Posao kolumniste ovih dana je vrlo lak, pišeš o onome što je neko već jednom rekao. Taj neko je Mišel Fuko, a to što je rekao, ispričao je 28. marta 1979. godine.
Jedno od predavanja o liberalnoj i neoliberalnoj misli posvetio je nevidljivoj ruci, pojmu kojim je Adam Smit, osnivač nacionalne ekonomije, pokušao da shvati mehaniku tržišta. Mehanika po kojoj svako sledi svoje lične interese a uprkos tome – „kao nevidljivom rukom vođen“ – nastaje celokupni funkcionalni ekonomski proces.
Ova je ideja tokom proteklih godina postala centralna tema neoliberalnog diskursa. Tržište kao čudesna mašina u koju čovek unosi lični interes, a koja prozvodi opšte dobro.
Šta je ova nevidljiva ruka, pita se Fuko. Popularno objašnjenje glasi da je ona Smitov ekonomski optimizam ili teološki ostatak, proviđenje ili mesto blagonaklonog boga, koji nadzire ekonomske procese. U svakom slučaju, reč je o tome da postoji transparentnost ekonomskog sveta, doduše ne za pojedinca, već za privilegovan pogled. Na ovom mestu Fuko se malo duže zadržao.
Za Fukoa u Smitovoj konstrukciji najvažniji pojam nije „ruka“ već je to drugi elemenat – „nevidljivost“. Ova nevidljivost čini da nijedan ekonomski akter „ne može i ne treba da traga za opštim dobrom“. Nijedan ekonomski akter, a isto tako nijedan politički, dodaje Fuko. Ovo je ključna tačka – za političkog suverena svet ekonomije ostaje nedodiriv. Iz ovoga proizlaze dva zaključka.
Prvi. Politika ne može da se meša. Ako ekonomska mehanika funkcioniše tako što svako sledi svoje sopstvene interese, onda prema ovoj logici vlada ne sme da ometa pojedince u vršenju ove funkcije. Lična korist je osnovna produktivna snaga, te stoga za nju mora da važi laissez-faire.
Drugi. Ne postoji vrhovni pogled koji može u potpunosti da obuhvati sve ekonomske procese, a pre svega to nije pogled koji poseduje politika. Politika ne može da planira ekonomiju. Ideja voljnog usmeravanja ekonomskih procesa prema ovom mišljenju jeste samo obmana.
Politička ekonomija sredine 18. veka oslobađa suverena od zadatka nadgledanja celovitosti ekonomskih procesa. Ona tvrdi da se svet ekonomije ne može kontrolisati. Ova nemogućnost prepoznavanja ekonomskih procesa je upravo osnov funkcionisanja ekonomije.
Važno je što je Fuko već 1979. anticipirao celu diskusiju. Njegova dekonstrukcija centralne metafore neoliberalnog diskursa pruža nam značajan uvid, jer pokazuje da je „nevidljiva ruka tržišta“ upravo suprotnost od onoga što se uobičajeno pod njom podrazumeva – ni transparentnost ni teološki ostatak. „Ekonomija je“, kaže Fuko, „ateistička disciplina, ekonomija je disciplina bez boga, ekonomija je disciplina koja manifestuje nemogućnost suverenove perspektive.“
Odbacivanje suverena ne zadržava se samo na tome da ekonomski i politički svet predstavi nespojivim i nekompatibilnim svetovima. Teorija „nevidljive ruke“ posvećena je pre svega umanjivanju uloge političke vlasti. Moderni liberalizam je odbacivanje „celog političkog projekta“, odbacivanje „političkog razuma“. I socijalizam i planska ekonomija, kao i ekonomija države blagostanja su, prema Fukou, pokušaji da se premosti jaz između „prokletstva političke ekonomije“ i političkog suverena, pokušaji da se postavi pitanje: Može li uprkos svemu postojati ekonomski suverenitet?
Fuko završava sa zaključkom: „Ekonomija ne može biti načelo, zakon, direktiva ili unutrašnja racionalnost vladanja. Sa ekonomijom se mora vladati, uz ekonomiju se mora vladati, ali ekonomija ne sme biti racionalnost vladanja.“
Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika