti na jednostavnu ekonomsku teoriju.
Najvažnije od svega, Hobsbaum je primenio svoj osećaj snage kulture u novom promišljanju socijalističke politike. Radnički pokret izgubio je dodir sa savremenom kulturom, pisao je na stranicama časopisa Marxism Today, 1980. godine. Tačerizam je sada bio odraz postmodernog načina života. Kao verni čitalac ovog časopisa osamdesetih, saznao sam da je muževnost kulturni konstrukt, i da je Madona feministkinja. Bilo je to daleko od starog marksizma, i iznad svega toga lebdeo je kristalno čist Hobsbaumov um. Naravno, nije mogao da predvidi da će baš Toni Bler na kraju uvesti laburiste u novo kulturno doba.
Zašto su ovi marksisti uticali na naše poimanje kulture? Zato što su o njoj toliko dobro pisali. Njihove knjige dočaravaju nam kulturu kao beskrajno kreativno polje igre, gde ljudi svakodnevno grade i uništavaju utopije. Ovi ljudi su postavili temelje širokog, demokratskog shvatanja kulture koje danas uzimamo zdravo za gotovo, pokazujući kako gruba muzika siromašnih može da bude mnogo elokventnija od uređene bašte nekog vojvode.
Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika