Vidite, nikada nisam razumio nacionalni ponos. Nikad nisam razumio etnički ponos. Budući da sam Irac, a obje bake i djed su rođeni u Irskoj, dakle stopostotni Irac, i kad bih kao klinac išao na paradu za Dan sv. Patricka i vidio da prodaju bedž na kojem piše “Ponosan, jer sam Irac”, nije mi nikada bilo jasno, jer sam znao da na Kolumbov dan prodaju bedž “Ponosan, jer sam Talijan”.
Zatim su došli crnački ponosi i portorikanski ponosi. A ja nikad nisam razumio etnički ili nacionalni ponos, jer za mene bi ponos trebao biti rezerviran za nešto što postigneš sam, a ne nešto što je posljedica slučajnosti rođenja.
Biti Irac nije vještina. To je jebena genska nezgoda. Ne biste rekli: „Ponosan sam jer sam visok metar i osamdeset.“ „Ponosan sam jer imam predispoziciju za rak crijeva.“
Onda zašto biste, dovraga, bili ponosni jer ste Irac ili Talijan ili Amerikanac ili bilo ko? Hej, ako vas to čini sretnim, u redu. Učinite to. Stavite na auto. “Sretan sam jer sam Amerikanac.” Budite sretni. Nemojte biti ponosni. Ionako je previše ponosa. Ponos dolazi prije pada.
GEORGE CARLIN (“Loše je za vas”, komedijski stand up nastup u areni Santa Rosa, California, 2008. godine)