U centru Beograda, prestonice Republike Srbije, na dnu nedavno obnovljenog tašmajdanskog parka, nalazi se – neverovatno, ali istinito – spomenik Hejdaru Alijevu, i u smrti neprikosnovenom lideru savremene Republike Azerbejdžan. Činjenica da je ova evroazijska zemlja, vanredno bogata naftom i prirodnim gasom, finansirala rekonstrukciju jednog od najvećih parkova srpske prestonice na najdoslovniji način realizujući koncept „promotivne zadužbine donatora“ izazvala je ogorčenje i podsmeh građana Beograda. Srpske vlasti, međutim, na sve to nisu ni trepnule. Jedna prljava transakcija koja ponajviše liči na prostituciju (u kojoj je od samog početka bilo više nego jasno ko tu daje a ko, je li, prima) obavljena je, kako se takve stvari i inače rade, tiho i van oka javnosti, a to srpsko-azerbejdžansko ružno čedo od obnovljenog tašmajdanskog parka svečano je i bez imalo srama inaugurisano juna 2011. godine, u prisustvu trenutnog predsednika Azerbejdžana, Ilhama Alijeva, sina i bledog duha svog velikog oca – besmrtnog Hejdara. Tako je na prikladan način ozvaničeno i utemeljeno ovo novo i prilično neočekivano južnokavkasko-zapadnobalkansko prijateljstvo.
Tome se, ipak, ne bi trebalo čuditi. Iako je reč o srazmerno udaljenim zemljama i značajno različitim kulturnim, političkim i ekonomskim konceptima, čitav niz sličnosti ipak povezuje ove dve mlade države. Jedna je, istina, u stanju perpetuirane ekonomske propasti, druga je svakim danom sve bogatija. Jednom vlada beskrupulozna i nezasita politička klasa, drugu je zajahala jedna klasična dinastija u nastajanju sa svojom novoobogaćenom klikom. Razlika, naravno, tu ima koliko poželite, ali sličnosti su barem jednako rečite. Obe zemlje nalaze se, recimo, u jednako grčevitoj potrazi za novim, modernim, identitetom, a ujedno su – doduše svaka na svoj način – nespremne ili čak nesposobne da se odreknu starih navika, maštovitih zloupotreba vlasti i moći, kao i sopstvenih istorijskih i teritorijalnih opsesija i opsena. Ni jedna ni druga ne uživaju bog zna kakav ugled u međunarodnoj zajednici. Poznate su po široko rasprostranjenoj, izrazito duboko ukorenjenoj i neverovatno žilavoj korupciji koja na razne načine prodire praktično u sve pore društva. Poznate su takođe po tome što teritorijalne probleme rešavaju tako što sporne oblasti (Nagorno-Karabah, Kosovo) „brane“ krvavim ratovima koje potom gube zajedno sa spomenutim teritorijama. I jedna i druga zemlja imaju poteškoće s elementarnim razumevanjem i poštovanjem ljudskih prava i savremenosti uopšte te njihovom efikasnom primenom.
I najzad – last but not the least – obe su, i Srbija i Azerbejdžan, ponosne pobednice čuvenog Eurosonga – Takmičenja za pesmu Evrovizije.
2.
U maju 2011, naime, samo mesec dana pre nego što će se plavo-crveno-zelena azerbejdžanska zastava s belom zvezdom i polumesecom visoko zalepršati iznad novog spomenika na dnu tašmajdanskog parka u centru Beograda, duet El & Niki je klasičnom evrovizijskom šećerlemom pod nazivom „Running scared“ odneo pobedu za Azerbejdžan na 56. Eurosongu održanom u dizeldorfskoj Esprit Areni. Ovaj skupo plaćeni švedski bubble gum-proizvod evidentno je poslužio svrsi i pokazao da Azerbejdžanci možda nisu neka eurotreš-pop sila po sebi, ali da zato svakako umeju s novcem. Prilikom prošlogodišnje junske posete Ilhama Alijeva Beogradu, tako, tokom najviših državnih razgovora, često se spominjala azerbejdžanska veličanstvena pobeda na Eurosongu, ali uvek u vezi s jednim drugim evrovizijskim trijumfom – onim iz 2007. kad je srpska predstavnica Marija Šerifović u Helsinkiju iznenadila mnoge kako svojom rodno ambivalentnom pojavom tako i soul-kvalitetom i punoćom svog glasa, odnela glatku pobedu s ubedljivih 268 glasova i zagarantovala održavanje ove popularne manifestacije u Beogradu naredne, 2008. godine.
Prirodno je i razumljivo, stoga, što je ta evro-glic-bonanca svakojakog neukusa i treša izuzetno popularna u obe zemlje. Osim toga, nije nepoznato da strast prema Takmičenju za pesmu Evrovizije srazmerno jača kako se od središta Evrope krećemo prema njenim nejasnim rubovima na kojima ono što slobodno nazivamo „evropskim vrednostima“ nezaustavljivo bledi. A treba li posebno naglašavati da ova grand-parada sveevropskog treša nikako ne spada u „evropske vrednosti“?
Ah, kad se samo setim tog beogradskog Eurosonga iz 2008!
Iako poslovično i gotovo manično homofobični, Beograđani su se, tokom tih majskih, evrovizijskih dana, to im se mora priznati, veoma dobro držali u susretu s pravom invazijom gejeva iz čitave Evrope. Po nekim procenama, homoseksualci čine gotovo polovinu posetilaca Eurosonga. Na beogradskim ulicama nije ih uopšte bilo teško uočiti. Bespekorno negovani, brižljivo odeveni, frizirani, kvarcovani, s dizajniranim torbama prebačenim preko ramena i flašicama vode u rukama, šetali su gradom u parovima, i nije se činilo, uprkos svemu što bi se moglo očekivati, da se u Beogradu osećaju ugroženo. Iako su pred sam Eurosong internetom kružila mnogobrojna upozorenja članovima gej-zajednice na moguće nasilje prema homoseksualcima, ipak se tih prolećnih dana u Beogradu nije dogodio ni jedan jedini ozbiljniji homofobični incident. Izgledalo je kao da je Beograd, zaslepljen evrovizijskim glamurom, slegnuo ramenima, zažmurio, stegnuo zube i pretvarao se kao da se ništa neobično ne dešava. I tako se, u miru i dobrom raspoloženju, odvio taj susret mitskih razmera koji Bakuu tek predstoji – Beograđani su, zahvaljujući Eurosongu, upoznali internacionalnu gej-zajednicu, internacionalna gej-zajednica upoznala je Beograđane, zajedno su šetali centralnim gradskim ulicama, ispijali kafe po mnogobrojnim beogradskim kafićima, posmatrali zalazak sunca na Kalemegdanu, večerali uz muziku u Skadarliji, a ko zna ko je s kim, tokom tih nekoliko vrelih prolećnih dana i još vrelijih noći, odlazio u krevet.
Pomislio bi čovek da se ovaj za neutralne seksualne razlike uvek namršteni grad sprema da postane nova i neočekivana gej-prestonica Evrope. Ali, da se to nije dogodilo a i neće, barem u narednih nekoliko stotina godina, postalo nam je jasno tek prilikom prvog sledećeg pokušaja održavanja Dana ponosa, kad je izbilo neverovatno nasilje nad okupljenim LGBT osobama, koje su tradicionalno sprovodili naši uglavnom golobradi ultradesničari i huligani predvođeni sveštenicima srpske pravoslavne crkve i bodreni veselim skandiranjem slučajnih prolaznika.
3.
„Stvarno volimo našu pesmu… Ljubav je najvažnija… Ovo je velika prilika za našu državu, šansa da nas Evropa bolje upozna“, brbljali su El i Niki rečenice napamet naučene iz već nekakvog brifinga na pobedničkoj konferenciji za novinare u Dizeldorfu. „Naša zemlja se geografski nalazi pola u Evropi, pola u Aziji… Želimo da doprinesemo ujedinjenju Evrope, toleranciji i razumevanju“, cvrkutali su ushićeno.
Čudo pa nisu spomenuli „mir u svetu“.
Međutim, ta egzaltirana evroazijsko-evrovizijska idila je kratko trajala a problemi su vrlo brzo potom počeli da se gomilaju. Azerbejdžan je, naime, sve glasnije kritikovan zbog lošeg stanja ljudskih prava u ovoj zemlji pa je i njegova obaveza da organizuje Eurosong 2012. na kraju dovedena u pitanje. Mnogi evropski analitičar, opinion-mejker i kolumnista poslednjih meseci nije izdržao a da se ne zapita da li je u redu da se jedna velika i važna evropska manifestacija poput Takmičenja za pesmu Evrovizije održava u jednom takvom društvu.
Ali, čekajte malo. Lično mislim da to nije fer. Pa ni Srbiji, recimo, ako me pamćenje i google dobro služe, niko nije branio da 2008. organizuje isti događaj.
A da je Srbija nešto mnogo bolja od Azerbejdžana, da se ne lažemo, nije, samo je siromašnija, pa je time, smatram, nefer oduzimati isto to pravo, privilegiju i počast novom srpskom (dobrostojećem) prijatelju.
Uostalom, na kraju krajeva, dozvolite mi da postavim i ovo pitanje – ko tu koga brani i od čega? Mislim, u redu, Azerbejdžan je… hm… to što jeste, ali, razmislimo malo, na osnovu svega do sad ovde napisanog, i zapitajmo se iskreno: da li je Eurosong mnogo bolji?
Naprotiv, reklo bi se da je Eurosong u smislu poštovanja pravila dobrog ukusa upravo ono što su Azerbejdžan ili Srbija u smislu poštovanja ljudskih prava i individualnih sloboda. Ta mega-plejada euro-kiča i euro-amaterizma promoviše konzervativan, beskrajno konvencionalan i budalast muzički i svaki drugi ukus, duh, pa i pogled na svet, ako hoćete, uz neizostavno mahanje državnim zastavicama i glasanje po nacionalno-etničkoj srodnosti. Utoliko je reč o esencijalno anti-evropskoj manifestaciji, paradi loše muzike izvedene na plejbek i glupih plesnih pokreta pretvorena u histerično nadmetanje koje u narodima Evrope podstiče neke od njihovih najnižih strasti.
Stoga ponekad stvarno ne razumem sve te analitičare, opinion-mejkere i kolumniste. Eurosong dolazi u Baku. Ok, pa?
Po meni, tu je reč o jednom klasičnom susretu dva po mnogo čemu jednaka čudovišta, samo iz različitih podneblja, nešto poput Godzile protiv King Konga.
Recite sami: ima li ičeg uzbudljivijeg i zabavnijeg od toga?
Tekst objavljen u berlinskom Tageszeitungu pod nazivom „Galaxie des Eurokitsch“
Preuzeto sa E-novina